Немања Видић и Драгољуб Збиљић: Антићириличко (зло)дело Ивана Клајна

Иван Клајн и српски лингвисти нису моћни ни да спасу део душе, јер као председник Одбора за стандардизацију српског језика непрекидно манипулативно и цинично говори о помору српске ћирилице, па и одговарајући на ово недавно питање новинарке „Блица“ Соње Шуловић : Изјавили сте да ћирилица неће нестати, али јој прети опасност да постане архаично писмо“(.) Одговара овако:

Академик Иван Клајн

– Та опасност прети одасвуда, и споља и изнутра, а почела је одмах после 1918. године. Још тада, издавачи у Србији, нарочито они левичарски и интернационалистички усмерени, помислили су: сад смо у заједничкој држави, хајде да штампамо латиницом, да нас читају и Хрвати, па и Словенци (који имају свој језик, али су одувек одлично разумели српскохрватски). Нико није размишљао о томе да ће настати први и до данас једини случај двоазбучности у Европи, да се употреба два оруђа за исту сврху тешко може одржати, и да се током времена, тек после Другог светског рата, латиница показала јачом, јер је била позната на знатно широј територији него српска ћирилица. Сада нам једино остаје да ћирилицу бранимо као што се бране угрожена културна добра, а зна се да то није нимало лако, нити се икоме финансијски исплати.

Није истина да ћирилици прети опасност споља. Кад год је раније долазила оданде, Срби би стицањем слободе ослободили и своју ћирилицу. Тако је било и 1918. г. кад је славна српска војска с ћириличким пуковским заставама истерала непријатељску војску из Београда, а српска градска власт је истерала и непријатељску латиницу. Није спољашњи непријатељ наудио ћирилици ни после Другог светског рата, него домаћи комунисти. Највећа опасност ћирилици прети од САНУ и Матице српске, јер необавештени народ верује да су оне учиниле све оно за шта су задужене и плаћене како би трајало српско име, али да ћирилица не може да издржи у борби са перспективном латиницом.

Није истина да се после Другог светског рата латиница показала јачом, „јер је била позната на знатно већој територији него српска ћирилица“. Латиница се користила на знатно мањој територији а показала се јачом зато што су комунисти планирали и спроводили замену српске ћирилице као симбола српства хрватском латиницом као симболом србохрватства и југословенства. Они су били много лукавији од свих претходних непријатеља српства, па српско писмо нису забранили отворено у законској форми, него замењујући српско име језика српскохрватским и увођењем у њега и хрватске латинице као равноправног писма са ћирилицом, дајући у старту латинском писму прво место. Тај налог комуниста спровела је институционално Матица српска 1954. г. а то политичко језичко заједништво Срба и Хрвата названо је Новосадским  договором. Њега апсолутно никад не спомињу ни Клајн ни други језички стручњаци који печате судбину ћирилице, да би сакрили своју ондашњу и данашњу издају ћирилице.

Није истина да „нико није ни размишљао о томе да ће настати први и до данас једини случај двоазбучности у Европи“. Управо су лингвисти и књижевници окупљени у Матици српској и САНУ смислили то двоазбучје као прелазни период латиничења Срба, али нису очекивали да ће ћирилица преживети сво насиље које су над њом спроводили државна власт, језичка струка и издавачка делатност. Најтеже насиље је било повлачење из државне управе ћириличких писаћих машина и престанак њихове производње. Тако је после Другог светског рата давана силна снага хрватској латиници у српским земљама.

А у ово време коначан инситуционални чин издаје ћирилице учинили су Иван Клајн и Мато Пижурица као главни рецензент и главни редактор последњег издања Правописа српског језика, у коме је, противно Уставу Србије, написано да је и латиница стандардно писмо српског језика.

