Владика Николај Велимировић: Како пролазе мучитељи хришћана – судбина богобораца

Како су прошли мучитељи хришћана и каква је судбина богобораца који су издали и прогонили хришћане од Исуса Христа па на даље. Каква је била осуда Јуде, Пилата, Ирода, Нерона…

С Божјом помоћи хоћемо да испишемо из историје и изнесемо у овој књижици примере како су прошли они који су се борили против Христа и његове свете цркве и који су гонили и мучили верне слуге и слушкиње Христове. Изнећемо не све, него само онолико примера колико буде могло стати у ову малу књижицу. Јер кад бисмо хтели износити све такве примере, морали бисмо написати многе и дебеле књиге. Да сви они који буду ово читали, утврде се у мисли, како је погубно и страшно и узалудно борити се против Бога живога. Да увиде јасно како су се кроз векове до у наше дане показале истините оне речи васкрслога Христа Савлу гонитељу хришћана: Савле, Савле, тешко ти је противу бодила праћати се. Јер и тај исти Савле после кад је примио обасјање истине рекао је: Ништа не можемо против Истине, него за Истину. сада када пред нама лежи прошлост Цркве Христове од Савлова обраћању до данас као отворена књига, ми читамо и гледамо са страхом и трепетом каква је зла кончина била свију оних који устајаху против Истине и као слуге ђаволове мучаху и убијаху слуге и слушкиње Истине.

1. Јуда издајник. Он издаде Господа свога за 30 сребрника. Због тога уђе сатана у њега и поче га мучити, те он оде и обеси се. И објесивши се, пуче по сриједи и изасу се сва утроба његова (Дела ап. 1,18).

2. Земља га не прима. Кајафа, старешина свештенички и вођ фарисеја, био је главни тужилац и судија Христа, и организатор клеветника и лажних сведока против Њега, а потом необуздани гонитељ следбеника Христових. По предању, његово мртво тело није хтела примити ни земља ни вода; где год би га погребли, тело његово било би избачено. Најзад је доспело на острво Крит, где је обешено у некој подземној пештери.

3. Пилат. У име римских закона прогласио је Христа невиним, па ипак га предао да се на крсту распне. Ускоро потом, цар Тиберије га збаци са власти и стави под суд. Осуђен на прогонство у Галију, Пилат умире у најстрашнијој беди и помрачености ума.

4. Цар Ирод. То је онај крволочни цар, кога је Господ назвао „лисицом“ и који се после наругао Господу, обукао га у белу хаљину и вратио Пилату. По смрти и васкрсењу Господа Ирод је хапсио и мучио апостоле. Себе је сматрао неким божанством и захтевао је да му се људи клањају као богу. Но, једном кад се беше обукао у сву раскош царску и сео на престо, уједанпут удари га анђео Господњи и будући изједен од црви издахну (Дела ап. 12,21,23).

5. Епарх Тирквиније. Мучио и посекао блаженог Тимотија. Потом ухвати епископа Силвестра и приморавши га, да му прокаже заоставштину Тимотијеву. Одговори му свети Силвестер речима Јеванђелским и пророчким: Безумни, ове ноћи узеће душу твоју од тебе. Тирквиније окова Силвестера и баци у тамницу. Кад је свршио, седе да руча. Но, рибља кост застане му у грлу. Лекари се мучише од подне до поноћи да му изваде кост из грла, али узалуд. У поноћ испусти Тирквиније своју душу у највећим мукама. Тако се испуни пророчка реч светог Силвестера.

6. Цар Нерон. Огњем и мачем гонио је хришћане. Изрекао смртну пресуду апостолима светом Петру и Павлу. Хришћане мазао катраном и палио. Намерно запалио Рим, па то недело набацио на хришћане, да би их могао убијати. Како радио онако и скончао. Сам себе мачем посекао.

7. Ветар – извршитељ Божје правде. Преподобни Дамаскин, игуман хиландарски, потражио неки манастирски дуг од Турака. Да не би платили дуг, Турци оклеветају Дамаскина нешто због неке буле и изведу пред суд. Осуде га на смрт и обесе у Свиштову 1771 године. Кад су то недело извршили, ти Турци седоше у чамац да се превезу преко Дунава. Но, наједном дуну ветар и изврне чамац, те се они сви потопе.

