Издаја

АРГУМЕНТИ (Бањалука, бр. 26): Издаја

(Издаја је класична српска тема. Овај текст објављен је у бањалучком часопису за друштвена и политичка питања “Аргументи”.)

Када је 1936. године, за време Шпанског грађанског рата, генерал Мола по први пут употребио израз „пета колона“ („имам четири колоне које  надиру на Мадрид, а пета је у граду и само чека сигнал да им се придружи…“) он сигурно није могао да сања у шта ће се, на крају, преобразити његова синтагма.

Не заборавимо. Све „колоне“ у том тренутку биле су шпанске и радиле су искључиво за своју визију тога што је у најбољем интересу њихове земље – Шпаније. Са ретроспективном мудрошћу сада би можда могли тачније да одредимо ко је у том шпанском сукобу био у праву, а ко не. Међутим, и они који су били у праву и који су били у криву, и генерал Мола и његов противник на Републиканској страни у опседнутом Мадриду, радили су оно што им је савест налагала да је најбоље за њихову земљу – Шпанију.

Данас имамо потпуно нови еволутивни облик појма „пета колона“. Њени савремени припадници више не раде за сопствену визију најбољих интереса своје земље. Заузврат за новац и мрвицу поданичке „власти“ они раде у интересу и за политичку агенду странаца, који су их ангажовали.

Оно што је дама Ребека Вест приметила у свом другом, недовољно познатом, ремек делу „Ново значење издаје“ (The new meaning of treason), да је током Другог светског рата појам издаје попримио квалитативно нови и неупоредиво гнуснији облик, односи се и на Молину чувену синтагму „пете колоне“.

Данашња пета колона нису суграђани који се разликују само по томе што различито мисле, траже боља и ефикаснија решења, своју земљу подједнако воле и желе јој добро. Они су вукови у јагњећем тору, цинични злоупотребљивачи законских слобода, ругалице свих темељних вредности на којима отаџбина коју презиру почива, злуради метежници и одушевљени сарадници изнутра свакога ко је спреман да их награди за роварење против отаџбине.

Ни Макијавели, поред свег цинизма и ренесансног искуства са најгорим пројавама пале људске природе, не би могао да замисли постојање тако опаких condottiera.

После прошлогодишњег неуспеха, под диригентском палицом истих сила које су, уз помоћ домаћих сарадника, у Украјини довршиле свој рушилачки посао (бар они тако сматрају), у Републици Српској одигравају  се припреме за обнављање започетог процеса. Мете су јасно дефинисане, мизансцен за поновни покушај обојеног пуча под лажном заставом увелико се поставља.

Прошле године, студија на ову тему шесторице међународних аутора,  „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата,“ домаће пучисте у РС немилосрдно је жигосала и разголитила, погађајући их право у живац. Није прошло ни два дана од како је књига угледала свет, а страни спонзори као запета пушка већ су одреаговали у прилог својим раскринканим локалним штићеницима. Интервенције канцеларије ОЕБС-а и страних амбасадора одмах су уследиле.

Они знају да ће се све њихове шеме и опсене срушити као кула од карата од онога тренутка када народ Републике Српске провали њихову игру. Ни уложени милиони ни лажне пароле у том случају неће спасити њихов подли пројекат.

Народ Републике Српске мора ствар преузети у своје руке и домаћим гњидама и њиховим иностраним наредбодавцима бацити у лице пркосни поклич народа опседнутог Мадрида: ¡No Pasaran!

Гује у недрима

Пре Другог светског рата, на слободним изборима у Југославији, припадници покрета Димитрија Љотића „Збор“ у читавој држави нису могли да прикупе више од 20,000 гласова. Једина нада која им је преостала да политички дођу до изражаја била је страна окупација и сарадња са непријатељем. Група која је предмет овог разматрања, назовимо их неољотићевцима, налази се у сличном положају и гаји исту наду.

У демократском дуелу, уколико би иступили отворено са својим правим намерама а не под маскама и лажним паролама, они би данас прошли исто тако рђаво као некад љотићевци. Они су свесни тога и знају да им је на располагању само један начин да се домогну симулакрума власти: стварно или де фацто укидање Републике Српске и постављење, од стране иностраних покровитеља, њих за локалне сатрапе.

