Архимандрит Наум: Монах у 21. веку

У наредном прилогу доносимо предавање архимандрита Наума на тему „Монах у 21. веку“. Предавање је одржано на VII Сабору игумана епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву. У свом предавању отац Наум је говорио о слабостима монаха 21. века. У свом завршном делу предавање садржи кратак осврт на недавни сусрет Патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани.    

Уредништво

Монах у 21. веку

Ваша Преосвештенства, преподобни оци, преподобне матере, на претпоследњем Сабору игумана, у новембру 2014. године, добио сам послушање да напишем рад на тему „Монах у 21. веку“. На истом Сабору сам, од нашег Епископа и духовног оца – Владике Артемија, добио и смернице за рад: обрадити монашки живот у савременим условима, говорити о самовољи монаха 21. века. Трудио сам се, уз Божију помоћ, да тај благослов испуним, тј. да при писању овог рада будем у оквирима задатих  смерница – да говорим о слабостима монаха 21. века. Самовоља и јесте извор свих слабости код монаха. При томе нисам имао намеру да било кога осудим или омаловажим. Напротив, где год сам у раду употребио израз „монах 21. века“, ја сам мислио на себе и говорио о себи. Не може се говорити о слабостима монаха 21. века ако их човек у себи није препознао. О горчини и особинама пелена може да говори само онај ко је пелен пробао. Зато је овај рад својеврсна исповест и ја се не стидим да отворено говорим о горчинама које сам раније кушао, а неке и данас кушам, знајући добро да се искрени покајник не стиди да своје ране открије пред свима и на градском тргу.

Ако некоме ово писаније донесе духовну корист нека за то добро захвали Богу који је давалац свих  добара, а мене нека помене у својим молитвама, да и ја добијем од Бога снаге да исправим себе, док још времена има, и да стекнем милост у Господа у дан Страшнога суда.

Сви добро знамо да речи монах, манастир, монаштво имају свој корен у грчкој речи мoνоs (монос) што значи сам. Знамо дар реч монах значи: онај који живи усамљено или у усамљеништву. Наш монашки живот се у многоме разликује од живота мирјана, то је другачији живот, „ино житељство“, због чега се у руском језику образовао назив „иноштво“,  „иночество“, или за монаха реч „инок“. Кроз такав другачији, монашки живот, кроз ту најузвишенију философију, сваки од нас има за циљ Царство Небеско и спасење душе кроз одрицање од света и свега у свету (светских блага и светских брига). Наш монашки живот није ништа друго до делатно и непрестано покајање. Ми идемо правим путем тек онда када смо испуњени и  руковођени осећањем покајања. Жртва покајања је једина жртва коју Бог од нас, изгнаника из раја, прима. Ову истину монах 21. века није дубоко урезао у срце и зато често упада у замке ђавоље. Он губи из вида да је човек изгнаник из раја, да је овде на земљи на издржавању епитимије, да је удео човека на земљи невоља, мука, страдање, прогон, једном речју – крстоношење.

Дубоко погружен у греховну таму до срца му не долазе речи Господње: И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Mт. 10, 38, 39). Заборавља да је чаша невоља коју му Господ даје кроз увреде, омаловажавање, и сва друга искушења у манастиру, – чаша његовог спасења, дар Божији, најбоља потврда да је он слуга Божији. Заборавља да су људи који га искушавају само оруђа Божијег промисла кроз која нам долазе највећа добра – опроштај грехова, смирење и спасење. При искушењима која му долазе од ближњих, смућује се злобом и злопамћењем, често губи свој мир и тиме руши темељ своје непрестане молитве. Монах без непрестане молитве је исто што и војник без оружја – лак плен непријатеља нашег спасења, ђавола, и погодно тле за сваку страст. У напуштању молитве лежи узрок свих слабости које видимо код нас монаха 21. века.

Овде треба поставити суштинско питање: Како се задобија непрестана молитва, тај канал кроз који Господ у душу низводи сваку врлину, и која је била дисање душе монаха ранијих векова? Овде нас свети оце уче да се припремно обучавање за непрестану молитву врши посредством послушности и вежбања у манастирским трудовима.

