СУСРЕТ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА И ПАПЕ ФРАНЦИСКА; ДА ИЛИ НЕ?

АРХИМАНДРИТ ДР НИКОДИМ (БОГОСАВЉЕВИЋ)

Зашто је дипломатско-хуманистички сусрет православног патријарха са архијеретиком недопустив
На Света Три Јерарха 12. фебруара на Куби на аеродрому ће се сусрести патр. Кирило и папа Франциско. Одмах су уследила негодовања православних (галопирајуће отпадништво – сусрет руског патријарха и римског папе; готово је!; сусрет јеретика!; папа римски и патријарх РПЦ срећу се први пут у историји). Објављена су и објашњења и одбране одлуке руског патријарха и Цркве, али и критике.

Најпре је митр. Иларион на конференцији за штампу изнео детаље о посети руског патријарха Средњој и Јужној Америци и о одлуци „за одржавање сусрета између глава Римо-католичке и Руске православне цркве“. Према његовим речима, овај догађај се припрема дуго, још од 1996-97, када је припреман сусрет патр. Алексеја II. и папе Јована Павла II у Аустрији, који је одложен због проблема „деловања грко-католика у Украјини и прозелитизма католичких мисионара на канонској територији Московске патријаршије“. Проблем уније је увећан разарањем од стране унијата три епархије Московске патријаршије у Западној Украјини крајем 1980/90-тих, преносом средишта Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ) из Лавова у Кијев, са настојањем да се присвоји статус патријаршије, затим ширење њене мисије на тле Источне и Јужне Украјине и подршка унијата расколницима. Стање је још више отежано ставом представника УГКЦ у последњим збивањима у Украјини „и унија остаје незалечена крвоточива рана, која спречава пуну нормализацију односа између две Цркве“. Међутим, „геноцид хришћанског становништва“ на Блиском Истоку, у Северној и Централној Африци донео је нове околности: „Зато, без обзира на препреке црквеног карактера које остају, донета је одлука о неодложном спровођењу сусрета Свјатејшег Патријарха Кирила и Папе римског Франциска; тема гоњења хришћана ће на том сусрету бити средишна“. Притом, патр. Кирило није желео да до њега дође на тлу Европе, због тога што је за њу „везана тешка историја деоба и сукоба међу хришћанима“. Изабран је Нови Свет, с надом да ће тај сусрет „отворити нову страницу у односима између две Цркве“. „Сусрет ће се завршити потписивањем заједничке декларације“.

АПОЛОГИЈА СЕРГИЈА КАРАМИШЕВА
Сутрадан је уследила апологија о. Сергија Карамишева. Он на почетку наглашава да је циљ сусрета помоћ хришћанима Блиског Истока: „Не вероучитељска расправа, не нека светогрдна заједничка молитва (аеродром – најнеодговарајуће место за њу), већ питање спасења живота“. У прилог оправданости сусрета поводом „спасавања живота“, о. Сергеј наводи број убијених и протераних хришћана и број уништених храмова у Сирији, Египту, Либији, Ираку… „Географија систематског прогањања и убијања хришћана протеже се од Индије и Индонезије, затим преко Авганистана, Пакистана и Арабијског полуострава, преко севера Африке до њеног средишњег дела“. Навођење учествовања руске војске у Сирији и начин опхођења председника В. Путина према папи требало би да послужи доношењу закључка да је одлука и намера патр. Кирила саобразна акцији руског председника и државе на Блиском Истоку. У прилог оправдавању сусрета служи и поређење да је патријархово ангажовање исто толико прагматично колико и његов труд када је на недавном Предсаборском саветовању у Шамбезију говорио о систематском прогону православних хришћана у Украјини од стране расколника и унијата, и „о недопустивости ревизије православља“. У прилог неекуменском карактеру сусрета у Хавани служи и сигнал дат на Арихијерејском Сабору РПЦ („никакве екуменистичке игре са руским неће успети“), када је светима прибројан архиеп. Серафим (Собољев), који је на „сабору (Свеправославном саветовању 1948. г.) веома оштро и недвосмислено разобличио папизам са екуменизмом“. Понавља да нема расправе о вероучитељним питањима и теши и умирује: „Биће то више сусрет двојице дипломата него два јерарха. Сусрет равних, а не у облику на који је папа навикао при општењу са неким другим предстојатељима православних поместних Цркава“. О. С. Карамишев у овом сусрету још види прилику сведочења православља од стране патр. Кирила како би хришћани Средње и Латинске Америке, поред папине идеолошки „леве фразеолгије“, могли „погледати православљу у очи“ и затим да „слободно изаберу шта им је више по души“.

