И не само то, већ и различите ствари носе – беле, чисте, нове, без закрпа, никад излизане и увек са пертлама које на реповима нису паљене или везиване селотејпом како би их протерали кроз рупу кад мајка опере патике у машини за веш.
И увек мајице чисте, никад скраћиване од старијег брата, понегде ижврљане мастилом које се не пере…
Оне корке бајатог и пропрженог хлеба које смо као мали ждерали намазане свињском машћу и “попрскане“ алевом паприком многи моји вршњаци различитих народа бацали су у канте за ђубре при самом погледу на њих а ми смо брже боље затурали руке у корпе код наших рођака кад би они изашли. Затурали, вадили, дували у њих, отресали од прашине и брже боље гутали уз чашу воде како нас родитељи не би спазили и ишибали онако по туру због нанете им увреде. Многи моји вршњаци различитих народа су увек плакали кад би сломили неки прозор код наших рођака те им се неко због тога раздрао а ми смо увек уз њих добијали шарене гузице од врбовог прута не желећи да признамо да су они, јер смо знали да би тек после добили још много више. Многи наши вршњаци других народа упирали су прстом на нас за све лоше што су урадили И док су они грцали а наше им мајке прале слине и сузаве очи ми смо чешали шарене гузице и показивали лактове рођацима који су нас ишибали, наравно тек кад би били сигурни да су затворили она друга врата иза нас.
Кад су порасли, многи наши вршњаци других народа опет нису били исти као и ми. Опет су упирали прстом на нас за све оно што су они урадили а за оно што ми нисмо. И опет су нас шибали због тога али овог пута много озбиљније јер смо сад већ били одрасли. Многи моји вршњаци других народа склањали би се у бункере и склоништа ако би на њих бацали касетне и запаљиве бомбе али ми нисмо. Многи наши вршњаци не би стављали концентричне кругове мета на себе, многи наши вршњаци не би стајали по мостовима кад би их гађали, многи наши вршњаци не би спавали у згради за коју су знали да ће бомбардовати. Многи од наших вршњака других народа никад не би ни пузали онде где смо ми стајали. Али ми јесмо.
Онде где смо гинули ту смо се из Ината рађали, онде где смо сасечени ту смо из Ината ницали, онде где смо изгорели ту смо из Ината клицали, онде где смо били затрпани ту смо из Ината устали. Јер ми нисмо исти као и наши вршњаци других народа.
Многи наши вршњаци не знају шта је заинат, многи наши вршњаци не беже од куће заинат, многи наши вршњаци не пију заинат, многи наши вршњаци не одбацују корку хлеба заинат.
Онде где је Гебелс мислио да ће сломити српски дух ми смо јуришали на његове тенкове заинат, рушили мостове заинат, давили се у Неретви заинат, и препречили Срем заинат. Заинат оном великом, хиљаду пута јачем. И никад клекли на колена испред стрељачког строја. У Инат…
Нека зна онај који понавља лажи свом народу, да његов народ није као и сваки други. Нека знаде да 100 пута поновљена лаж за његов народа није истина већ заувек лаж, али много болнија, несрећнија и опаснија. Нека зна да се српски народ диже заинат, ниче заинат, кличе заинат и усправља заинат.
Зато што је Заинат његов генетски код. Онај код који вековима показује мишиће… Заинат…