Сличности између две групе нису строго идеолошке, али јесте функционалне. Обе групе покривају своје операције лицемерним истицањем  високих  моралних циљева. У случају љотићеваца, то је било извитоперено хришћанство (са “месијом“ Хитлером). У случају поткупљене локалне политичке елите, то је бучно извикивање демагошких парола и арогантно ружење свакога ко им стоји на путу, и одбија да се подчини њиховој агенди.

Дрскост отуђених.

У скоро сваком друштву, па и у Републици Српској, постоји одређени слој људи који су класично гесло dulce et decorum est pro patria mori перверзно изокренули у „слатко је и дично отаџбину рушити и пред светом ружити“. То је став духовних Квислинга.

Карактеристична је презрива изјава истакнутог перуанског писца и неуспелог кандидата за председника, Мариа Варгас Љосе: „Ја себе сматрам Перуанцем само у смислу географске случајности“.^[1] Љоса свакако да има право да своју националну припадност одређује по сопственом укусу, а поред тога, ако жели, може и да буде бесан зато што га перуански народ није изабрао на положај шефа државе. Али затим се поставља логично питање. Има ли особа таквих убеђења морално право да се кандидује за јавну функцију? Онај ко истиче да његова веза са друштвом чије послове жели да води не представља више од необавезујуће случајности, и признаје да је у том друштву духовни туђин, не губи ли морално право да то друштво води?

Распрострањеност расположења овакве врсте шира је од онога што би се могло предпоставити. Варгас Љосина детињаста праскања ипак су бледа, латински фриволна слика облика који ова појава поприма у психолошки дубљем и несравњено озбиљнијем словенском свету. Пример је такорећи савремен „симбол вере“ једног од руских западњака из деветнаестог века, Владимира Печерина: „Како је слатко мрзети Отаџбину и нестрпљиво очекивати њено уништење, и у рушењу Отаџбине гледати рађање светске зоре…“.^[2]

Врло слични ставови били су саопштавани и на суптилнији нацин. Н. П. Полторацки то наводи у односу на дело знаменитог руског емигрантског философа Николаја Берђајева. Руску есхатолошку идеју Царства Божијег, каже Полторацки, Берђајев своди на једну  нихилистичку, социјалистичку и анархистичку смесу. У Берђајевљевим хаотичним визијама, Царству Божијем припадају и Лав Толстој и Бакуњин, заједно са Пугачовим и Стјењком Разиним, Петар Велики био је „бољшевик на престолу,“ а комунисти су просто продужетак руског месијанства, у правој линији која од Москве – Трећег Рима води непосредно у Трећу Интернационалу.

“Руска идеја Н. Берђајева,“ констатује кратко и јасно Полторацки, „није руска идеја . . .“^[3] Можда стварно и није, али то ни мало не мења чињеницу да је на Западу у великој мери прихваћена као да то јесте. Берђајев је заправо био прототип радикалне и деструктивне критике свега свога туђим аршинима. То је тајна његове изнимне популарности на Западу и чињенице да се он, упркос многим отворено јеретичким теолошким учењима, тамо још препоручује и као узор руске духовности.

У извесном смислу он заиста јесте узор: духовне препотентности, глумљења дубоке забринутости за стање своје нације и философске погружености у њену прошлост, али све то само у функцији презриве „демистификације“ њених светиња и свеопштег обезвређивања њеног историјског искуства.

Овај исти дух заступљен је и на српском пространству.

У питању је широк спектар побуда и ставова које није лако свести на једнозначну формулу. Ипак, неколико одлика протежу се скоро свуда, као црвена нит. То су: духовна отуђеност у односу на средину из које је појединац потекао, презрив однос према њеним традиционалним вредностима и схватањима, готовост у свакој прилици да се усвоје туђа мерила као апсолутно супериорна и жеља да се искористи свака могућност да се сопственој земљи и народу науди и суди, да се непрекидно постављају на оптуженичку клупу. И, напокон, злурадо лично учешће у том кривичном процесу.