Монах 21. века болује од непослушности и лењости

Чињеница је да монах 21. века болује од непослушности и лењости. Ове две рак ране већина доноси из света, данас потпуно зароњеног у сујету и гордост, и препуном саблазни. Увећању саблазни, светске сујете и гордости, нарочито је допринела техничка револуција, тј. невиђени развој телевизије, телефоније и најновијег зла – интернета. Та апокалиптична мера саблазни на сваком кораку, сујете и гордости, и нас је запахнула па су због тога ране непослушности и лењости монаха 21. века веће него код монаха ранијих векова, и захтевају јаче лекове тј. већа искушења и невоље. И заиста, Господ их у наше време, када се безакоње умножило а љубав многих охладнела (Уп. Мт. 24, 12), и допушта.

Болест самовоље је изражена код монаха 21. века. Склон је да ради само оно што је, по његовом мишљењу, добро и корисно, мисли да све зна и да му није потребан савет, духовно руководство и благослов за свако дело, физичко и духовно. Мисли да су му довољне бројне прочитане књиге светих отаца (данас их има више него икад), да је ту све јасно и гласно речено, и да нема никакве сумње да се могу преточити у живот онако како је изложено. Ако се и одлучи да ступи на блажени пут послушности духовном оцу ипак је сумњичав, слепо верује себи и својим погледима на свет, олако занемарује благослове духовника, не знајући да му преко њега Господ открива своју вољу, само ако смирено пита сматрајући себе незналицом и помраченим. Овде за своју непослушност обично има изговоре: „духовник ме није добро разумео“, „није довољно молитвен и духован да би га слушао“, „оно што ми је рекао не слаже се са оним што сам прочитао код светих отаца – не слушај“, „данас нема таквих духовника као некада“, „видим код њега ову или ону слабост због које не може правилно да расуђује“ и т.д.

Пошто нема послушности и одсецање своје воље, монах 21. века, у ствари, није ни умро за свет и за самог себе. То значи да је он само телом у манастиру а да је духом, кроз непослушност и вршења своје воље, остао у свету и свет у њему. Када се томе дода нарушавање манастирског типика, чести неоправдани изласци из манастира, неблагословено коришћење комјутера и савремених телефона, кроз које нам читав сујетни и горди свет са својим пакленим задахом улази у келију, онда се може рећи да је, монах 21. века, свим својим бићем део овога света, највећи нарушитељ монашких завета од свих генерација монаха до данас, највећи немонах у историји монаштва.

Монах 21. века нема духовно делање као монаси ранијих векова

Због своје гордости монах 21. века нема благодатне дарове којима су обиловали монаси ранији векова. Занесен високоумљем он уопште нема духовно делање. Због одсуства духовног делања, он слепо верује сопственим помислима, схватањима, маштањима и тежњама и следи их без проверавања код духовног оца. Због веровања својим мислима запада у још већу таму и гордост. Ђаво такве највише воли, такви су његов сигурни плен. Плодови следовања својим мислима јесу преузношење, умишљеност и самообмана. Да невоља буде већа он и другу братију и посетиоце, без благослова, поучава како треба да поступају у духовној борби и често зна да се љути ако наиђе на критику његовог учења, чак и да вређа свог саговорника – што најбоље показује колико је монах 21. века „мудар и и духован“.

Пошто верује само себи он слепо следује својим грешним мислима и жељама а при сваком одсецању воље бурно реагује тражећи своју правду. Често осуђује друге за нарушавање светоотачког предања и поретка у манастиру. Из тог тазлога он у свом манастиру не налази мир и спокојство и тражи га у неком другом, боље уређеном, са духовнијом братијом. Нормално, нигде не налази оно што тражи, јер такав манастир постоји само у његовој уобразиљи а ту идиличну слику је сам ђаво насликао кичицом његове умишљености. Он заборавља да ниједан манастир не може да буде препрека за духовно напредовање без обзира на устав, уређење и братство. Заборавља да узрок немира и неспокојства треба да тражи у себи а не у средини у којој живи.
Због тога што живи по сопственој вољи, што верује себи, не напредује у духовном животу и никада не успева да обузда гнев, тугу, блуд, не може да стекне смирење, нити љубав према сабраћи. Увек му нешто или неко смета у манастиру због чега понекад и мења манастир. Због умишљености да је „мудар и духован“ себе сматра достојним и више него достојним и земаљских и небеских награда и тако себе лишава духовних дарова којима су обиловали монаси ранијих генерација.