8. Коњ као извршитељ Божје правде. У време Декијева гоњења буде света Агатија изведена на суд као хришћанка. Безбожни судија Квинтијан загледа се у ову свету девицу и предложи јој да буде његова жена па ће је ослободити мучења и смрти. Кад му Агатија одговори да је она невеста Христова и да се не боји ни мука ни смрти, Квинтијан је стави на муке и осуди на смрт. Тада Квинтијан узјаха коња и пође са војницима да зграби имање свете Агатије. Није ни слутио како је близу смрти. Успут се разбесни коњ под њим, збаци га, изгризе му лице и копитама изгази, док му се дроб није просуо и црна му душа изашла из тела. То се догодило 251. године у граду Катани, а у време цара Декија.

9. Ударен слепилом. Кад се света Евталија са мајком крсти, брат њен исмеваше је због вере. Но, она рече брату: „Хришћанка сам и не бојим се умрети“. Покварени брат посла слугу да му сестру оскврни. Но, чим слуга нападе на Евталију, наједном изгуби очињи вид. Има још много примера, како су били ударени слепилом они који су покушавали да оскврне хришћанске девојке у тамници.

10. Црви као извршитељи Божје правде. Неки Јулијан, стриц цара Јулијана Одступника, хтеде у Антиохији опљачкати „златну Цркву“. а ова црква беше задужбина великог цара Константина, златом обложена изнутра и споља. Свештеник те цркве, Теодорит успротиви се тој пљачки, а Јулијан силом уђе у ту цркву и помокри се у њој. Видевши ту гадост, часни Теодорит прорече Јулијану ужасну смрт. И заиста, тек што је изашао из цркве, осети Јулијан болове у доњем делу своме, у коме се нагло размножише црви. И црви му разједоше све доње тело, докле овај обесветитељ најзад у најстрашнијим мукама не избљува своју грешну душу.

11. Крв на уста. Грех на срцу – крв на уста. Помоћник онога Јулијана, оскрвнитеља златне цркве, по имену Феликс, посече свештеника Теодорита. Но, одмах потом поче му се изливати крв из уста и у том крволиптању сконча свој век.

12. „Назарећанине, ти си победио“! Тако је узвикнуо на самрти христоборни цар Јулијан Одстугашк. Он је намучио многе хришћане, пролио многу крв Христових следбеника и претварао многе хришћанске цркве у идолске гнусобе. Па кад беше пошао у рат против Персијанаца, свети Василије изнесе му хлеб и со у Кесарији. а зли Одступник не хтеде то примити, него рече Василију, да ће он њега сеном хранити кад се врати из боја. Али се не врати. У рату паде Јулијан с коња и би прободен копљем од – непознатог.

13. Зли судија побеснео. У време цара Аврелијана пострада за веру Христову свети мученик Александар, између 270 и 275 године. Намесник царев ругаше се Александровој вери, па нареди те овог Божјег човека шибаху и на огњу пецијаху па најзад мачем посекоше. Но, тек што је зли судија изрекао смртну пресуду, спопадне га беснило и он поче урликати и дерати хаљине на себи и гристи своје руке. Слуге га одведу кући, где у беснило сконча свој земни век.

14. Сами себи судили. Једном нападну Арапи бедуини на манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Они су били наоружани ножевима и стрелама, док су монаси били сасвим ненаоружани. Арапи покољу неке монахе, а неке изрешетају стрелама, похарају манастир па пођу кући. Но, успут постиже их оно што су заслужили. Заваде се, побију и међу собом покољу, те се ниједан од њих не врати жив кући.

15. Зла кончина јеретика. Арије безумни, који по телесном разуму мудровао самовољно о божанским тајнама, порицао је божанство Господу нашем Исусу Христу. Тиме је проузроковао многа страдања и мучења светих божјих људи. Но, његова кончина јасно показује, колико је његово мудровање било одвратно свевишњем Богу. Једном кад је он свечано и тријумфално ходио кроз Цариград, наједанпут га заболи трбух. Он сврати у јавни нужник на улици, и ту га смрт снађе: црева му се проспу и тело му се нађе у нечистоти.

16. Језиком грешио, од језика умро. Несторије као патријарх Цариградски говорио је против Богородице, умањујући њено достојанство. Због тога је збачен и прогнан у Вавилон. Црви му се закоте у језику и изгризу му сав језик. У мукама и смраду испусти своју душу.