Али, и ово је врло важно подвући, упркос свесној духовној издвојености ти појединци и даље осионо инсистирају на праву да играју водећу улогу у пословима земље коју презиру и народа који карикирају и ниподаштавају. Поред тога, захтевају да говоре у њихово име и планирају да једнога дана над њима врше власт.

Припадници ове групе засипају јавност изјавама и “оценама” где излажу своје ставове. У саопштењима за домаћу јавност они су често врло провокативни, али су то још и више у изјавама намењеним иностранству. У додирима са страним форумима они се изражавају знатно слободније јер процењују да је вероватноћа да ће домаћа публика за њихове изјаве сазнати врло незнатна.

Свеприсутна бањалучка „аналитичарка“ Тања Топић је парадигматичан пример ове лукаве подвојености. Релативно „умерене“ изјаве намењене локалној јавности јарко контрастирају са „отварањем карата“ када коментарише за стране медије, изван Републике Српске.

У осврту поводом сервилног извештаја Комисије о Сребреници тадашњег председника РС Драгана Чавића, под насловом „Отварање најмрачније странице,“ у београдском Времену (1/7/04) Топићева  констатује:

„Први корак – прекидање ћутања о злочину – учињен је, истина са силним годинама закашњења. Предстоји онај кудикамо тежи – хапшење и процесуирање оптужених за ратне злочине. Досадашње искуство говори да се Република Српска тиме баш и не може похвалити.“

У својству политичког аналитичара из Бања Луке немачке Фридрих Еберт Фондације, која се залаже за укидање ентитета у Босни и Херцеговини, у интервјуу за „Пројекат Балкан,“ за страну публику Тања Топић без ограда дефинише ставове које заступа. Она чак рекламира и западни програм за „преумљење,“ поготово у односу на Србе у Републици Српској:

„Нама је потребна нова генерација лидера који ће нам говорити потпуну различиту причу, уместо приче коју грађани слушају данас. Потребна је коренита реформа система образовања како би се студенти васпитавали у складу са вредностима које нису исте као оне које имамо данас.“

Топићева у Републици Српској види неку врсту реметилачког фактора, барем са становишта интегративног плана „међународне заједнице“:

„Премијерка је јасно поручила: ако треба да се одрекнемо РС улажењем у НАТО, онда нећемо НАТО. Према томе, на првом месту је РС, па затим НАТО и ЕУ. Све реформе које се спроводе у смеру НАТО интеграција сведене су на питање Републике Српске и њеног опстанка.“

Што се тиче босанске „обојене револуције,“ коментаришући на радију „Слободна Европа“ Топићева безрезервно остаје на „партијској линији“:

„Искуство нас поучава да у нашем региону властодршци зависе од непрекидне производње непријатеља и издајника, са циљем омаловажавања и дисквалификовања свих који различито мисле. По њима, неопходно је формирање хомогеног и патриотског националног идентитета, да би се сво незадовољство усмерило на домаће издајнике и стране плаћенике.“

Основне премисе политике националног самоубиства.

Реторика, током деведестих година, допетооктобарске политичке и интелектуалне елите у Србији налази свој ехо у Републици Српској данас. Поређења су врло корисна и поучна. Оно што се у тим круговима говорило у Србији деведесетих, мисли се у сличним круговима у Републици Српској данас, и ускоро ће се наглас слушати. То би се могло разврстати у неколико широких категорија. Лако ће се препознати аналогни актери и идеје на данашњој политичкој позорници и дискурс који се, за сада шапатом али све разговетније, чује и у Републици Српској.

Беспоштедна критика само свога народа.