Један од узрока духовне закржљалости монаха 21. века лежи у одбацивању моћног оружја у духовној борби – исповедања помисли. Древни монаси су исповедање својих помисли и послушност старцу сматрали основним средствима спасења. Преподобни авва Доротеј каже: „Не познајем други пад монаха осим оног, када он верује свом срцу. Неки кажу: човек пада због овога или због онога, а ја, као што сам рекао, не познајем други пад осим онога, када се човек поводи за самим собом. Не постоји ништа опасније и погубније од тога“.

За монаха почетника, каже Свети Игњатије Брјанчанинов, „исповедање  помисли је једино оружје у време мислене борбе“. У сваком случају, она је најснажније и најделотворније оружје у мисленој борби. Савремени монах ово моћно оружје  одбацује под изговором да сада нема искусних стараца којима би могао да се повери или због лажног стида чија се мајка зове гордост. Он не прихвата срцем истину да ђаво, разоткривен и показан кроз исповест помисли, напушта свој плен слично змији која бежи када се подигне камен испод кога се крила.

Малодушност

Малодушност је велика болест монаха 21. века. Она се рађа из неверја.

У својој малодушности монах 21. века тешко подноси различита искушења од братије, демона и страсти. Због тога га искушења често обарају, и што више жели да их се ослободи утолико га она више нападају. Да би се ослободио искушења користи неправилна средства: жалост, смућење, осуђивање и сваљивање кривице на другог најчешће кроз речи: „Тај и тај ми прави искушење. Због њега немам мира и не напредујем. Да није њега све би било другачије“. На тај начин кроз искушења не стиче духовну корист и остаје духовно јалов.

Правилна средства којим се олакшава бреме искушења јесу: трпљење и смирење, тј. самоукоревање.  О томе налазимо поуку код авве Доротеја. Он каже:
„Искушења доносе велику корист онда, кад се подносе трпељиво и без пометње.“

„Ми не успевамо зато, што не знамо своју меру, што немамо трпљење у започетим делима и што хоћемо да без труда стекнемо врлину“.

Чујмо и дивни пример монашког трпљења:

Бог је од неког брата удаљио искушење које гa је обремењивало, али је он, плачући и тугујући због тога, говорио: Господе! Недостојан сам да чак и мало пострадам!

Још нас свети оци уче: Врлина нема звоно – она се обзнањује трпљењем (Старац Јосиф Исихаста).

Трпљење се пројављује сагласно степену самоодрицања а оно се темељи на вери у Христа. Због тога се може рећи да монах који неће да трпи у ствари не верује у Бога.

Зато браћо монаси и сестре монахиње, сваку жалост и искушења, која нас сналазе по допуштењу Божијем, радосно прихватимо и целивајмо као казну за наше грехе у времену. Само се тако можемо ослободити казне у вечности.

Брзоплетост

Монах 21. века болује и од брзоплетости. Он жели да за кратко време достигне савршенство. Он чита о плодовима савршених монаха и жели да њихово духовно стање за кратко време стекне и често се поистовећује са светим оцима. Нема срдачно сазнање да су духовне дарове многи од њих задобили тек после дугогодишњег мукотрпног подвига и трпљења. Он жели себе да види добрим и да се наслађује миром и спокојем, да се моли без расејавања и са умиљењем. Када му се то неда, када га искушења обарају, он се узнемирава и запада у тугу и очајање, тражећи кривицу ван себе. Када је без искушења обарају га помисли високоумља и почиње да мисли да је напредовао у духовном животу, да је добро изучио науку монашког живота, да машта о узвишеним звањима духовника, настојатеља, епископа.

Лек је да се држи постепености, да не тражи дарове, да буде стрпљив и смиреноуман, да буде свестан да је процес очишћења од страсти веома спор процес и да има своје законе и свој темељ – послушност. Ако је за изучавање овоземаљских наука и уметности потребно и десетине година праћених многим трудовима и неуспесима, колико је онда више труда и невоља потребно за изучавање науке над наукама и уметности над уметностима – монашког живота.