17. Цареви иконоборци. Константин Копроним и Лав Јерменин намучише безброј људи и жена због поштовања светих икона. Компромин умре за време једног рата на лађи, превијајући се од јаких болова у ногама и непрестано вичући, иако те његове муке почетак мучења у паклу. А страшни Лав Јерменин би убијен од завереника на сам дан Божића.

18. Манес. Оснивач јереси манихејске, од које су после постале многе друге окултне секте и јереси и од које је произашло богумилство на Балкану. Би ухваћен од цара персијског и по царевој наредби жив одеран, па онда на крст прикован.

19. Каквом смрћу губила, од такве погибла. Света мученица Матрона била служавка код неке Јеврејке у Солуну. Та Јеврејка забрањивала јој је иде у цркву и гонила је у синагогу. „У хришћанској цркви Бог живи, а од јеврејске синагоге Он одступа“, говорила је Матрона својој газдарици. Бесна због тога, Јеврејка гурне девицу Матрону са крова своје високе куће, доле на улицу. Од свете Матроне и сада се чувају мошти у Солуну. Но, једнога дана омаче се она Јеврејка са оног истог места на крову, паде на калдрму и разби се на смрт.

20. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Те речи Спаситељеве испуниле су се и на једном опаком Јеврејину у граду Корсуну, који распе на крст преподобног Јевстратија Печерског, и умори глађу многе друге хришћане. Чувши за овај злочин византијски цар нареди да се злочинац казни, И онај Јеврејин би обешен о дрво.

21. Ударила свеца па полудела. Кад се свети Ипатије, епископ гангрски враћао из Цариграда кући, нападну га неки јеретици на друму и свале га у блато крај друма. Једна жена из те исте дружине дохвати камен и удари Божјег човека у главу. Чим то учини, она полуде, па узе онај исти камен и поче себе ударати по глави. Кад је доведу на гроб Ипатијев о помоле се за њу, она буде исцељена. Потом се покаја и поврати вери православној.

22. Бестидник полудео. Три рођене сестре, Агапија, Хионија и Ирина пострадаше телом за веру Христову у време цара Диоклецијана. Када те три сестре тамноваху у тамници, дође неки царев војвода Дулкитије да учини са светим девојкама срамно дело. У то време сестре клечаху на молитви. Када бестидник хтеде отворити тамничка врата, узе му се одједном памет и он поче грлити лонце и котлове што стајаху пред вратима.

23. Потонуо. Када свети апостоли Јасон и Сосипатер проповедаху Јеванђеље на острву Крфу, цар тога острва баци их у тамницу. Но, они у тамници преведоше у веру Христову све сужње. И вера се православна нагло поче ширити по Крфу. Чак и кћи царева Керкира прими крштење. Цар још жешће настави гоњење и мучење свих крштених. Па чувши да многи избегоше на једно омање острво, он седе и пође да их ухвати. Али диже се бура и лађа са царем потону.

24. Убио га дух убијеног. Краљ Владислав позва на превару краља Јована Владимира, па га посече, недалеко од Охрида. Потом Владислав заузе државу Владимирову и дође у Драч. Ту разапе шатор и поче се веселити. Но, једне ноћи здрав и читав краљ Владислав умре под шатором. У поноћи нада је вику за помоћ. И кад му војводе притекле, он је говорио, да га дух краља Владимира убија. Одмах потом издахну.

25. Изгорео у кошари. Цар Валент помагаше присталице Аријеве јереси и страшно мучаше хришћане. У то време пође он у рат против Гота. Тада изађе пред цара праведни старац Исакије, ухвати коња за узду и замоли цара, да ослободи православне из тамнице, да би пут његов био благословен. Цар одгурну старца и старац узвикну пророчки: „Говорим ти царе, отићи ћеш, али ћеш бити жив сажет!“ Тако се и догоди.

26. Када Златоуста протераше. Када неваљали људи протераше светог Јована Златоуста из Цариграда далеко у Јерменију, догоди се страшан земљотрес. Још у исто време запали се саборна црква и пламен од пожара диже се па као језиком дохвати куће гонитеља свечевих и сагоре их.