Притом, о. Сергеј предлаже и дипломатску трговину између папе и патријарха: да папа дође у Украјину и Белорусију, где га званично позивају државне власти, а у „замену за то“ могао би папа да под „повољним условима“ Руској Цркви да неке од самостана у Западној Европи, које сада предају муслиманима. На крају следи упозорење ревнитељима: „Неки ревнитељи већ славе због испуњавања њихових ‘пророчанстава’ као да ће патријарх Кирило сусретом с папом њему продати свето ‘православље’. Не славите пре времена, не злурадујте се безразложно! Историјско искуство показује: Русија издаје православље када је сама слаба, и та издаја је најбољи доказ њене слабости. Када је она у успону, онда, напротив, има довољно ресурса за сопствено духовно ширење“. За њега су ти ревнитељи „исти људи који критикују В. Путина за ‘авантуру’ у Сирији, а патријарха за његову експанзију у спољњи свет, како у оквиру васељенског православља, тако и ван њега“. И, на крају, говорећи да Русима није својствена затвореност, износи свој оптимизам у погледу мисије патр. Кирила: „Преговори патријарха и папе могу потпуно довести до успеха у делу заштите хришћана Блиског Истока, могу помоћи у пробијању информационе блокаде, раширене од Запада против руског војног присуства у Сирији. А даље, руска православна мисија би требало да буде појачана и у Латинској Америци и у Западној Европи, нека људи упознају истинито хришћанство, а не у сурогатном виду папизма или протестантизма. Истина је јача од лажи и несумњиво некога ће привући себи“.

АПОЛОГИЈА ЉУБЕ МИЛОШЕВИЋА
Прекосутра се огласио о. Љубо Милошевић из РЗПЦ, ради давања одговора и упозорења „вечитим опортунистима, свакако људима лоше намере који се, као по правилу у оваквим случајевима, јављају са својим визијама и тумачењима а ради сејања све већег страха и безнађа у нашем народу“. Због „сензационалистичке и драматичне реторике” која је „већ присутна и на српском језику“, он жели пре свега да укаже на то „које истине се намерно изопачују и тако изврнуто преносе српској јавности“: „Као прво и главно, треба рећи да се у овом сусрету не реализује мисија Римског престола у институцији Папе, према римској теолошкој доктрини да где Папина нога крочи ту ступа истинита вера као једина мисија цркве“. То је, истовремено, „у суштини једини теолошки разлог зашто рецимо СПЦ не може да одобри посету Папе Србији и да му тако укаже људски дужно несакраментално поштовање као религиозном лидеру и државнику. То је за нас неуклоњива препрека у тренутној доктрини Римокатоличке цркве коју, нажалост, она не жели да уклони. Јер римски Папа није мисионар на нашим просторима, нити је он наш првосвештеник, нити му почасти те врсте ми можемо икада понудити. То потврђује и ова одлука Сабора сверуске Цркве“. Организовањем сусрета на Куби онемогућава се да папа дође у Русију, што је његов вековни сан и тиме „се врло промишљено одбацују свакакве сспекулације о некој ‘еклисијалности’ њиховог сусрета: молитве и храмови, капеле и сакраменталне одежде се априори одбацују о чему јасно сведочи један аеродром, буквално транзитна сала, још и у једној још увек комунистичкој држави“. О. Љубо понавља доказе и руских богослова, да је „главни и једини разлог“ за овај сусрет забринутост два поглавара за положај хришћана у блискоисточној трагедији и прилика да се папа јавно огради од западне происламске политике. Он понавља доказе о. Сергија: „Јасно је да се неће расправљати о вери, дакле, тиме неће ни бити ни ‘издаје вере’. Не може да се изда нешто о чему се не говори и литургички исповеда!“. И онда следи противоптужба: „Отпадништво пред Богом и човечанством је ништа не чинити у вези са овим [истребљивањем хришћана], а посебно овакве осуде покушаја да се нешто конкретно уради“. Он даље износи мисао да је ова одлука патр. Кирила „демонстрација реалне силе и ‘васељенства’“ РПЦ и одговор на „нетрпељивост Васељенског престола“. Против оних који ниподаштавају овај сусрет, говорећи „да ће то бити само једна безначајна екуменистичка изјава у вези са ратом“, о. Љубо упозорава да је такав тврдња „равна порицању жртве руског пилота и официра у Сирији“. И додаје: „Она је и порицање ‘полагања душе за пријатеље своје’ свих руских војника у овој војној кампањи и свега оног што Русија покушава да учини на просторима Антиохијске цркве као и чувању основног међународног права“.

