Подсећање: Интервју Владике Артемија за НИН: Фарса од избора

9. јуна 2000. године, представници српске заједнице на Косову и Метохији, предвођени епископом рашко-призренским Г. Артемијем, присуствовали су седници Савета безбедности Уједињених нација у Њујорку. Делегација Срба са Косова и Метохије је пре и после седнице остварила важне дипломатске разговоре тј. примљена је у мисијама Русије, Грчке, Немачке, В. Британије, Португалије, Француске, Кине, САД. По повратку из САД Владика Артемије је дао интервју новинарки НИН – а Лидији Кујунџић. Интервју је објављен и у листу „Гласник Косова и Метохије“ бр. 11, 18. јуна 2000 године. Интервју одсликава архипастирски труд Владике Артемија на заштити преосталих Срба на Косову и Метохији, због чега га, као подсећање,  доносимо у наредном прилогу.ГЛАСНИК КиМ бр. 11

ГРАЧАНИЦА 18. ЈУН 2000.

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИКА РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ АРТЕМИЈЕ:
ФАРСА ОД ИЗБОРА

“Под оваквим околностима Срби не могу да изађу на локалне изборе који су заказани за октобар. Како рецимо, спровести предизборну кампању када се нико од Срба не може кретати без пратње Кфор-а”, каже владика рашко-призренски Артемије.

Владика рашко-призренски Артемије допутовао је из Сједињених америчких држава 16. јуна у цик зоре. Авион којим је из Лондона требало да допутује у Београд каснио је око дванаест сати. Истог дана владика Артемије отпутовао је у Грачаницу, да би се сутрадан 17. јуна састао са Бернаром Кушнером специјалним изаслаником генералног секретара УН за Косово и Метохију. Међутим, њихов сусрет није био срдачан, а разлози Кушнерове уздржаности остали су у Њујорку. Наиме, пред почетак заседања Савета безбедности коме је као гост, 9. јуна, присуствовала и делегација Срба са Косова и Метохије Бернар Кушнер је, театрално ширећи руке, покушао да загрли владику како би свима у сали показао колико је он присан са владиком Артемијем. Међутим, рашко-призренски владика није био вољан да узврати Кушнеру срдачност – остао је миран и уздржан.

“После годину дана од потписивања и усвајања Резолуције 1244 и свега што се десило на Косову и Метохији било је неопходно да се представници Срба са Косова и Метохије појаве у Њујорку. Били смо у правом моменту на правом месту”, каже владика Артемије и додаје да су др Рада Трајковић, Ранђел Нојкић и Дејан Крстић 7. јуна допутовали у Њујорк, из Скопља, док су он и отац Василије Делић стигли авионом из Београда.

Међутим, главни дипломатски разговори обављени су пре и после заседања Савета безбедности. Иако је било припремљено, званично саопштење Савета безбедности није објављено јер је амбасадор Руске федерације у УН Сергеј Лавров ставио вето.

– Првог дана делегација Срба са Косова примљена је у мисијама Грчке, Немачке, В. Британије, Португалије, Француске, Кине. У вечерњим сатима примио нас је Џејмс Парђу из Стејт Департмента који је био у пратњи Џонатана Левицког, саветника амбасадора САД у УН Ричарда Холбрука. Делегација је имала сутрадан, у преподневним часовима, два получасовна састанка са Ричардом Холбруком и амбасадором Руске федерације при УН господином Лавровом.

Како су протекли ти разговори?

– Свуда су нас пажљиво саслушали јер смо износили конкретне проблеме српског народа на Косову. Са каквом озбиљношћу су прихваћена наша излагања на тим састанцима најбоље говори цињеница да је тринаест од укупно петнаест амбасадора земаља чланица Савета безбедности изнело примедбе наше делегације и да су оштро осудили насиље на Косову и Метохији и изразили спремност да се оно заустави. Такође, цињеница да је француски амбасадор Жан Давид Левит (Јean-David Levitte), председавајући Савета безбедности, сат и петнаест минута разговарао са нашом делегацијом и да нас је он лично одвео на заседање Савета безбедности говори сама за себе.

Међутим, било је и оних којима је присуство делегације Срба са Косова сметало?

– Америцки амбасадор Ричард Холбрук негативно се односио према нашој делегацији. Сматрао је да је учињена дискриминација према другој страни тј. Албанцима као и да се присуством само српске делегације уводи пракса која никако не може бити у складу са традицијом Савета безбедности. Међутим, после тог, врло непријатаног и арогантног говора Ричарда Холбрука, генерални секретар УН Кофи Анан, устао је од стола и пришао да нас поздрави. Са свима се руковао и пожелео нам добродошлицу. Нема сумње да је то и г. Холбрук запазио који је одмах напустио седницу Савета безбедности.

