Хоће ли Анкара – уместо са Лавровом – ускоро имати посла са Путиновим генералима?

Руски председник са министром одбране

• Турско руководство предлаже Путину директне преговоре без прелиминарних услова, алудирајући да се у том случају могу решити сва питања, а Анкара ће одустати од инвазије на Сирију. То је – ратна уцена
• Кремљ последњих година настоји да избегне укључивање Русије у директан војни конфликт са било којом државом (од Украјине, до Турске). Чак и у Сирији, групација руске авијације дејствује само против терориста. У условима геополитичке конфронтације са САД, кад Вашингтон може у сваком тренутку да пренесе центар конфронтације на било коју тачку на планети, за Русију је недопустиво ограничавање ресурса било којим другостепеним правцем
• Ердоган своју игру сигурно сматра добитном. Јасно је да ће Турска изгубити борбена дејства против руске армије. Али, прво, Русија треба да се одлучи да уђе у оружани сукоб који нагло компликује њен укупан положај. Друго, Ердоган је сигуран да чак у најгорем случају Запад неће дозволити да се Турска уништи и исто тако ни да јој се одузму било какве територије
• Изузетно је значајна Путинова одлука да отпочне изненадну проверу снага Југозападног стратешког правца, са ангажовањем снага Црноморске флоте и Каспијске флотиле. Такође: са довођењем у пуну борбену готовост ваздушно-десантних снага и војно-транспортне авијација Јужног војног округа. То је демонстрација да је Ердоганова понуда да повећа улог прихваћена. Кажу да Ердоган слабо разуме алузије. А ако стране концентришу снаге и средства и не испољавају спремност да попуштају и одступају, онда раније или касније после „А“ мора да се каже „Б“, а на положаје уместо дипломата ступају генерали

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

ПРОШЛЕ недеље почео је нови круг повећавања напетости на Блиском Истоку. Прво је саопштила Турска, за њом Саудијска Арабија, затим Катар, а у понедељак, 8. фебруара већ и Уједињени Арапски Емирати, да намеравају да у Сирији отпочну копнену операцију, наводно ради борбе са Исламском државом.

Званични Дамаск изјавио је да такав поступак схвата као оружану агресију и да ће према томе Сиријска арапска армија отпочети борбена дејства против интервенциониста.

Истовремено, у Москви је боравио емир Катара, Саудијци покушавају да воде активне консултације, а са позивом на „извор из турског руководства“ – појавило се и саопштење да председник Турске, Реџеп Ердоган, намерава да посети Казахстан. При том се није скривало да је главна тема потенцијалних преговора – покушај да се преко председника те земље Нурсултана Назарбајева издејствује сусрет са Путином ради решавања кризе у руско-турским односима.

Непотврђено саопштење о припремању посете Казахстану могло је да буде „проба“, а могло је да буде и „сондирање“ става Назарбајева (највероватније и једно и друго). Али, изјаве турских руководилаца и дипломата не остављају никакву сумњу у то да су престали да се надају да ће успети да реализују лични сусрет Ердогана са Путином. Циљ сусрета је – решавање руско-турске кризе без формалних јавних извињења Турске због обореног руског авиона.

Рекло би се да поступци Турске у циљу појачавања ратне хистерије у сиријском питању (а без турске армије претендовање монархија Залива да мало ратују у Сирији ни боба не вреде), противрече турским покушајима да се смањи напетост у односима са Русијом. У ствари, турска политика је апсолутно доследна и не може бити другачија.

Реакција Русије потврђује да у Москви не само да добро разумеју покретачке мотиве Анкаре, него се и спремају за адекватан одговор.

        Дакле, шта имамо на располагању и чему тежимо?

То, да је Ердоган након што је оборио руски авион сам себе сатерао у клопку, постало је толико банално да ту тврдњу не оспоравају чак ни они који су навикли да у свакој ситници руског руководства угледају „издају позиција“. Турски председник не може да се извини и казни кривце, а при том да не упропасти своју политичку каријеру. И не може све да остави тако како јесте, будући да је руски асиметричан одговор санкцијама нанео озбиљан губитак турској економији и подстакао бизнис против Ердогана.

И не само бизнис. Хотели који се затварају, затварање руског тржишта за турске грађевинске фирме и за производе воћарства и повртарства – нису само смањење прихода (и банкротство) крупних фирми, него и губитак хиљада, десетина хиљада радних места која су хранила обичне Турке и њихове породице. Баш оних Турака којима ничим нису сметали ни руска авијација, ни председник Сирије, Башар Асад и који нису имали, немају и неће имати никакву добит од кријумчарене трговине нафтом са ИД, коју примењује турска владајућа врхушка.

Односно, Ердоганове унутарполитичке позиције драматично слабе – и у случају да се преда и извини и ако остави све како јесте. Да би се одржао као политичар, потребно му је да принуди Русију на преговоре под његовим сопственим условима.

Можда ће Анкара и пристати на уступке, али само на не-јавне, а јавно све мора да изгледа као Ердоганова победа, што очигледно не може да одговара Русији.

Како у таквој ситуацији он може да придобије Москву да прихвати турске услове у регулисању односа? Једина шанса је да покуша да подигне улог до таквог нивоа да цена конфронтације са Турском за руско руководство буде неприхватљива.

