Ђорђе Петровић – Потапање ваљевске Грачанице

Драго уредништво,

Пишем вам поводом овог тужног и срамног да не кажем небивалог догађаја у мом родном ваљевском крају. Овде из дијаспоре неми смо сведоци овог гнусног дела почињеног против Бога, његове светиње и верног народа не само ваљевског краја, већ васколиког српства. Годинама монах Антоније, жива савест православног рода предводи борбу против екумениста, масона и генератора овог зла. Епископ Лаврентије као трговац православних душа поклонио је некрсту Михајловићу Божију и народну светињу да му уподоби језеро надомак његове викендице. Од доласка моштију владике Николаја црквени великодостојници ваљевског краја су се утркивали да се удворе овом некрсту и његовим подрепашима. Заборавили су оне који су свакодневно пунили свете храмове и духовно се уздисали уз молитве Св. Сави, Св. Николају, Св. Ави Јустину и свим светима. Саборност свога рода су заменили улизништвом онима који служе господара таме. Жалосно, али истинито.

Садашњи епископ Милутин је обични послушник власти и питамо се коме је то завет дао, када није способан да храбро иступи у заштиту вере и  устане против скрнављења најсветије богомоље у ваљевском крају. Блага су и немушта његова саопштења у јеку ових небивалих дана и слаб изговор за своје лично оправдање. Он већ месецима забија главу у песак и мирно, да не кажем прећутно посматра сатански пир који се над светињом одвија. Одаје се утисак да се он са тиме помирио и да нема ни страха божијег код њега. Јер да га има не би се само про форме обраћао надлежнима него би им бацио анатему, на коју по црквеним законима има потпуно право. Место да богорушитељима и члановима њихове најуже фамилије забрани све свете тајне, одлучи од свете цркве, забрани свештеницима да им ломе славске колаче и дају благослове и читају молитве, он се и даље лиже са тим непомјаницима. Па јеси ли се зато Богу заветовао, несретни Милутине?

Одлучио си Архимандрита Пантелејмона из српске цркве, а рушитеље дома Бога, Оца нашег пазиш и негујеш. А он је крив само зато што не признаје јерес екуменизма и потоп у које се стадо светосавско води. Уосталом епархијом ваљевском са даљине управљају кардинал Ристо Радовић и пролупали хуљитељ Зоран Јевтић. Рушитељи храма Творчевог су наши непријатељи за које си се био дужан молити да им Господ Бог врати разум и да се покају и одврате од злочинства. Да је са својим архијерејима организовао свакодневне молитве за спас ових покварених душа, вероватно би до сада бој добили. Нажалост малобројни народ одратова свој рат без најпозванијег вође, свог  надлежног архипастира. Тужно,да тужније не може бити! И притом забрани својим јерејима да дигну свој глас против овог отпадништва.

Небеска Грачаница ваљевска тоне пред нељудима, али се са још светлијим сјајем уздиже међу искреним ревитељима  и васкрсава у славу ОЦА, СИНА и СВЕТОГА ДУХА на месту где Свети Немањићи, сви наши светитељи, свети витезови, великомученици и  христострадалници обитавају. Данас они сузе лију над овим непочинством и моле се пред Творчевим престолом да нам опрости, јер заиста не знамо шта радимо. Волео би да видим те свештенике који ће чинодејствовати по домовима богоубица из ваљевске скупштине и давати им благослове. Знајући неке који од Јуде златике примише, не би ме уопште зачудило. Листу одборника сатаниста имате на Истинољубљу. То нису наша браћа у Христу. То су слуге Луциферове! А онај који је главу забио као ној у песак и онај коме мирно пред очима потапају светињу је недостојан да епархијом управља!

Ђорђе Петровић, Торонто