Оно што је почело као „рат у Сирији“ и остављено да се неометано развија, притом спонзорисано од 83 земље превођене Турском, Саудијском Арабијом, Катаром, Израелом, НАТО и свим другим пронатовским државама, несумњиво се приближава врхунцу. Женева-3 делује безнадежно, ништа мање него што су биле Женева-1 и Женева.2. Овај пут, међутим, Сирија и савезници имају главну реч и одлучили су да се – зашто да не – играју мачке и миша. На крају крајева, лопта је сада у њиховом поседу, а за то су до сада пале многе жртве и проливено је много крви.

Узевши то у обзир, са које год стране да посматрате (оно што ја називам „рат у Сирији“, а, ако неко верује да се заиста ради о револуцији, може да користи назив „сиријска револуција“ или било који други) – недавни догађаји јасно указују да се приближавамо врхунцу, на овај или онај начин. Време пат-позиције одавно је прошло. Она је била производ дуге стагнације на терену, која је онемогућавла било коју од страна да изађе као победник, изузев на одређеним специфичним територијама. Али, будући да под руском ваздушном заштитом Сиријска армија сада осваја кључне победе на многим територијама и фронтовима, више нема говора о пат-позицији.

Са које год тачке гледишта да посматрате текући развој ситуације у Сирији – са задовољством, гнушавајући се или без икаквих емоција – немогуће је не приметити неке озбиљне промене. Оне ће на крају кулминирати и одвести ситуацију у овом или оном правцу, а такав развој ситуације значи да смо се приближили самом крају, тј. расплету сиријске драме. Неке од кључних фигура које су биле укључене у првобитну оркестрацију „рата у Сирији“ већ су се суочиле са негативним последицама. Саудијски принц Бандар бин Султан веровано је најмаркатнији пример „жртве“. Мало завереника у историји је страдало од сопственог мача на толико понижавајући начин као овај потенцијални принц и лажни краљ.

ЕРДОГАНОВО УВЛАЧЕЊЕ НАТО У РАТ

Досадашњи исход руских комбинованих ваздушних операција и акција сиријске војске на копну притегао је омчу око Ердогановог врата и оставио га са неколико тешких избора. Ни Саудијци нису у много бољој позицији, али Саудијска Арабија се не граничи са Сиријом и нема Курде на својој територији. Сада, када је Ердоган коначно показао своје право лице у односу према Курдима, искаливши свој бес у Сирији, Ираку и унутар саме Турске, више не може да врати време и дипломатске односе које је са њима имао пре сиријског конфликта.

Ердоган мора да промеша карте, размотри различите опције и добро извага ризике. Без постизања неког договора са Русијом, он не може да спаси образ. Али дипломатски прозор за преговоре са Русијом је затворен зато што Русија после наређења да се сруши СУ-24 (када је убијен и пилот који се катапултирао) не жели уопште да седне с њим за преговарачи сто. Реално гледано, не постоји начин да Ердоган победи ако се не одлучи за неку врсту војне интервенције. Али, будући да је његов војни гамбит у Сирији почињао да се распада и пре него што је Русија интервенисала, чему може да се нада данас, кад су руске ваздушне и копнене трупе стациониране у Сирији?

Међутим, ако буде седео и пустио Сирији да победи, он ће се, поред осталог, суочити са озбиљним последицама на унутрашњем плану. Те последице су заправо већ почеле да се осећају, довољно је погледати Дијабакир и све ће вам бити јасно. Једина опција која Ердогану преостаје је војни обрачун са Русијом, али, да би то учинио, потребна му је помоћ споља.

Саудијци су изразили спремност да у Сирију пошаљу трупе које би се наводно бориле заједно са САД против Даеша. Свима нам је јасно шта то значи. То је њихов начин да кажу да намеравају да искористе Турску да би, заједно с њом, напале Сирију. Иронично је да Саудијска Арабија, која има војни буџет већи од руског, још увек није успела да победи ни у Јемену, а вероватно неће ни успети. Недавне изјаве о слању трупа у Сирију звуче као шала на туђи рачун. Због тога Ердогану не треба саудијска армија. Турска армија сама је довољно снажна, али ни близу довољно да се носи са Русијом, а саудијско учешће ће највероватније бити само симболично. Саудијци су можда вољни да нападну Сирију, али неће се усудити да поведу рат против Русије.

Турска никада неће моћи да води рат са Русијом без помоћи са стране, а све индикације указују на то да ће се сукобити са Великим Медведом у нади да ће НАТО стати иза њих. Савезник на кога Ердоган рачуна је НАТО, а не Саудијска Арабија, што и није неко велико откриће. Ердоган је играо на карту НАТО и много пре обарања СУ-24 прошлог новембра.

