Архимандрит Рафаил Карелин: Највећи непријатељ православља је дух језуитизма

 Православна Истина је све више системски затрпавана масонским екуменистичким пројектом лажног уједињавања православних и папо-католика у чију промоцију је причињен и данашњи срамни састанак патријарха Кирила са новим сатаниним глумцем у Ватикану- папом Франциском…

Ако би ме питали кога сматрам за највећег непријатеља Православља, то би ја, проживевши дуг живот, могао рећи: најстрашнијим непријатељем се јавља дух језуитизма, који, налик на болест, невидљиву на први поглед, рањава тело Цркве.

Наравно, говорим о људима који припадају Цркви и који иступају у Њено име. Сама Црква је, као носилац благодати и чиста идеја, Црква, као нека духовна стихија, где се сазидава вечни живот – Вечна, Света, Неизмењива. Али, ми говоримо о видљивој Цркви, о хришћанима…

Дух језуитизма – то је хуманизам, који се у пракси остварује, где је истина замењена илузорном користи, где се циљ, какав год он био: небеско царство или земно благостање задобија било каквим средствима. Боље рећи, циљ се не достиже, али се њим средства оправдавају. Језуитизам – то је скривено неверје. Неверје у то, да је Бог Свемоћан и не потребује помоћ од лажова; неверје да је Бог – Истина, и да свака лаж отуђује човека од Њега.

Губећи истину, човек губи благодат Духа Светога, навикава се на лаж, привикава се на њу и сматра, да је живети и дејствовати другачије немогуће.

Лаж – то је губитак љубави. Кога искрено воле, њега не лажу. Лажју не могу бти сједињена два срца. Лаж претпоставља, да је друга страна – некакво отуђено, непријатељско упориште. Онај ко лаже, у исто време је уништио љубав према човеку. У свакој лажи постоји насиље. Лажов жели да испуни свој план и да заповеда другим кроз обмане.

Једно од најтежих искушења за човека у нашој Цркви је – видети, како кроз отворе дух језуитизма све више продире унутра. Човек у Цркви тражи истину, ради истине је спреман да жртвује много; њему се згадила лаж, која царује у свету, он се дави у њој. У Цркви он хоће да удахне као чисти ваздух, незагађен смрадом лажи.

И ако он тамо сретне ту исту дипломатију у односима, ту исту беспринципијалност у средствима, ту исту обману и неправду, то ће он, не окрепивши се духовно, себи говорити: овде нема онога што сам тражио; овде нема љубави и истине.

Наравно то је преурањени, ужурбани закључак. Црква учи љубави и истини и даје силе човеку да их претвори у живот. Али човек, који тек што је дошао у Цркву, налик је на дете, које је кренуло у школу; њему су неопходне слике и видљива помоћ, иначе неће схватити о чему је реч.

Ако питате припаднике секти шта их је одвојило од Цркве, зашто су отишли од ње, значајни део ће одговорити: јер у Цркви нисмо нашли љубави, нисмо нашли истину, осећали смо се непотребним. Они губе Цркву на таласу протеста, али и у секти сусрећу „госпођу лаж“.
Сваки човек је грешан. „Сваки је човек лаж“ – рекао је Псалмопевац. Али овде је реч не о лажи, као моралној слабости, која се човеку мора чинити сваки пут као његов пад, већ је реч о самозадовољној лажи, када несрећни човек мисли, да кроз лаж он чини добро и чак угађа Богу; о тој лажи, са којим се помирила његова савест, другим речима, о бесавесној лажи, која већ не мучи његову душу.

Хришћански Мученици су они – који су претпоставили Истину самом животу, који су пошли на смрт, зато што нису хтели да лажу. Њима су предлагали да купе живот по цену претварања, па чак и спољашње мале обмане, например, да ћуте, када друга лица са њиховим именима, буду учествовала у паганским ритуалима, али они ни ћутањем нису хтели да издају Бога.

Наша Црква је – Црква Мученика. Девет јеванђелских блаженстава – то је призив ка мучеништву. Савремени хришћани су такође ишли и иду на мучеништво, али дух језуитства све више даје себе на познање чак и у обичном животу.

Кроз лаж, слабић хоће да се учини силним. Кроз лаж су револуционари хтели да остваре своје утопије. Кроз лаж неки хришћани мисле да да донесу успокојење и мир, како сада често говоре, „да утеше човека“.

Посебно је тешко, када духовни оци лажу своја духовна чеда. Несхватљиво је сматрају ли ти препредењаци да је могуће дуго скривати лаж, или, користећи се својим положајем знају, да ће их тешко у лице назвати лажљивцима и обмањивачима. Али духовно чедо осећа у лажним речима задах гноја.

Овде могу бити најтрагичније последице: човек губи поверење и затвара се сам у себе, душа му је разбијена, и лаж га доводи у стање некаквог беспућа, налик на психичку болест. Друго, он сам почне да лаже свог духовног оца. И треће, што је најгоре, почиње да сматра да је лаж – добро дело, и ставља је на себе као оружје, чини „стратегијом живота“.

Тако се посредством „добре“ лажи стварају језуите и оформљени ниткови, који при томе употребљавају насветије речи и обмањујући човека, гледају га у очи јасним погледом. Лаж – то је мочвара, која постепено усисава човека. Она почиње са малим. „Мало ћу попустити душом и тиме ћу постићи добар циљ“ – говори човек себи, а затим све дубље и дубље упада у ту мочвару. Зато духовни оци морају знати, да се од њих тражи не утеха, већ истина. Сама истина ће боље утешити човека, од ласкавих речи, које се завршавају разочарењем.

Човек који говори истину, биће гоњен и прогоњен. Али наша Црква је – Црква мучеништва, којој су потребне жртве. Господ је дао велико обећање: „Гладни правде – ће се наситити“, чиме?

Благодаћу Божијом. „Блажени чисти срцем – јер ће Бога видети“.

Лажов не види Бога, лик Христов се не светли у његовом срцу. Свака лаж је – раширење царства сатане, како на земљи, тако и у срцу човека.

Црква ће бити толико јака, колико ће њени служитељи да буду привржени истини. Ми говоримо о јереси, као догматској заблуди, али је језуитизам сам по себи морална јерес, која отуђује човека од Духа Светога, Духа истине, и та јерес ће се открити на Страшном Суду.
Много је разлога за лаж: кукавичлук, корист, жеља да се не увреди итд. Али какви год били разлози, овде долази до заборављања Бога, Који је рекао: „Ја сам Истина, Пут и Живот“. Сама Голготска Жртва Христова је сједињење љубави и истине.

Христос је могао сатану победити једном Својом Божанском Силом. Али Он је пошао на Крст не само ради истине, већ јер је Он Сам – Истина. Господ је за сатану рекао: „он је лажов и човекоубица од почетка“.

Сатана помоћу лажи убија човека, и они, који хоће да чине добро кроз лаж, морају да схвате, да сами себе чине савезницима сатане – древне лажи, која никада неће постати ново добро, да ће све, засновано на лажи, погинути.

Извор: Васељенска