На заседању Савета безбедности Бернар Кушнер поднео је извештај о раду цивилне мисије УН на Косову и Метохији. Да ли, по Вашем мишљењу, тај извештај објективно говори о ситуацији на Косову и Метохији?– Доктор Кушнер је први говорио на састанку Савета и био је веома опширан. Његов извештај није објективан јер је износио само позитивне ствари. Бернар Кушнер је прећутао све што би могло да се припише мисији као неуспех. Мисија је имала успеха само у односу на једну страну на Косову – у односу на Албанце – за само месец дана 800 000 Албанаца вратило се на Косово, а мисија је успела да их збрине преко зиме, да се нико не смрзне и не умре од глади. Много тога је учињено на реконструкцији њихових спаљених и порушених кућа, успостављена је некаква албанска локална власт. Што се тиче Срба и осталог неалбанског живља на Косову и Метохији мисија УН је доживела потпуни неуспех, чак и у односу на Резолуцију 1244 која предвиђа стварање и изградњу мултиетничког, демократског Косова, као и миран и безбедан живот за све који живе на Косову и Метохији. Све то Бернар Кушнер није рекао у свом извештају.

Приликом Вашег боравка у САД примила вас је и Медлин Олбрајт, државни секретар САД. На чему сте инсистирали том приликом?

– У недељу 11. јуна делегација је отпутовала у Вашингтон јер је г. Медлин Олбрајт чувши да смо стигли у Америку изразила жељу да се сретне са нама. Иако је г. Олбрајт журила на сахрану сиријског председника Асада, примила нас је у званичну двадесетпетоминутну посету и том приликом сам је подсетио на све оно што смо се у фебруару договорили. Нагласио сам да ништа од свега тога није реализовано. Она је изразила жаљење и рекла је да ћемо разговоре наставити сутрадан са њеним сарадницима. У понедељак смо поново били у Стејт Департменту са Строуб Талботом и његовим помоћницима. Разговор је трајао око 45 минута да би био настављен са Џимом О’Брајаном који је пре неки дан био и на Косову да пренесе оштру поруку и упозорење Медлин Олбрајт албанским лидерима због најновијих насиља које врше над Србима. Са Џејмсом О’Брајаном смо разговарали на основу докумената који смо припремили са господином Душаном Батаковићем. У седам тачака смо изнели оно што је најнеопходније да се учини на Косову и Метохији. Свака од тих тачака је посебно анализирана и конкретно се расправљало о томе шта се у оквиру сваке тачке може учинити да се квалитет живота Срба и осталог неалбанског становништва на Косову побољша.

Очекујете ли да ће након свих тих дипломатских разговора доћи до конкретног побољшања ситуације на Косову и Метохији?

– Надамо се да ће се међународна заједница у наредних неколико недеља више заложити да се насиље над Србима и осталим неалбанским становништвом заустави, као и да се повратак прогнаних Срба убрза.

Резолуција 1244 предвиђа симболично присуство југословенске војске и полиције на Косову и Метохији. Да ли је то питање помињано у Њујорку и Вашингтону?

– О повратаку припадника Југословенске војске и полиције није било говора. Речено нам је да се нису стекли повољни услови да тај део Резолуције буде примењен.

Иако Србима и осталом неалбанском становништву међународна заједница није успела да обезбеди ни најелементарнију безбедност, као ни повратак, инсистира се на томе да се локални избори на Косову и Метохији одрже у октобру. Да ли сте имали прилике да у САД изнесете свој став о овом питању?

– Господин Талбот наглашавао је потребу сарадње и чак учествовања Срба у регистрацији за предстојеће изборе у октобру. У мом излагању показао сам да његове оцене и приступ том питањима није реалан и да се не може очекивати да Срби пристану на изборе. Нагласио сам да Срби на Косову не могу да прихвате ни регистрацију, као и да без слободе живљења за једну заједницу није могуће да се говори о слободним изборима. Како рецимо спровести предизборну кампању када нико од Срба не може да се креће по Косову и Метохији без пратње Кфора, а обраћати се свом народу док око вас стоје војници Кфора не иде. О слободним изборима не може се говорити јер знамо да су сви градови на Косову очишћени од Срба. Градови су постали једнонационалне, албанске, средине. Посебно сам помињао Приштину где је пре доласка Кфора живело 40 000 Срба, а сада у том истом граду живи мање од 250 људи, углавном, старијих особа. Молим вас ко да се ту региструје, да гласа. Ситуација у Урошевцу, Пећи, Ђаковици, Призрену, Гњилану још је гора. Сматрам да је то фарса од избора.

Верујете ли да би неизлазак Срба и осталог неалбанског становништва на изборе, погодио међународну заједницу односно Бернара Кушнера?

– То ја не знам, али сигуран сам да је њима стало да ти избори протекну у једном привиду легитимитета. Међутим, ми не можемо изаћи на изборе под овим условима, јер се наш народ није вратио на Косово, јер онима који су остали прети физичко уништење. Неизлазак српске заједнице на изборе показаће да ти избори нису валидни.

Могу ли Срби на неки начин спречити одржавање избора?