ЕРДОГАН СЕ ПОНАША КАО ТОТАЛНИ ЛУДАК

Русија је једини разлог што је Турска уопште прикључена у НАТО. Анимозитет између те две нације траје вековима, а спор није само територијални већ има и религиозни карактер. Отомани су извршили инвазију на цео православни свет, десеткујући Византијску империју, а само је Русија успела да се спаси од њихове владавине „челичном песницом“. Али уследио је судбински преокрет и Отоманско царство је нестало, а Русија је постала суперсила. Касније, кад је основан НАТО 1949. године, једини разлог Турске за улазак у ту организацију био је страх од СССР.

Већ пет година непријатељи Сирије безуспешно покушавају да САД и НАТО увуку у директан сукоб са сиријском армијом. Такозвани масакр хемијским оружјем у Источној Гути приписан је сиријској војсци у очајничком покушају да се изнуди резолуција Савета безбедности УН слична оној која је усвојена против либијске владе пар година раније. Али овај пут је Русија ставила вето на ту одлуку.

Међутим, Ергодан није престао да покушава да увуче Ујка Сема у конфликт. Кад је наредио да се обори СУ-24, било је јасно да је то још један покушај да се НАТО натера на интервенцију која не захтева резолуцију Савета безбедности УН, али његов захтев наишао је на затворена врата. На ванредном заседању НАТО, које је Ердоган аутоматски сазвао после инцидента, јасно је речено да би Турска и Русија требало да раде заједно на решавању проблема. То је била јасна порука Турској да остави НАТО ван својих комбинација.

Али Турска се ни ту није зауставила у покушајима да изазове сукоб са Русијом. Пре пар дана бомбардован је неокупирани сиријски град у близини турске границе, вероватно да би се пружила подршка џихадистима који су били у повлачењу. Заправо, Руси су већ изјавили да су свесни турских планова о слању трупа у Сирију. Русија, дакле, упозорава, а Ердоган очигледно наставља да диже улоге несмањеном жестином.

Са или без НАТО подршке, мораш бити тотални лудак да би покушавао да изазовеш рат са Русијом, али Ердоган се сада понаша као бесни пас који је сатеран у ћошак. Сви његови потези од обарања СУ-24 указују на спремност да се војно супростави Русији. То је оно чему он стреми. Тај рат има потенцијал да се развије у глобални, са мноштвом регионалних ратова у који неће бити умешане само суперсиле већ и регионални играчи. Милиони живота би могли да буду изгубљени, а ниједан човек при чистој свести и здравој памети не жели да се то догоди. Али како уопште обуздати лудака и зауставити га у његовој намери?

Ергодан се у овој ситуацији коцка огромним улогом и потенцијално веома опасним последицама не само због тога што покушава свесно да зарати са суперсилом већ и што се нада да ће НАТО на крају бити приморан да реагује. Уколико се између Турске и Русије развије неки ограничени конфликт, НАТО ће вероватно прискочити у помоћ Турској, али питање је да ли ће, уколико избије рат пуних размера, НАТО потрчати да заштити Ердогана? Нико не зна одговор на то питање, али на први поглед таква могућност не делује вероватно.

РУСКИ РУЛЕТ

Циници и критичари ће можда рећи да НАТО, а посебно САД, никад неће одустати од својих регионалних интереса у Турској. То је тачно, али одбрана Ердогана и одбрана Турске две су различите ствари. Суочени између избора да пусте Ердогана низ воду и тако запечате његову судбину и ступања у тотални рат са Русијом, САД и НАТО могу одабрати прву опцију и жртвовати Ердогана. Ово би уствари био савршен сценарио за „обојену револуције“, а Америку ништа не спречава да је организује и у Турској. На крају крајева, они имају доста искуства у окретању против својих савезника.

Поглед на мапу северне Сирије и скорашњи напредак сиријске армије јасно указује да ће западни регион земље ускоро поново бити под контролом Сиријске војске, а то „ускоро“ може значити и пар недеља. Дакле, за пар недеља, ако не и мање, Алепо ће се вратити под управу Сиријске Арапске Републике. То ће бити огроман ударац за Ердогана. Узевши у обзир да је турско-сиријска граница у региону Хатај пресечена планинским венцима и стога доста тешка за војну пенетрацију, једном када падне у сиријске руке биће практично немогуће за Турску да је поврати. Са друге стране, источна страна границе прилично је равна и трупе које туда буду напредовале представљаће савршене мете за ваздушне нападе.

Други фактор ризика за Ердогана потиче из чињеница да су мале шансе да Америка током изборне године започне нови рат; било који рат, а камоли рат са Русијом.

Ердоганов пад ће се сигурно догодити на овај или онај начин, а огромна популарност коју је стекао након реформисања економије постепено почиње да опада. Упркос томе што је победио на протеклим изборима, уколико Турска уђе у велики рат, не само да ће бити враћена у амбис због заустављања економских реформи већ ће то отворити врата и неким другим развојима догађаја, са или без „обојених револуција“.

Што време више одмиче, снаге лојалне Ердогану у Сирији губе све више територија, а његова потреба за коцкањем све више расте, будући да је сатеран у ћошак и приморан да игра рулет. Руски рулет.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Извор: Нови стандард

Извор: The Saker