Политички афоризми Виталија Третјакова – прочитајте, поучно је и за Вучићеве Србе

Виталиј Третјаков

• У Русији нема такве реформе, која не може бити побољшана одустајањем од ње
• Ако народ у држави не верује у Бога, онда је потребна моћна тајна служба и тотална контрола. Американци, међутим, сматрају да је неопходно имати и једно и друго. Па је чак и амерички Бог, чини се, сарадник тајне службе. Снага структуре „црква плус тајна служба“ – је константна величина
• Демократија никада није демократија. Демократија је само збир деспота који један другом конкуришу
• Руски интелектуалац ​ је човек који сматра да његова задњица добија мање сунчеве топлоте и светлости него задњица просечног Европљанина, а много мање него задњица просечног Американца. При чему руски интелектуалац никада себе не пореди са становницима Африке и Јужне Азије где је сунчаних дана много више. То јест, руски интелектуалац је у агонији због тога што он није Европљанин, европски малограђанин

ВИТАЛИЈ Третјаков је велики руски новинар и један од водећих интелектуалаца.

Оснивач је и вишегодишњи главни уредник дневног листа „Независна газета“.

Сада је главни уредник часописла „Политичка класа“.

Ево избора његових политичких афоризама и максима. Прочитајте – поучно је и за Србе који живе под влашћу Александра Вучића.

1. Онај ко не жали Европу, нема срца. Онај, ко мисли, да ће се она спастити без Русије, нема мозга.

2. Када Русија треба да почне да спашава Европу? Када Европљани на коленима предају писану молбу Москви.

3. Они, па били и неверници, који не чувају и не поштују своју веру, биће приморани да живе по законима туђе.

4. Онај, ко не спаси Новоросију – убиће Русију.

5. У Русији нема такве реформе, која не може бити побољшана одустајањем од ње.

6. На степеништу издаје сви степеници воде наниже.

7. Када у привреди има много новца, њоме могу управљати и будале. Али када је новца мало, потребно је именовати паметне.

8. Слобода, дата будалама и лицемерима, увек постаје глупост. А паметни ниткови се том глупошћу користе.

9. Демократија никада није демократија. Демократија је само збир деспота који један другом конкуришу. Ако је супротстављених деспота превише – држава се распада. Ако их је премало – она стагнира. Мудри су они владари, који нађу златну средину.

10. Лош владар оставља земљу у горем стању него када ју је преузео. Безвредан владар за две-три године, уништава велику земљу, која је постојала деценијама или чак вековима пре њега. Добар владар за собом оставља земљу у стању не горем него када ју је преузео. Велики владар оставља земљу у таквој снази да ни два наредна владара, ако су лоша, не могу ту снагу уништити. Генијалан владар током година обнавља снагу пре њега уништене земље и осигурава очување те снаге у наредним деценијама.

11. Онај ко подржава слободу говора, не би требало да негодује када та слобода удара и по његовој глави.

12. Два историчара су се потукла бранећи исправност сопственог тумачења историје. На суду је сваки од њих говорио и научно образложио своју верзију туче, проглашавајући оног другог за иницијатора.

13. Ако демократа туче штапом по глави недемократу, како би га начинио демократом, шта ће се пре десити: да ли ће недемократа пре постати демократа или ће се демократа претворити у недемократу?

14. Ако народ у држави не верује у Бога, онда је потребна моћна тајна служба и тотална контрола. Американци, међутим, сматрају да је неопходно имати и једно и друго. Па је чак и амерички Бог, чини се, сарадник тајне службе. Снага структуре „црква плус тајна служба“ – је константна величина.

15. Слоган „Демократија за Русију, а не Русија за демократију“ је најинтелигентнији па чак и најдемократскији.

16. Чудно је и цинично када туђе светиње захтевају људе који су спремни да се наругају сопственим светињама.

17. Чије је право, његова је и власт. Неопходно је извести Русију из надлежности свих западних „међународних институција“.

18. Ексхумацијом покојника и њиховог пепела воле да се баве они који немају решење за садашње проблеме. Не умеш ефикасно да управљаш живима – бави се премештањем мртвих. Друго запажање: политичари зависни од ексхумације мртвих и сами убрзо постају политички лешеви.

19. Паноптикон је природно стање сваке бескрајно дугачке дискусије.

20. Ниједно разарање Русије није је начинило толико сиромашном да нови разарачи не би стојали у реду да преузму штафету од својих претходника.

21. Не постоји крвопролиће у које идеолошки људи не би били спремни да увуку неидеолошке људе. За добробит ових других, наравно.

22. Руски интелектуалац ​ је човек који сматра да његова задњица добија мање сунчеве топлоте и светлости него задњица просечног Европљанина, а много мање него задњица просечног Американца. При чему руски интелектуалац никада себе не пореди са становницима Африке и Јужне Азије где је сунчаних дана много више. То јест, руски интелектуалац је у агонији због тога што није Европљанин, европски малограђанин.

23. На почетку интелигенција воли народ и себе, затим – себе и народ, затим – само себе, а онда обожава себе и мрзи народ.

24. Руска интелигенција увек жигоше власт, али се увек увреди ако је власт не поседне за исти сто са собом.

25. Погроме, побуне и устанке подстичу начитани, паметни и идеологизовани, а спроводе их и гину у њима необразовани, глупи и неидеологизовани.

26. Интелектуалац често не разуме или се прави да не разуме оно што је потпуно очигледно сваком нормално или обичном човеку.

27. Уставно право на слободу штампе, новинари и интелигенција су приграбили само за себе. То јест, узурпирали.

28. Проблеме у сопственој свести, најчешће повезане са својим личним неуспесима и проблемима, интелектуалци представљају као катастрофу за друштво или државу. А када је таквих људи много, онда они – кроз литературу, биоскоп, медије, у којима увек заузимају доминантну позицију – надувавају трагедију свог живота или чак само каријере до размера националне катастрофе.

29. Половина савремених руских интелектуалаца желела би да живи у 19. веку, а друга половина – чак у 18. веку. Очито претпостављајући да би седели и плесали на царском двору или музицирали на сопственим поседима. Или би се директно дописивали са Катарином Великом и Пушкином. Знајући да су и образовање и статус интелектуалаца стекли или они или још њихови родитељи захваљујући Совјетској власти, они то знање о себи свесно потискују. Сматрајући да је то робовање. А то је у ствари – одвратно.

30. Они који данас себе сматрају интелектуалцима, највећим делом и у историјском смислу те речи, то нису. Али, то њихову кривицу не оправдава.

Превео: Срђан Ђорђевић

Извор: Факти