Огласила се и друга страна. Директор прес-службе Свете Столице је на конференцији за штампу рекао да није реч о „импровизованом“ сусрету, већ да је он припреман неколико година. Он истиче његов екуменистички смисао и значај, у светлу искуства патр. Кирила, које је он стекао као председник Одељења за спољне црквене везе МП, када се сусрео са папом Бенедиктом 16. Нагласио је том приликом и везу између припрема Свеправославног сабора са сусретом и за крај поново истакао његов екуменистички смисао: „С обзиром да је РПЦ најмногољуднија од свих православних Цркава, сусрет њеног поглавара с Папом биће значајан екуменистички корак“.

Није остао неоглашен ни представник Конгреса јеврејских религиозних општина и организација у Русији. Вицепредседник овог удружења је не само поздравио већ и благословио овај сусрет: „’Личини сусрети су веома важни. У православном свету првенствује наш патријарх, у католичком папа Римски, и такав сусрет је залог да ће добра сарадња имати огроман значај како за православни свет, у том броју и за Русију, тако и за католике. Благосиљам овај сусрет’, изјавио јеИнгерфакс-Религији у петак вицепредседник КЕРООР рабин Зиновиј Коган“. Том приликом је нагласио и успешност јудејско-католичког дијалога: „Садашњи папа на разне начине појачава дијалог између јудеја и католика. Он је недавно рекао да су сви католики помало јудеји, мислећи да у основи наших религиозних традиција лежи Стари Завет, тј. Тора“.

СТАВ ПРАВОСЛАВНОГ АПОЛОГЕТА
Уредништво интернет часописа Православни апологет објавило је свој текст са одречним ставом према одлуци патр. Кирила и Московске патријаршије. Оно најпре скреће пажњу на чињеницу да, док су личне посете и заједничке молитве представника Васељенске патријешије са католицима постале честе и уобичајене, Руска црква је до сада у том погледу била уздржана. Наглашавају да је то последица односа патр. Алексеја II по овом питању, који је настојао на догматским разликама са римокатолицима. Промена је, међутим, настала доласком патр. Кирила, који је одмах покренуо идеју о могућем сусрету са папом. Ову промену објашњавају „личним симпатијама и наклоношћу предстојатеља РПЦ према католицизму“. Они притом не искључују могућност притиска закулисних сила на престојатеље помесних православних цркава, али указују на пут њиховог утицаја: „Неопходно је, међутим, знати и следеће, да та ‘закулиса’, која је оруђе сатане, увек користи ‘слабости православне јерархије’, унапред рачуна на ‘страсти и предубеђење јерарха и реалних кандидата за патријаршијску службу’“. Додају да се то у православљу увек спречавало подвижничким животом и дубоким познавањем православне вере, тј. према митр. Јеротеју (Влахосу) – богословским опитом. У светлу реченог, истичу: „Садашњи патријарх Кирило, умни и истанчани политичар, опитни дипломата, како ми сматрамо, почео је да ‘издаје ранију строгу позицију’ РПЦ у односу на сусрет с римском првосвештеником. Није реч само о симпатијама и наклоности према Ватикану колико у одсуству чвстог православног светоназора решености да се сачува линија претходних патријараха у односима према Ватикану и његовом председнику. Нема јасног схватања тога шта је Римокатоличка црква – то није Црква, већ јеретичка заједница, а њен првосвештеник – у најбољем случају прости мирјанин“.

Уредништво, даље, скреће пажњу на узајамну повезаност предвиђеног сусрета и документа Однос Православне Цркве према осталим хришћанима света, припремљеног за најављени Сабор на Криту, који је, према њему, „вероисповедни за долазећи Свеправославни сабор“. „Међутим, управо тај документ умногоме објашњава зашто баш сада постаје реалан сусрет између римског папе и московског патријарха. Овај сусрет се складно уклапа у основну лажну идеју екуменистичког покрета – ‘обнове изгубљеног јединства хришћана’. Притом, то јединство, сагласно документу, које је циљ и смисао општења са инославним светом, оправдава сваки облик и метод његовог остварења. Несумњиво да је и сусрет на Куби почетни, крајње важан и не последњи ступањ у развоју дијалога међу ‘црквама – сестрама’. У принципу, о томе се говори и у објави: ‘Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске православне и Католичке цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве’“. Ова измена се није догодила преко ноћи: „Овакав сусрет означава кардиналну промену курса РПЦ у односима с Римокатоличкој цркви. А тај курс је био брижљиво припремљен раније: прихватањем 2000. г. важног документа РПЦ О односу Православне Цркве према инославним исповедањима, где су биле унесене, разрађене у ходу екуменистичког дијалога, јеретичке теорије ‘подељене Цркве’, ‘цркава-сестара’, ‘пуноће благодати у јеретичким деноминацијама хришћанства’“. И закључују: „И тако, у РПЦ се током 20 година заиста водио планирани, лукави, скривени и подмукли рад на измени сазнања епископата и свештенства, с тим да би се припремило тло за сусрет московског патријарха са римским папом и отпочео квалитативно нови заокрет у развоју међухришћанских односа, који су усмерени на покатоличавање Православне цркве, стварању у масама унијатске психологије и мишљења. И управо у овој перспективи нам се оцртава смисао предстојећег сусрета на Куби 12. фебруара између Свјатејшег патријарха Кирила и римског папе Франциска“.