Новинарка Соња Шуловић написала је да је Иван Клајн институција српске културе. Док се он уздизао на ту висину, ћирилица је пала на најниже гране откад су се Срби њоме описменили. Зато су он и други лингвисти стручни и меродавни у питањима одбране ћирилице у оној мери у којој су је досад сачували у јавном животу. Али он и даље припрема терен за њен коначан пораз . У том смислу јавно је рекао у ТВ камере да је латиница већ победила, да је остала још само као режимско писмо и да ће се и Србима догодити једноазбучје. Али овога пута у хрватској латиници уместо у српској ћирилици .

Па и у овом интервјуу он шаље сигнал народу да је узалудно бранити ћирилицу, „јер се зна да то није нимало лако, нити се икоме финансијски исплати“. САНУ и Матица српска још од 1945. г. раде управо оно што им се финансијски исплати, односно зашта их плаћа власт. Зато је први послератни председник САНУ могао бити исти онај Александар Белић који је оправдано јавно подржао Милана Недића, и који ће 1953. г. Речнику српског књижевног и народног језика дати име Речник српскохрватског књижевног и народног језика. То име траје и данас, и њиме се оправдава увођење хрватског писма у српски правопис.

Матица српска је могла да спроведе наум комуниста да се полатиниче Срби, јер је њоме од 1945. па у наредних 55 година управљао Бошко Петровић, који се на свом крају представио Хрватом сахрањивањем на католичком гробљу у Петроварадину.

Због антићириличког (зло)дела Ивана Клајна скупљено је преко 5.000 потписа којима се тражи његова одговорност за издају ћирилице увођењем у српски правопис и хрватске латинице. Поводом 100 година од прве окупације Српских земаља хрватском латиницом, о његовој одговорности писано је у књизи Немање Видића и Драгољуба Збиљића СРПСКА ЋИРИЛИЦА замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза. Испод наслова је фотографија окупираног Београда из 1916., на којој се види окупациона војска и њена латиница. Клајн је имао прилику да коментарише наводе из књиге, јер ју је споменуо у својој колумни у НИН-у. Рекао је само толико да је наслов подугачак и помало застрашујући. Написао је да књигу још није прочитао, али је ипак навео у њој дат предлог да се решење изласка из тренутног језичког хаоса потражи на великом широком скупу језичких стручњака. Хтео је да каже како су далеко од реалности они који би таквим скупом могли довести у питање институцију звану Иван Клајн. Јер је његова институција и изграђена слабљењем стварних институција за те послове, које су националне макар по свом имену и заслугама у прошлости.

Лажна је или узалудна свака брига о ћирилици ако се не каже да је само она српско писмо, јер јој се само тако може повратити карактер српског националног симбола и суверенитет у српском језику, који су јој одузети увођењем и хрватске латинице у српски језик.

Клајн говори о српс(л)кој ћирилици полуистине и тиме манипулише и шири незнање. Као познати лингвиста сигурно зна да не постоји никаква „снага“ латинице изнад ћирилице за  језик Срба ако се она не уводи као замена ћирилици насилно, смишљено, по плану и налогу. Лако је било латиници да буде „јача“ у НДХ када је то била усташка држава која је све радила против Срба, па зато и против ћирилице, лако је било латиници да буде „јача“ у Аустроугарској и у окупацији када је та држава такође у рату забранила ћирилицу и наредила латиницу и лако је било латиници да буде „јача“ кад су комунисти донели налог о замењивању ћирилице после 1954, и то без закона о забрани ћирилице јер је њихова власт била апсолутна и нико им се није ни могао ни смео супротставити да би одбранио ћирилицу. Главну с(нагу давали су латиници комунисти вршењем државног насиља над ћирилицом, као што је било повлачење свих ћириличких писаћих машина из државне управе, уз престанак њихове производње у Југославији.

Латиница и било које друго писмо само по себи нема чиме да буде „јаче“ од ћирилице у језику Срба. То су два писма од којигх је ћирилица објектзивно одавно изучена као савршеније и подесније писмо за природу српског језика.