27. Главом о камен. Чудесна монахиња беше света девица Фавронија, кћи неког римског сенатора Просфора. У сваком добру она беше пример осталим монахињама. Но, бездушни и безбожни царев војвода Селин стави Фавронију на муке због њене непоколебљиве вере у Христа. Па кад је намучио осуди је на смрт. Истог дана када света Фавронија би посечена уђе у Селина бес и спопаде га неки необјашњив ужас, те он удари главом о мермерни стуб, разби главу и издахну.

28. Од цара до бињекташа. Цар римски Валеријан имао је сатанску страст да убија хришћане. Чинило му је задовољство да их што више убије. Али – како заврши? У рату са Персима би Валеријан заробљен од персијског цара Сапора. Овај не хте свог роба одмах погубити, него га употребљаваше као бињекташа кад хоће коња узјахати.

29. Гром као извршитељ Божје правде. Свете мученице Христове: Минодора, Митродора и Нимфодора беху рођене сестре. Опаки мучитељ њихов, некакав пагански кнез Фронтон, довикну Минодори: „Принеси жртву боговима!“ (то јест идолима)На то му одговори Минодора: „Зар не видиш да ништа друго и не чиним него сву себе приносим за жртву Богу мојему?“Када све три сестре бише погубљене и тела њихова лежаху једно до другог, наједном пуче гром из неба и уби Фронтона са неколико слугу његових. Слично се догоди и са Диоскором, оцем свете великомученице Варваре. Пошто се Варвара нипошто не хтеде одрећи Христа то би заклана од рођеног оца.

30. Змија као извршитељ Божје правде. Светог Харитона пустињака ухвате хајдуци и одведу у своју пећину. Ту га затворе, а они оду у пљачку са намером, да Харитона убију кад се врате. У њиховој пећини стајао је отворен крчаг са вином. Змија се увуче у крчаг, напије се вина, па поврати вино са отровом и оде. Када се уморни разбојници врате у пећину, узму крчаг и напију се вина. Сви се отрују и попадају мртви, а човек Божји изађе и оде славећи Бога.

31. Беше као дивљи вепар. Цар Јерменски Тиридат страховито мучаше хришћане. Притом удари на муке и 37 сестара у једном женском манастиру, где беше игуманија света Гајанија. После тога злочина полуде цар Тиридат и беше страшан у лудилу своме као дивљи вепар. Доцније оздрави цар по молитви светог Григорија, просветитеља Јерменије, крсти се и постаде заштитник хришћанске вере.

32. Слеп и шибан. Као опаки мучитељ хришћана Максимин погуби у Александрији славне Христове слуге: Мину, Еморгена и Евграфа, седе у лађу са својом свитом да иде у Цариград. Но наједном ослепе очима, будући и раније слеп душом па се поче жалити својим како га неке невидљиве руке страшно шибају.

33. Падају у мрежу своју грешници. Тако је писано, па тако се и збило, не једанпут. Кад свети Амвросије као лав брањаше Православље, наговори царица римска (јереткиња) некаквог Јевтимија, да ухвати епископа Амвросија и одведе га далеко. Овај Јевтимија набави кола и усели се у кућу близи амвросија. Па вребаше тренутак кад ће ухватити епископа и одвести га далеко. Али Бог који види све, учини да буде другачије. Прилике се у Риму променише, Јевтимије бу оптужен цару за нека ранија неваљалства и отера га цар у прогонство..

34. Телесни џин и духовни јунак. У време док свети Димитрије тамноваше у Солуну ради Христа неки телесни џин и вандалин Лије убијаше сваки дан хришћане у позоришту и увесаљаваше проклетог цара Максимијана и остале незнабожце. Тада се јави један омален човек, Нестор, несравњено слабији и нежнији телом од оног џина, па узевши благослов од светог Димитрија изађе на мегдан Лију. Више снагом духа него тела Нестор подиже Лија у вис и баци га са бине на оштра копља, где вандалска телесина испусти црну душу.

Свети Нестор на зло негодова,

И за веру Христову ревнова.

Млад ученик светога Димитрија,

Млад и нејак против страшног Лија.

Он знамење Крста на се врже,

Силног Лија на копље поврже,

Сила свише беше њему дата.

Ко Давиду против Голијата.

35. Ко мач дигне, од мача гине. Позната је историја београдских дахија. Они су хтели поубијати све виђеније хришћане у српском народу. И отпочели су безобзирно тај крвави програм изводити. Али буду од самих Турака за нешто друго оптужени, везани и на острву Адакале посечени.