ПРОТИВ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ РАЗЛОГА
Несумњиво, аргументи су на страни уредништва Православног апологете, а не код митр. Илариона, о. Сергеја и о. Љуба. Њихови богословски, догматско-еклисиолошки докази су јачи од богословско-екуменистичког разлога митр. Илариона и његовог и световно-политичко-хуманистичких разлога свештеника. Драматично-трагична војно-политичка стварност, у којој живе хришћани на Блиском Истоку и шире, нису довољан разлог и оправдање за неправославну одлуку патр. Кирила. Лично сматрамо да је с његове стране дошло до злоупотребе наведеног стања да би се искористио моменат ради „оправдавања“ сусрета и скривања праве намере. На ово упућују и речи митр. Илариона, дате у помињаном интервјуу, а које сведоче његову, а самим тим и патријархову, слабу увереност у значај и моћ најављене декларације са сусрета: „И ми схватамо да се без некаквих нарочитих, неодложних настојања, и тако ништа неће изменити. То јест, наставиће да говоре такве правилне речи о томе да у тероризму нема религиозних лица, о томе да све религије позивају на мир и тако даље. Али проблем се не решава тим декларацијама“.

Уредништво Православног апологета није наводило порекло патријархових „симпатија и наклоности“ према католицима, вероватно сматрајући га општепознатим. Морамо, међутим, нагласити да их је он наследио од свог духовног оца и претходника на месту председника Одељења за спољне црквене везе МП, митр. Никодима (Ротова) (на слици испод), великог латинофила и латинофрона (латиномислећег), кога се упокојио на пријему код новоизабраног папе Ивана Павла I. Не могу се проверити тврдње да је био криптокатолик, изнешене у католичким часописима на Западу, али је несумњиво био поклоник језуита, на шта упућују чињеница да је на руски превеоДуховне вежбе Игнација Лојоле и да је позвао језуиту Мигуела Аринца „да држи предавања у Лењинградској духовној академији (70-тих година)“. „У том католичком часопису Истина и живот(стр. 26) наводе се карактеристичне успомене свештеника – језуита Мигуела Аринца, који је, по благослову митрополита Никодима, служио ‘литургију источног обреда’ у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, при чему је прислуживао ‘будући владика Кирил – тада је био у чину ђакона’ (као што је познато, митрополит Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму и обновљенству.) Митрополит Никодим је Аранцу допуштао да се причешћује са православним клирицима (Истина и живот, 2/1993, с. 27)“ . Реч је, дакле, о континуитету „симпатија и наклоности“, на које је дошао ред да буду и лично пренесене.