Састанчење по келијама

Слабост монаха 21. века је и окупљање по келијама. Ту нам осуђивање, оговарање, празнословље, шале и смех хладе душу и чине је невољном за духовно делање, пре свега за молитву, која је најважније дело монаха. Ови греси умањују у нама страх Божији и  љубав према монашком животу и јачају страсти, пре свега униније, гнев и блудну страст.

Често се среће у наше време и нарочито дружење или посебна љубав према неком вршњаку или брату кога смо знали из света. Таква љубав је чисто пристрашће и одваја нас од наших монашких обавеза.

Овде је лек избегавање сваког дружења унутар и изван манастира и подједнака љубав према свима у манастиру .

Дрскост

Наше време је време слободног понашања и празнословља. Ретко ће се данас у свету срести стидљива особа, чак и међу женама. Стидљивост која је некада красила женски род изгубљена је. Паклени процват ове две страсти омогућен је развојем телефоније, телевизије и интернета. Човек данашњице никада није сам. Ако није у реалном простору и времену са људима ради забаве и доколице онда је у виртуелном преко телефона или интернета.  Слободно понашање и празнословље исијавају на сваком кораку и преко свих медија, нарочито телевизије која заузима централно место у сваком дому. Такав демонски дух неминовно утиче на сваку људску душу у већој или мањој мери. Задојен од најранијег детињства таквим духом, монах 21. века, по инерцији и у манастиру наставља живот у таквом духу. Није се у правој мери одрекао света. Празнословље и слободно понашање стечени у свету прате га и у манастиру. Они га потпуно умртвљују за монашко делање. Што је најгоре – он живи у заблуди да је себи распео свет зато што га је напустио и дошао у манастир. При томе неће да себе распне свету, јер још воли његове насладе. Још увек има његово пристрашћа и наклоњен је светској слави.

Свети Оци оштро говоре против слободног обраћања и називају га дрскошћу. Ево шта нам Преподобни Агатон из египатског скита говори о начину живота у манастиру:

„За све време живљења у манастиру понашај се онако, као првог дана свог доласка. Током читавог свог живота сачувај туђиновање (тј. у обитељи се понашај као туђин и придошлица а не као житељ и члан заједнице), и не допуштај себи слободно обраћање (дрскост).“

Чести „оправдани“ изласци из манастира

Пошто се није потпуно одрекао света, монах 21. века често и радосно излази из манастира у свет ради неке „оправдане потребе“. То могу да буду сајмови књига, предавања познатих духовника у граду, посета болесника, мисионарење у домовима пријатеља и сродника и тд. Излази под изговором сопствене духовне користи или користи других. Тиме само себе рањава гледањем многих саблазни које свет нуди. Као што топлота топи восак тако и саблазни света раслабљују душу монаха. Својим честим лутањем он издаје Бога, своју савест и монашке завете. Онда му ништа није свето јер га је помрачила страст светољубља која је мајка свих других страсти.

Преподобни Антоније Велики је рекао: „Као што умиру рибе које остају на копну, тако и монах, који борави међу мирјанима, изван своје келије, губи склоност ка безмолвију. Као што риба тежи да се врати у море, тако смо и ми дужни да тежимо својој келији да не бисмо, боравећи дуго изван ње, заборавили на унутрашње стражење.“

Можемо рећи да је све ствар навике. Ако се монах навикне да не излази из манастира без крајње потребе, лако ће стећи још бољу навику обитавања у келији, заволеће своју келију, молитву и читање у њој из чега се, уз Божију помоћ, стиче света навика обитавања у самоме себи.

Разлози  због којих нема духовних дарова код монаштва 21. века

Монах 21. века нема духовне дарове јер нема душевно делање. А душевног делања нема јер нема ни телесног делања из кога се рађа душевно као клас од посејаног зрна пшенице. Он не ради марљиво на сређивању чула и телесних навика из које се рађа сређеност у помислима. Није опрезан у разговору са људима често под изговором љубави према ближњима „да их не би увредио ћутањем“, не чува се празних разговора, телу попушта да робује лошим навикама стеченим у свету. Лоше понашање са тела се преноси на душу која остаје безплодна за духовно делање. Правила спољашњег понашања зато треба добро изучити и применити их на делу.