36. Село Лудовић. У близини манастира светог Јанићија у Девичу налази се село под тим именом. Постоји једино објашњење зашто је то село добило такво име. За живота светог Јанићија почео се ту стројити велики манастир. Ћуприлић везир пошаље војску да манастир поруше и спале. Јанићије се молио Богу да заштити ту светињу и војска везирова сва полуди у селу које је по томе прозвано Лудовић.

37. Све куле неправде руше се. У време Балканског рата за ослобођеље хришћана од Турака најгоре су прошла два арнаутска села у Јужној Србији: Кажани у срезу Битољском и Песочани у срезу Охридском. Оба та села порушена су до основа, не по нечијој злоби, него по заслуженој судби. Јер су та села била праве хајдучке заседе за хришћане и мучилишта хришћана. Закукала је мајка свију оних хришћана који су се усудили проћи кроз та села за време турске владавине. Данас оба та села откупили су хришћани и на пепелишту разбојничких кула подигли своје домове. Заиста, свагда и свуда пре или после руше се све куле неправде. А Бог је свемоћан, а правда Његова је вечна.

38. Бог је заштитник невиних. Између многобројних примера Божје заштите над побожним народом руским од крвавих бољшевика дошао је до нашег слуха и овај: Једна руска монахиња путовала друмом сама. Сретне је безбожнички војник коњаник, који одмах сјаше с коња и ухвати девојку да је обешчасти. Девојка се бранила докле год је могла. Кад је почела малаксавати, она узвикне: Пресвета Богородице, спаси ме! У том тренутку разбесне се коњ и повуче војника. А војник је био завио себи узду око појаса. У највећем галопу јурио је коњ вукући за собом војника безбожника, док овај угруван није избљувао своју нечисту душу.

39. Од крви људске полудео. Вођ руских безбожника Лењин, који ће одговарати пред вечним Судијом за многе милионе намучених и покланих руских крштених људи, жена и деце, није остао без казне и у овом животу. Пре смрти он је сишао с ума и у лудилу умро.

40. Безбожник ништа не разуме. Другом главном мучитељу хришћанског руског народа, Чивутина Троцком, ћерка је извршила самоубиство. Он се пак налази се у прогонству бежећи и кријући се од људи као змија кад неког уједе па се крије. Трећем главном мучитељу доброг руског народа, Стаљину, жена је извршила самоубиство. Чиме они тумаче све што их сналази? Случајем; ничим! Јер безбожним није дато да ишта разуме зашто се шта људима догађа.

41. И кућа ваша остаће вам пуста. Ове пророчке речи Христове испуниле су се дословце. Јер нису падали и пропадали само појединци и њихова родбина, него и читава царства и народи, који су гонили и мучили хришћане. То се догодило и са народом јеврејским. Расејан је по целом свету, а његова сопствена кућа остала је пуста, како је и сам Мојсеј то народу прорекао: И расијаће те Господ по свијем народима с једног краја земље до другога (В Мојс. 28,64). Пропало је и христоборно царство римско и вавилонско и персијско. Сва та царства у своје време изгледала су јака и постојана као челик. Али истина је јача од свега, свију и свакога. Па како прошла сва стара христоборба царства насилног бољшевизма у Русији, тако и остала њему слична по духу злобе, мржње и насиља.

А ти, сине, чуј и памти ове речи које ти износимо у овој књижици. Кратак је пут лажи и крај му је пропаст и срам. Не поводи се за онима који насиљем долазе до брза успеха. Бог допушта да свако зло брзо узрасте до велике истине, како би цео могао видети његов пад. Оно што је од бога и по Божјем благослову расте лагано и тихо, али се не да ни угушити нити ишчупати. Стани уз Христа Спаситеља, ма и цео свет био против Њега. Јер свет ће проћи, а Христос ће остати, тако је речено и проречено. И све до сада што је било, било је и прошло, а Христос стоји. Таласи злобе као планине дижу де против Њега, а Он их полаже у гроб тамо где им је колевка била. Рекао је Он: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Шта више хоћеш? Буди уз Њега који има сву власт и чијој се власти не може одолети. Они који су признали ту Његову власт, увенчани су и царују са њим.

Немој се жестити на неваљалце и немој завидети безбожнику – јер ће се жижак безбожницима угасити (Приче Сол. 24,19-20).

Духовне поуке – владика Николај Велимировић

Извор: Исток православни