Празник Света Три Јерарха у манастиру Св. Јустина Ћелијског у Барајеву

Пресветли празник Света Три Јерарха Црква прославља 30. јануара/12. фебруара. Под тим именом Црква прославља трочлани сабор светитеља, учитеља васељене из IV века: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Они се толико често помињу заједно да је већ тешко размишљати и писати о њима понаособ. Сва тројица су били борци против јереси, истакнути богослови, проповедници Логоса, љубитељи молитвеног тиховања, људи чистога срца и несаломивог духа, богољупци који су имали дубоко поимање догмата Цркве. Сва тројица потичу из светих породица. Њихове мајке, очеви и браћа чине чудесно сазвежђе светих душа које блистају особитом лепотом. Из светог корена и плодови су свети.

Свети Василије Велики се одликовао највишим степеном самодисциплине. Био је добар организатор Цркве. Иза себе је оставио строгу хијерархију и поредак, дисциплину и устав, закон и организацију – једном речју, ред. А прилике у Цркви су у његово време биле попут битке при густој магли у којој се непријатељ тешко разазнаје па се често рана и свом саборцу нанесе. Имао је чист ум и велико црквено и световно знање, монашку строгост према себи и вољу попут Светог Антонија Великог пустињака. Своје дарове је жртвовао ради борбе за Цркву, гушећи у себи жељу за пустињом и молитвеним тиховањем, ради добра многих, ради добра Цркве Божије. Ово је уистину бескрвно мучеништво. Онај у коме се разгорела молитва ово ће добро разумети.

Свети Јован Златоусти је био љубимац народа и вóђа а красноречив и јасан у излагању тајни вере. Био је у немилости код многих епископа и православних и јеретика. Без страха је разобличавао преступнике закона Божијег, попут Светог Пророка Илије. Ни царска круна му није била изговор за ћутање.

Претрпео је велико гоњење за Правду Божију. У прогонству се и упокојио. Иза себе је оставио име, реч и сећање, али не и организацију. Не остави борбено устројство као Свети Василије. Ово није прекор, већ истицање разлика, јер се у Христу сваки војник бори онако како зна а откривање супротности међу светитељима не нарушава, већ, насупрот томе, истиче јединство које им је подарено у Духу Светом и које је тако органски ушло у свест Цркве.

Свети Григорије Богослов је био човек ватреног духа, недостижне дубине и висине ума, у богословљу. Созерцатељ. Као проповедник мање поучава и говори, а више пева. Управо на слатки глас његових поука, које Црква назива „пастирском свиралом“, људи заражени заблудама, долазе у ограду Цркве и примају Православље.

Овај трочлани сабор светитеља, мало стадо у Барајеву узвеличало је похвалним богослужбеним песмама и химнама на дан њиховог заједничког спомена, 30. јануара/12. фебруара. Празнично славље је крунисано Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Артемије. Владици Артемију на Литургији је саслуживало 6 свештенослужитеља епархије. Литургији је присуствовало око стотину богољубаца. Они, који су се постом, молитвом и исповешћу припремали за свето причешће, који су за то имали благослов, приступили су Светим Тајнама са страхом Божијим, вером и љубављу.

После Свете Литургије Владика Артемије је обавио чин резања славског колача и благосиљања кољива које је у част Света Три Јерарха принео монах Василије, сабрат светојустиновског манастира, прослављајући на тај начин свој имендан.

У својој архипастирској беседи Владика Артемије је поучио своју паству:

„Чиме су они то заслужили да се назову врховним светитељима, врхом светитеља и равноапостолнима? Заслужили су тиме што су унели Господа Христа у душу своју, у срце своје, што су постигли  оно што је Господ рекао својим ученицима: „Ви сте светлост свету“. И они су заиста постали светлост целоме свету. Да ли својом светлошћу они светле? Не, него светлошћу Божанском, светлошћу коју је Господ донео са неба и коју је Он садржавао у Себи и предао Својој Цркви и Својим верним ученицима. Они су дакле постали то што јесу јер су извршавали заповести Божије, као што се каже у данашњем Светом Јеванђељу: они који врше заповести моје велики ће се назвати у Царству Небескоме, који врше и науче друге тако. И они су заиста и вршили заповести Божије и учили друге томе истоме да они извршавају. Учили су не само речима, богомудрим речима, својим списима и књигама које су оставили иза себе него пре свега својим примером, својим животом, својим делима. Они су били оличење свих хришћанских врлина које су у себи однеговали и тако постали светлост свету и учитељи васељене“.

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју је братство мамастира приредило уз помоћ верног народа при катакомби.

Црква је у свако време имала и организаторе, и ватрене говорнике, и тихе созерцатеље. Тешко Цркви и народу Божијем ако неког од ове тројице нема у некој од епоха. Троструко ће бити теже Цркви ако никог нема! Богу хвала, што су и у наше време, нашем српском народу дати истински архипастири, три српска јерарха Артемије, Николај и Максим, да лече љуте болести нашег времена и да стадо Христово чувају од злих вукова – лажних пастира и богослова.

Уредништво

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.

Фотогалерија.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