Он не обитава у трезвеноумљу као монаси ранијих векова јер је немаран у чувању свежине и светлости ума. Ум му је помрачен услед неразборите употребе хране, пића и сна, од празнословља, расејаности и житејских брига. Напустио је телесне подвиге: пост, бдење, метанија – због тога су му молитве као семе бачено у трње. Често не испуњава своје молитвено правило. Због свега тога страсти цветају у њему и његово спасење је веома, веома тешко.
Треба да зна да се трезвеноумље задобија постепено: оно се стиче након дугог времена и труда. Оно се пре свега рађа из пажљивог читања и молитве, од пажње над собом, бдења, промишљања о свакој речи или делу које нам предстоји, из обраћања пажње на сваку своју помисао и осећање, како не би сагрешио Творцу.

„Слично херувиму, сав буди око и огради се са свих страна највећом опрезношћу, јер корачаш посред замки“, говорио је Евтимије Велики.

Пут спасења монаха 21. века

У светлу свега горе реченог, може се рећи да је монах 21 века веома слаб, нема ни душевне ни духовне силе нити благодатне дарове као монаси ранијих векова. Његово спасење је веома тешко. Нема монашко делање, зато му је Господ оставио још само једно средство спасења – трпљење патњи и невоља које му се шаљу. При томе је дужан да се чува од познанстава и слободног обраћања унутар и изван манастира и од непотребних излазака из манастира, да изучава и извршава јеванђелскe заповести и да живи у послушању. Јеванђелске заповести и послушање уче монаха смирењу, док га крст усавршава у смирењу. Смирење искорењује све греховне страсти из тела и душе и привлачи у њу благодат Божију. У томе се и састоји наше спасење.

Нема места очајању

При свим својим слабостима и искушењима свога времена монах 21. века не треба да очајава. Нека у својој слабости има пред очима и овакво казивање из Алфавитног Патерика:

Једном су Свети Оци египатског скита пророчки беседили о последњем роду.

„Шта смо ми учинили“? – упитали су они.

Један од њих, велики авва Исхирион, одговорио је следеће:

„Ми смо извршили заповести Божије“.

„Шта ће учинити они, који ће доћи после нас“? – упитали су га.

Одговорио је:

„Они ће, у поређењу с нама, прихватити (испунити) половину делања“.

Питали су га још и ово:

„А шта ће учинити они, који дођу после њих“?

Авва Исхирион је одговорио:

„Они уопште неће имати монашко делање; међутим, њима ће се доделити патње и неки од њих, који истрају, биће изнад нас и наших отаца“ (Алфавитни Патерик, у житију Јована Колова и у Незаборавним казивањима о подвижништву светих и блажених Отаца, слово I).

Из овога је јасно да се монах 21. века спасава трпљењем патњи које Господ допусти.  Нека нам ова истина, браћо монаси и сестре монахиње, буде извор утехе. Нека нас она ободри и укрепи у свим нашим патњама и искушењима. Понизимо се под моћну руку Божију, да нас узвиси кад дође време. Све своје бриге положимо на Њега јер се Он стара за нас (Пт. 5, 6-7) и свесрдно прихватимо Крст невоља уз брижљиво извршавање јеванђелских заповести: таква је воља Божија за нас, монахе 21. века.

Монах 21. века мора да буде на првој линији фронта у борби за чистоту вере

При свему горе реченом, Христов монах мора да зна да до спасоносне врлине смирења, може доћи само ако се држи правог вероисповедања, тј. ако је истинито чедо Свете Цркве Православне. Јер, како нас Свети и богоносни отац наш Сава учи, „нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“, а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш“ (из жичке беседе Светога Саве о правој вери).

С обиром да је у наше време Света Вера Православна нападнута од опаке свејереси екуменизма, монах 21. века је дужан да у тој борби за веру буде на првој линији фронта. И поред свих својих слабости, он је дужан да следи пример светих отаца ревнитеља за чистоту вере. Монах не сме ни у ком случају да ћути када јерес угрожава Праву Веру. О томе Свети Теодор Студит, исповедник Православља (живео у VIII и IX) јасно говори:

„Заповест је Господња да не остајемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже, ко сам ја? Нема право ни свештеник, … ни владар,… ни земљоделац, … ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован!?“ (Пос. 2, 81).