Ми их не можемо спречити да изборе одрже, али наше је право да на њима под оваквим условима не учествујемо. Од када је почело да се говори о изборима, у јануару, у свим сусретима са дипломатама који нас посећују на Косову и са којима смо се сусретали у иностранству, наглашавамо овај став и морам да кажем да иако га многи нису прихватали ипак су га респектовали. Језик којим ја говорим је језик чињеница против којих се нема шта приговорити тако да г. Талбот није могао да оспорава моје наводе и да оспори наше разлоге неучествовања на предстојећим изборима. Безбедност је алфа и омега свих наших разговора, успеха и неуспеха, зато је на питању безбедности договорено да се створе посебне јединице за безбедност са међународном полицијом, да са повећа број Срба у косовској полицији као и да се затим ударе темељи српској локалној самоуправи отварањем 20 канцеларија у српским енклавама где би Срби обављали све административне послове.

Три месеца посматрачког статуса Срба у привременом административном већу Косова истекло је. Да ли ће Срби напустити ПАВК, обзиром да су спектакуларни резултати изостали?

Пре одласка у Америку ми смо замрзли наш статус у ПАВК-у, док се не вратимо и не сагледамо резултате наше мисије. У суботу 17. јуна имали смо двочасовни сусрет са Кушнером. Анализирали његов и наш боравак у САД. Договорено је се 25. јуна потпише документ, у оном облику у коме га усвоји Српско национално веће, који ће у седам, осам тачака садржати оно што је најнеопходније учинити по питању безбедности, повратка изгнаних, локалне самоуправе… Уколико се на Косову подузму конкретне акције које би нас увериле да се озбиљно ради на решавању ових проблема Срби би продужили посматрачки статус у ПАВК-у и КТЦ и у наредна три месеца.

Међутим, много је оних који сматрају да присуство Срба у ПАВК-у само штети њиховим интересима?

– Против нашег учешћа су Албанци, као и режим Слободана Милошевића и браћа из Северног Косова који кажу да ништа нисмо постигли на терену. У ова два и по месеца, резултати су били више него мршави, али питамо се који су резултати оних који не учествују.

Шта значи имати позитивне резултате?

Самим тим што је нама омогућено да о свим нашим страдањима и нападима на Српску заједницу говоримо пред Албанцима, као и пред међународном заједницом успех је. Без нашег учешћа сигурно би нам се све ово догађало, а можда и горе, с тим што о томе нико ништа не би могао да зна. Да се ми сада нисмо појавили у Њујорку за време заседања Савета безбедности српски проблем не би био поменут ни једном речју, а овако су само два амбасадора оглушили о наше ставове.

Када је осниван Комитет за повратак Срба на Косово и Метохију Ви сте захтевали од Бернара Кушнера и генерал-потпуковника Хуана Ортуња, главнокомандујућег Кфора, да се конкретно делује. Како напредује повратак Срба у село Осојане код Пећи и Сливово код Новог брда?

Процес повратака Срба се успорава од стране УНХЦР-а који инсистира на успостављању својих параметара који се односе на безбедносно стање. Они не желе да ризикују да било ко од повратника погине. Сматрају да у Осојанима нису у стању да пруже адекватну безбедност. Сада настоје да повратак крене у оним местима где је безбедност на једном вишем нивоу. У Сливово људи долазе, поправљају своје куће, а неки су се вратили. Слично је у Српском Бабушу, Бабљаку, Клобуку и селима око Грачанице. Идеја је да се са повратницима ојачају српске енклаве, јер ако се људи врате у енклаве.

Ипак српске енклаве на Косову и Метохији такође нису безбедне?

– Албански екстремисти и ту нападају, подмећу мине на путевима с намером да се обесхрабри повратак прогнаника. Видевши да међународна заједница ипак креће у решавање проблема Срба на Косову, албански екстремисти желе да то на неки начин омету, да заплаше Србе који би се вратили као и да покрену оне Србе који су остали на Косову. Уколико се један број прогнаних врати у постојеће енклаве биће лакше створити им услове да се одавде врате у своје домове, него их доводити из Србије.

Колики је број оних који су спремни да се врате на Косово и Метохију?

– Тешко је рећи, јер тај број варира. Ако се дуже време не чује да се на Косову догађају убиства, или минобацацки напади, код многих прогнаника се јавља жеља да се врате, после напада и провокација, многи од те жеље одустају. У Канцеларијама рашко-призренске епархије за повратак расељених лица људи попуњавају одређени формулар у коме се изјашњавају и о томе да ли би се вратили на Косово. Већина њих би се вратила у своје домове, али под условом да се на Косово прво врати наша војска и полиција. Ако се на то буде чекало, онда, по свој прилици, од повратка Срба на Косово неће бити ништа.

Има ли оних који би и сада желели да се врате?

Има их. То су они који се годину дана налазе у колективним смештају, без основних су средстава за живот.

Значи на Косово би се вратили они који су најочајнији?

– И они који су инстинктивно или духовно највише везани за свој крај.

Лидија Кујунџић

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