Академик Клајн манипулише када каже да „нико није размишљао о томе“. Још како је размишљао (има о томе много потврда у литератури, има много страдања Срба због мишљења о потреби очувања ћирилице. Има много доказа и данас да се бранитељи ћирилице називају „националистима“ и „фашистима“ и слично. Свако норнмалан се бори да не буде „фашиста“ и зато се многи боје да заступају ћирилицу да не би били означени као „фашисти“. Не верујем да то Клајн не зна, а само он зна зашто о томе не говиори. Вероватно зато што онда не би могао да оправда своје ставове о ћирилици као „режимском писму“, као „слабијем писму од латинице“. Не би могао да оправда своју позитивну рецензуију за последње издање Правописа српског језика Матице српске из 2010. у коме је, противно Уставу и светској пракси задржано туђе писмо из „српскохрватског језика“ и за српски језик. Не би могао да оправда своје залагање да и даље једини Срби у свету не могу да опстану у свом језику без два писма, својег и туђег.

Наравно, Василије Клефтакис, на пример, али и многи други доказали су да је чак до 1954. ћирилица у Југославији била већинска, а у Србији стопостотна све док није почело спровођење налога комуниста о замени писма у Срба. Срби нису имали политичку моћ да се латиничењу супротставе јер су Срби практично живели у тихој окупацји под Брозом. Данас су у окупацији под Америком и ЕУ иако  то није формална и званична окупација, осим на Косову и Метохији где је окупација очигледна, јер се Србији не допушта владавина над њеном територијом. Данашњи српски политичари и државници су отприллике као Милан Недић под фашистима и морају да раде шта им се налаже. Они су у позицији квислинга и не смеју да ураде за српство ни оно (увођење само ћирилице за Србе) што им се можда не би оспоравало. Квислинг, практично, иде по вољи окупатора и он у свему удовољава окупатору и сам чини, да се додвори, и више него што се од њега тражи.

Посебно су Немања Видић и Драгољуб Збиљић у малопре споменутој књизи „Ћирилице“ (2015) сасвим довољно кратко и прецизно предочили оно на чему су пали српски лингвисти јер су они директно плаћени да чувају српски језик и писмо, а они чувају хрватско писмо у српском језику. А пошто је српски народ одавно манипулативно и насилно навикнут на хрватско писмо као основно и примарно, тј. већинско данас код Срба манипулацијама (на два писма за свој језик смо једини ми на свету „богатији“), народ не може да буде мудрији од свих стручњака и све интелигенције и не може сам да врати своје писмо и да сам спроводи уставну одредбу о ћирилици у српском језику. Народ нигде не спроводи Устав и науку. То чине институције и плаћени државници, власт и стручњаци. Кад би народ све могао сам да уради без плаћених државника и стручњака, зашто би они постојали и били плаћени новцем народа!? Неко има плату и обавезу да васпитава и образује народ преко школа посебно да би све било како треба.

Зато је истинито оно старо правило: „народ никада није крив“. Криви су увек плаћени стручњаци и.плаћени државници и плаћена интелигенција. Народ није плаћен за све послове, него су плаћени појединци и стручњаци да би народу било боље и корисније. Али када владари и стручњаци раде наопако, а имају власт и моћ да одлучују, народ не може тада ништа. Јер народ нема моћ да спроведе оно што плаћени неће да ураде. Народ нема директну власт над инспекцијама и полицијом. Њих употребљавају владари, министри и све зависи од тога како их употребљавају. Да ли то увек чине у народну, општу корист?

Клајн је само добар манипулатор и циник за тумачење ћирилице међу лингвистима. И ми смо то директно описали и у нашој последњој реченој заједничкој књизи Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза.  (Нису, наравно, то у пракси радили Павелић и Броз. То су радили они који су били у њиховој служби, у њиховој власти.)

Српски лингвисти се у историји немају чиме опрати. Могли би једино да ублаже своје курвинско недело ако би питање српског језика и, нарочито, писма решили како смо ми предложили и како се та питања решавају у целом свету.. Тиме би спасли душу и делимично би се искупуили, али се сасвим опрати никада не могу. Могли би, дакле, само да спасу део душе, али су они и за то и даље неспремни.

Немања Видић и Драгољуб Збиљић
5. март 2016.