И још упозорава: „Када се проповеда јерес, православни не треба да пребива у ћутању, но ваља да говори реч Истине са смелошћу да крепко „добар рат ратује“, да ступи у борбу „православног богоугодног отпора“ (Пос. 1, 39).

О односу православних према онима који померају међе светих отаца, који одступају од Светог Предања, као данашњи несрећни екуменисти, исти богоносни Отац говори:

„Ми имамо савет од самог Апостола (Павла) да, ако неко учи или нам наређује да учинимо било шта другачије од онога што смо примили и што канони Васељенских и помесних сабора прописују, то треба да сматрамо неприхватљивим а њега као да не припада светом свештенству“ (Посл. 1, 24).

Кроз призму ових поука светог Теодора Студита сваки монах, и сваки хришћанин уопште, треба да гледа на заједничке молитве, сусрете и „заједничке братске изјаве“ данашњих издајника вере – јеретика екумениста. Мало је данас монаха који се светоотачки боре за веру. Мали број монаха је данас спреман да се лиши удобности свога манастира и да носи Крст прогона за веру. Још је мањи број епископа спремних на прогон Христа ради. То и сами добро видимо у нашој Српској Светосавској Цркви.

О сусрету патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани

Не могу у овом раду, као Христов монах, да се не осврнем на, највећу у последњем веку, саблазан упућену православнима од стране предстојатеља  најмногољудније Православне Цркве данас, патријарха московског и све Русије Кирила. Она је упућена 12. фебруара 2016. године са аеродрома у Хавани (Куба). Патријарх Кирил се у Хавани, по први пут у историји, састао са римским папом Фрањом. На крају сусрета су потписали заједничку екуменистичку изјаву препуну саблазни и нелогичности. При томе патријарх Кирил сматра папу „Епископом Рима“ и „Папом католичке Цркве“ (о овоме сведочи потпис патријарха на документу – заједничкој изјави у закључку сусрета). Дакле, синагога сатанина је, по патријарху Кирилу, Истинита Црква Христова. Папа је за њега Свети Отац а јеретици католици су наша браћа. О хуле! О саблазни за неутврђене! О погибије многих  душа, за које је Христос крв своју пролио на Крсту! Онај који је задужен да чува стадо Христово од вукова, авај, и сам постаје вук. Тако он, тако и многи данашњи архипастири Цркве Божије, који се управо бирају из редова монаштва.

Шта нам овакве саблазни говоре?

Говоре нам да је монаштво 21. века веома ниско пало. Оно данас скоро да не рађа најсветије плодове – епископе ревнитеље Светог Православља. Они су данас до крајње мере проређени. Велику милост Бог указује монаху 21. века када га уведе у тор таквог архипастира. У том тору је он безбедан од злих екуменистичких вукова. Ван тог тора он је лак плен ђавола, као што на делу видимо.

Зато, браћо монаси и сестре монахиње, ово наше данашње саборовање, поред поучавања у добру, искористимо да заједнички заблагодаримо Богу што нам је дао духовног оца и епископа – борца за веру, нашег Владику Артемија. Он нас је научио  како да се боримо са грехом у себи и исповедничкој борби за чистоту вере. Учио нас је, и још увек учи, речју и делом. Као што видимо и само један Пастир добри, један христоносац, може да направи пометњу сатанском екуменистичком зборишту и да сачува стадо Христово од злих вукова – јеретика. Он је у Христу=Истини и Христос је са њим и са свима нама. Шта ћемо дакле рећи на ово? Ако је Бог са нама ко ће против нас (Рим. 8, 31)? Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач (Рим. 8, 35)?Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Уп. Рим. 8, 38-39).

Њему, Једином Човекољубцу, извору наше снаге, свакога добра и нашега спасења, нека је и од нас свака слава, част и поклоњење са Оцем и Духом Светим. Амин.

Архимандрит Наум

 

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