Пре свега, свесна и здушна усмереност не на самокритику (код њих је тако нешто искључено) него на критику свега што је везано за њихову земљу, њену прошлост, понашање, стање у њој, и тако даље. Овај став је током деведесетих на страницама New York Times-а формулисала Светлана Слапшак, представљена у  Америци као српска интелектуалка и писац која (пошто је стање у Србији неподношљиво) живи у Љубљани. Слапшакова је дословце написала ово:

“Од почетка националистичког таласа, мој став је био да ми је, као Српкињи, моја основна дужност да критикујем Србе.”^[4]

Погледајмо пажљиво: став, у односу на сопствени народ, ове “дисиденткиње” која је чак била почаствована објављивањем текста на уводничкој страни чувеног New York Times-а истоветан је, скоро од речи до речи, доследној политици комуниста, од којих је наводно морала да се склони у Словенији. У свом ремек делу, Године расплета, с. 127, тадашњи шеф српских комуниста, Слободан Милошевић, наводи исту мисао:

“Ако смо од ослобођења до данас, у руководству Србије, били одлучни и јединствени у нечему, онда је то борба против сопственог национализма. Када је у питању национализам, нисмо били слаби, али ни селективни, нисмо показали слабост ни према најистакнутијим појединцима у науци, уметности, политици и друштву уопште.”

Чујмо сада, из истог периода, моралисање писца Ненада Прокића:

“Кад је реч о српском народу – то ми је одскора почело да бива јасно – он ће, вероватно, из свега тога извући корист, јер ће старе митове о светим ратницима, уз које иду племенитост и поштење, о рату уопште, коначно демаскирати и сместити у историју. Први пут суочен са тим да рат може да доведе и до територијалних губитака, који су, по мени, сада, неизбежни [изјава датира из 1993. године], с очигледном узалудношћу жртава које је дао, он ће раскрстити с мишљу да се рат исплати. Научиће лекцију да је људски живот свет, да је сваки појединац оно најдрагоценије што имамо.”^[5]

У својој бескрајној моралној охолости, Прокић из Београда српској нејачи у збеговима по Босни и Крајинама придикује о светости људског живота, као да је то појам за који они никада нису чули. А у неограниченој злурадости и цинизму, он се унапред весели “деконструкцији” српске историје с тим што ће, како он замишља, из садашњег лома уследити још и благотворни територијални губици, који ће српском народу помоћи да добро утуви лекцију.

И овде се примећује једна општу нит која већину отуђених духова повезује, без обзира на привидне идеолошке разлике међу њима. Прокићев тон је истоветан ономе који су за време Другог светског рата испољавали љотићевци, када су измрцварени народ укоревали да је крив за сопствену несрећу зато што се тврдоглаво супротставио “оруђу Провиђења,” Адолфу Хитлеру.

Без корена у народу, бесна што “простота” упорно одбија да усвоји њихове наопаке ставове и мерила, самозвана “елита” се свети клеветањем  сопствене земље и клицањем њеним непријатељима.

Оспоравање духовних одлика сопственог народа.

Сатанизација српског народа, свођење његових психичких одлика, културе и историје на карикатуру, основни је циљ пропагандног рата који се води са Запада. Укорењење такве слике предуслов је за даље предузимање сурових политичких, економских а по потреби и војних мера.

Домаћа пета колона одушевљено сарађује на том послу.

Опште контуре слике, каквом је западно јавно мњење током деведесетих кљукано, а која никада није стављена ad acta, видне су из текста америчког новинара Стефана Кинзера, “Порекло кошмара: свет снова који се зове Србија.”^[6]

“Средишње убеђење, које је током овог сукоба одржало Србе,” у јеку рата је писао Кинзер, “је то да су они у праву а да су критичари (што ће рећи скоро сав остали свет) или слепи или злонамерни. Ова вера, коју потхрањују делимично њихове вође а делимично лоша искуства претходних поколења, повела их је у рат са циљем формирања етнички чисте националне државе, што је појам којег се остали свет грози.”

Мало ко ће у Кинзеровим редовима препознати стварно расположење и ратне циљеве особа из свога окружења, али успешно пласирање такве извитоперене слике западном јавном мњењу било је неопходно за стицање подршке за споровођење даљњих операција. Та карикатурална слика се може актуализовти опет у сваком тренутку.

Интересантно је како редовно и лако напади овакве врсте из иностранства проналазе свој домаћи ехо. У истом тексту, Кинзер наводи “оцену” Предрага Симића, идентификованог као директора једног београдског института за проучавање спољне политике, где Симић живот у Србији пореди са јужноамеричком традицијом “магичног реализма”:

“Људи су овде спремни да поверују у апсолутно било шта, што фантастичније то боље,” оценио је Симић, уклапајући своја домаћа “размишљања” у већ изнету Кинзерову тезу. “Нас стихија носи по некаквом свету снова који би очекивали да нађете, на пример, у Аргентини.”

