Тако је регент Александар Карађорђевић говорио 1915. године док су се његова војска и народ повлачили пред нападом надмоћнијих непријатеља. Српска војска се у новембру налазила у ширем рејону Косова.

Извештаји говоре да се тада ту нашло око 220.000 војника и официра и скоро 200.000 цивила. Круг око њих се стезао. Непријатељске снаге биле су на фронту Сјеница – Нови Пазар – Лепосавић – Подујево – Ново Брдо – Качаник – Тетово.

Дневници и записи из тог времена говоре о тешком тренутку кроз који су војници пролазили. Сви су се сећали победоносног времена 1912. године када су напокон после вековне окупације ослободили Косово. Војници су тада кући носили грумен свете косовске земље како би га показали жени и деци. Сада, само три године касније, повлачили су се гладни и исцрпљени и размишљали да ли ће се и сада, као и 1389. године, на овој земљи догодити пропаст српске државе. Колоне су тих дана пролазиле поред Газиместана, места славне Косовске битке.

На Косову и Метохији завладала је глад. Оскудица хране, која је почела да се осећа већ у Рашкој, у Косовској Митровици је ескалирала. У варош која је бројала око 10.000 становника дошле су колоне од 200.000 до 300.000 људи. Папирни новац у Митровици више није имао никакву вредност. Албански трговци су храну продавали само за сребрне динаре. За парче хлеба тражили су 14 сребрњака. За те паре у предратној Србији могао је да се купи цео во.

Потресне су слике које нам у Митровици описују стање регрута, младића од 17 до 19 година који су поведени у повлачење без адекватне војне обуке и без икакве опреме. Гладни, уплашени и збуњени ходали су улицама и тражили по парче хлеба, неки празилук, лист купуса. Многи су били боси, јер су опанке у којима су кренули пропале после дугог пешачења. Забележена је сцена у којој Митровчанин групи тих дечака дели вунене чарапе. Пошто их нема довољно, сваком даје по једну чарапу… Тих дечака, регрута, било је 33.000. Албанску голготу преживело је само 4.000. Судбина регрута је једна од најтамнијих прича Албанске голготе.

Глад, која је почела у Рашкој и Митровици, пратила је српску војску током целог повлачења кроз Косово и Метохију, Црну Гору и Албанију. Трагичне сцене, које се често у књигама и филмовима описују као страдања у Албанији, десиле су се већ током повлачења кроз Косово. Ту, на путу између Приштине и Призрена, мајке су од глади и хладноће умирале са маленим дететом у наручју, ту је дечак изгубио разум јер није ништа јео више од два дана, ту је старац тражио од војника да га убије пиштољем јер није могао више да се креће.

Француски новинар Анри Барби је већ у том периоду повлачења говорио да ниједна слика која показује одступање Француза из Русије не даје ни приближну слику очаја као ова која представља повлачење Срба… А страдање Срба је ту, на Косову, тек почело, оно ће се наставити у црногорским планинама, албанским врховима и непрегледним мочварама.

„Целог овог ужасног дана ја сам гледао како умиру људска бића… Ја сам их видео, ослабљене, како покушавају да се дигну, па онда сасвим падају… А снег је увек падао, покривајући мртве и оне на умору“, писао је тада Барби.

Српска војска је кренула из Косовске Митровице ка Приштини. Један део је отишао ка Метохији и Пећи на даљи пут преко црногорских планина до Албаније. Други су преко Призрена планирали да иду ка Битољу и Солуну. Бугарске снаге су заузеле Стругу и поквариле српске планове. Ту се тих дана напуштала земља. Изласком из Призрена српски војници су одлазили из Србије. Пећ и Ђаковица су тада припадали Краљевини Црној Гори.

Многи су сматрали да заклетва коју су дали краљу више не важи. Одлазили су из земље и сматрали су да више ништа није обавезујуће. Присећали су се и злочина које су Аустроугари и Бугари починили претходних година. Плашили су се за најближе које су оставили код куће. А владала је и паника и збуњеност. Многи су дезертирали. Ни данас, сто година касније, није могуће утврдити тачан број дезертера. У списима из ондашњег времена наводи се да је српска војска остала без трећине војника. Спомиње се да је само током једне ноћи пук код Призрена остао без половине својих војника.

Војнике који су дезертирали, хапсили су непријатељи. Многи су одмах интернирани у логоре за ратне заробљенике. Сведоци говоре да су на путу између Новог Пазара и Призрена аустро-немачке снаге заробиле око 50.000 српских војника. Већина њих је због лоших услова у логорима умрла. Тако су њихова имена остала забележена на бројним војничким гробљима широм Аустроугарске. Дезертери су умирали у Маутхаузену, Болдогасоњу, Јиндриховицама, Нађмеђеру, Араду…

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“, који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Извор: РТС