Суштина проблема је, међутим, догматско-еклиолошке природе и своди се на различито поимање Цркве од стране екумениста и православних, и из тог поимања проистичућег односа према папистима и протестантима. Православни апологет је наводио еклисиолошки став митр. Илариона, који је, без сумње, и став патр. Кирила: „Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске Православне и Католичке Цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве“. За патр. Кирила, митр. Илариона и за све екуменисте, који чине велику већину учесника припрема за Свеправославни Сабор и, највероватније, велику већину његових будућих учесника, паписти су Римокатоличка Црква, са благодатним тајнама крштења, свештенства, евхаристије и самим тим са благодатним спасењем. За њих догматске разлике нису препреке за сједињење Православне и Римокатоличке цркве. Ово поново потврђује митр. Иларион, ставом изреченим у поменутом интервјуу: „Али постоји још читав низ других разлика богословског карактера који се са стране показују као неке тананости, и треба рећи… да су многе од тих разлика постојале тада када су хришћани на Истоку и Западу били једно. То јест, те разлике не спречавају хришћане да себе сматрају једном Црквом“. Међутим, ти епископи и свештенство, који представљају велику већину учесника у припремама за будући Сабор, представљају малу мањину у односу на остатак, тј. већину тела Цркве – епископа, свештенства, монаштва и мирјана, али са великим бројем Светитеља у торжествујућој Цркви – који сматрају да су паписти јеретици и да се према њима треба заузети став који су имали Свети Оци. Они са јеретицима нису водили дијалог. Свети Оци су били изричито, до крви (сопствене и јеретика), строги према јереси и јеретицима. Нису са њима водили „дијалог љубави“. Са јеретицима се не води дијалог. Дијалог воде равноправни. Јеретицима се предочавају истине вере и тражи се њихово безусловно одрицање од заблуда. Икономије нема у преговорима са јеретицима; ту влада догматска акривија; икономија отпочиње тек приликом повратка јеретика и расколника у Цркву, тек од момента одрицања јеретика и расколника од њихових заблуда, и то у мери зависној од тежине одпадништва, и у вези око практичних питања њиховог укључивања у систем Цркве (признавања тајни, преклапања јурисдикција и сл.). Као што свештена историја Цркве показује и доказује, Свети Оци су вишекратно позивали јеретике на богословске расправе, и, ако на њима не би успели да их убеде да се одрекну лажног учења, они би сазивали Сабор и у присуству Цара последњи пут би водили са њима расправу, и, ако би се поновило исто, коначно би их осуђивали и избацивали из Цркве. Такав би требало да буде и каталог тема и метод рада Сабора на Криту, али неће и не може бити јер нема Цара.

ЖРТВЕНИ КУЛТ ДЕВЕТИ КРУГ
За патр. Кирила и митр. Илариона, и за бројне епископе екуменисте, модернисте и либералисте папа Фрањо је „Његова светост“, а за нас и бројне православце он је архијеретик. Он је, будући упорни непријатељ истине, самим тим и непријатељ Бога, наш непријатељ, противник Цркве, непријатељ нашег спасења. И њега би патр. Кирило требало да позове на покајање. А за то не мора да иде на Кубу; то може учинити и из Москве. Зато је дипломатско-хуманистички сусрет православног патријарха са архијеретиком недопустив.

Читава ова прича нас уводи у апокалиптичну стварност. Уредништво Православног апологета је поменуло да патр. Кирило нема исправни православни поглед на свет. Зато он има погрешну представу о папи. Помозимо му зато да боље упозна корифеја религије антихриста. Папа Франциско је у Сарајеву 2015. г. изјавио: „Није нужно веровати у Бога да бисте били добар човек. Традиционално веровање у Бога је чак помало и застарело. Неко може бити духован, али не и религиозан. Није нужно ићи ни у цркву и давати јој новац. За многе црква може бити и природа. Неки од најбољих људи кроз историју нису веровали у Бога, док су се многа најгора дела радила у његово име“. Или у недавно објављеном видео-обраћању читавом свету: „Већина становника планете објављује себе за вернике. Зато теба водити дијалог међу религијама. Ми не бисмо требали да престанемо да се молимо за то и требалло би сарађивати са онима који мисле другичије. [‘Ја верујем у Буду’. ‘Ја верујем у Бога’. ‘Ја верујем у Исуса Христа’. ‘Ја верујем у Бога, Алаха’.] Многи мисле другачије, осећају другачије; у том мноштву, у тој различитости религија, имамо само једно решење за све: ми смо сви деца Божија. Надам се да ћете раширити моје молитвену молбу овог месеца: ‘Искрени дијалог између човека и жене различите вере може родити плодове мира и правде. Ја верујем вашим молитвама’“ . И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаног 17. августа 2014, пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку више од 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом Magisterial Privilege, датиран на 25. децембар 1967, у коме се каже да је сваки нови папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план спроводе Римокатоличка црква, језуити, сваки папа и кандидат за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег папе Франциска за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања. Вођена су два процеса против Хорхеа Бергоља, садашњег папе Франциска; Џастина Велбија, Кантерберијског надбискупа који се налази, заједно са краљицом, на челу Енглеске цркве, и Адолфа Пешона, главнокомандујећг генерала у реду језуита. Сва тројица су проглашена кривим по овим тачкама оптужнице на основу докумената и сведочења људи који су их идентификовали као учеснике у овим ритуалима“.

Овај пут у Новом Свету, следећи пут у Старом, трећи пут у Русији…

Даће Бог, до тога неће доћи.

Царь Грядет!

Извор: Стандард