Током последњих година, Кремљ настоји да избегне укључивање Русије у директан војни конфликт са било којом државом (од Украјине, до Турске). Чак и у Сирији, групација руске авијације дејствује само против терориста. Разлози су такође јасни – у условима геополитичке конфронтације са САД, кад Вашингтон може у сваком тренутку да пренесе центар конфронтације на било коју тачку на планети, недопустиво је ограничавање ресурса било којим другостепеним правцем.

Полазећи од овог становишта, Ердоган прети упадом у Сирију (стара идеја о стварању „тампон зоне“). Он схвата да у случају ако Русија употреби војну силу ради спречавања инвазије, NATO га неће узети у заштиту, а САД без NATO-а такође неће наступити. Зато Турска формира нешто налик на коалицију оданих америчких савезника.

Монархије Персијског залива, као и Анкара, незадовољне су због одустајања САД од директног војног притиска на Асада. Међутим, армије монархија Залива сувише су слабе да би предузеле самостална дејства против Сирије, али зато могу да створе повољну међународну слику за турску инвазију.

Турски тенкови на сиријској граници

Ако се у Сирију упућују оружане снаге половине Блиског Истока да „ратују са ИД“, онда то више није као агресија Анкаре, него коалициона антитерористичка операција. И у том случају Запад неће пружити војну подршку, али зато има наде да у оквиру опште геополитичке конфронтације САД принуде своје европске савезнике да осуде било које поступке Русије за подршку Асаду у супротстављању инвазији. И укупан процес политичко-дипломатског решења (на које Москва приморава како сиријске побуњенике, тако и Запад) нагло ће се искомпликовати.

Резимирајући, може се рећи да Ердоган демонстрира спремност да ризикује великим ратом да би ликвидирао све што је Русија успела у Сирији.

Истовремено, турско руководство предлаже Путину директне преговоре без прелиминарних услова, алудирајући да се у том случају могу решити сва питања, а Анкара ће одустати од инвазије. Заправо, ми имамо посла са ратном уценом.

Претпостављам да Ердоган сматра своју игру сигурно добитном. Јасно је да ће Турска изгубити борбена дејства против руске армије. Али, прво, Русија треба да се одлучи да уђе у оружани сукоб који нагло компликује њен укупан положај. Друго, Ердоган је сигуран да чак у најгорем случају Запад неће дозволити да се Турска уништи и исто тако ни да јој се одузму било какве територије.

Ако Русија попусти – Ердоган добија, ако не попусти – он ће бити председник који је „одбранио част земље“ у борби са најмоћнијом армијом на планети (или једном од најјачих) које се чак и САД плаше. Према плану турског лидера, у сваком случају ојачаће његове унутарполитичке позиције.

До сада је одговор Москве на сва роварења Анкаре, Ријада и других званично био садржан у понављању одавно декларисане позиције: „Руски и ирански војници налазе се у Сирији по позиву легалне владе. Више нико нема права да се у тој земљи меша“.

        Шта ће бити ако се неко умеша – било је нејасно.

Међутим, паралелно са појачавањем војних активности Турске, која је на границама Сирије сконцентрисала ударну групацију копнених трупа, код Русије се појавило интересовање према курдском проблему.

За 10. фебруар планирано је отварање званичног представништва сиријских Курда у Москви (за сада ће их представљати дипломате Сирије и Ирака).

Хуманитарна катастрофа у турском Курдистану, где убрзано расте курдски отпор за чије потискивање су већ активирана два армијска корпуса (за операције у Сирији издвојен је само један), постепено постаје једна од главних тема медија.

Експерти активно анализирају могуће канале за испоруке и номенклатуру наоружања које је неопходно турским Курдима у борби за слободу.

Ипак, Анкара је морала да рачуна на „извлачење“ курдске карте, иако је то за њу крајње непријатно.

Уосталом, Турска је сва своја национална питања решавала током спољних ратова оптужујући мањине за издају. Мислим да ће и Ердоган покушати да искористи било који спољни конфликт да реши курдски проблем на начин који се показао успешним за време геноцида Јермена 1914-1917., или масакра Грка у Смирни у септембру 1922. године. Курда, наравно, има знатно више, али кад је то заустављало Турке?

Зато сматрам да је за укупне околности изузетно значајна одлука председника Путина да 8. фебруара отпочне изненадну проверу снага Југозападног стратешког правца. Ангажују се снаге Црноморске флоте и Каспијске флотиле (које ће напустити базе и изаћи у „зоне вежби“). Али, главно је да ће бити доведене у пуну борбену готовост ваздушно-десантне трупе и војно- транспортна авијација Јужног војног округа, као и готовост авијације и снага ПВО да покрију дати правац.

То је демонстрација да је Ердоганова понуда да повећа улог прихваћена. Кажу да Ердоган слабо разуме алузије. А ако стране концентришу снаге и средства и не испољавају спремност да попуштају и одступају, онда раније или касније после „А“ мора да се каже „Б“, а на положаје уместо дипломата ступају генерали.

Превела Ксенија Трајковић

Извор: Факти