У таквом фантастичном свету, трезвени припадници просвећене елите осећају се посве изузетно и херојски. Њих притиска велика морална одговорност да заузму “објективно критички став” према сопственом народу.

“Осећам се веома пониженим и одговорним за ово што се дешава,” у истом периоду се књижевник Слободан Селенић јадао страној штампи. И констатује: “Срби су заиста починили свирепости које им се приписују.” Селенић ипак покушава да правду ублажи милошћу, па увиђавно додаје да су и други чинили недела и да “ипак, не можете да кривите цео народ.”^[7]

Међутим, код коментатора београдског Времена, Милоша Васића, милости није било. Жудно прижељкујући западну војну интервенцију током рата у БиХ, у интервјуу Los Angeles Times-у,^[8] Васић сматра да босански Срби не представљају ништа друго до “пијану руљу” која би се одмах разбежала у Србију, онога тренутка када би била суочена са употребом озбиљне силе.

Као доследан демократа, Васић се другом приликом оштро супротставио свакој помисли на организовање на српским и хрватским територијама референдума по питању подршке Ванс/Овеновом плану.  Такво гласање не би, по њему, било веродостојно услед политике “етничког чишћења,” спроведене на рачун муслиманског живља. Међутим, Васић се није изјаснио о томе да ли би одобрио референдум на подручјима под муслиманском контролом и да ли би изгон Срба и Хрвата одатле, по његовом мишљењу, имао сличне последице по аутентичност таквог гласања.^[9]

Важну улогу коју у процесу сатанизације играју особе српског порекла и српских презимена истакло је и довођење у лето 1993. године у Вашингтон, на медијско саветовање, Гордане Кнежевић, једне од уредника Изетбеговићевог сарајевскогОслобођења. Иступајући на широко гледаној вечерњој политичкој емисији MacNeil-Lehrer Report, и то потпуно у духу братства и јединства заједно са главним уредником Кемалом Курспахићем, Кнежевићева је захтевала бомбардовање српских положаја зато што “Срби разумеју једино језик силе.” У складу са  циљано конфузном западном пропагандом у том периоду, Кнежевићева је током целе емисије користила израз “босански народ,” што необавештеној западној јавности сугерише да су “Срби” у Босни нешто друго, а не домороци, и поткрепљује тезу о српској агресији. Најзад, ова мученица за ствар међунационалне добре воље и слободног новинарства обавестила је америчке гледаоце да је сврха “српског” гранатирања зграде Ослобођења било управо то да се уништи један велики симбол “етничке слоге.”

У питању је широки и изнијансирани спектар побуда и ставова који се у појединостима могу разликовати али теже произвођењу истог утиска. То се огледа у случају талентованог драматурга, Синише Ковачевића, аутора контроверзног комада “Свети Сава” и низа других запажених дела. Ковачевић, коме је немогуће порећи не само уметничку смелост већ и повремену способност да испољи политички здрав смисао, улогу писца доживљава као “нешто корифејско,” јер сматра да писац “мора да се бави и једном врстом едукације, да мора да утврђује национални идентитет.”

Па ипак, ево како он сумира новију српску историју:

“Погледајте само шта се догађало између људи који су водили српску нацију у протеклих двеста година. На почетку је један Србин другом Србину одсекао главу.”^[10]

Није спорна историјска цињеница него њен симболички значај. При том, праведности ради, треба подвући широки јаз који дели злобне цинкароше српског народа пред страним светом, као што је Милош Васић, од у основи добронамерних националних мазохиста, као што је Синиша Ковачевић.

Ковачевићево иступање не сврстава њега лично у групу о којој је овде реч, али указује на нешто друго: свепрожимајућу природу духовног стања “самопорицања” (по проф. Милу Ломпару), које разматрамо.

Милош јесте Карађорђу одрубио главу, у то нема сумње, као што нема сумње да су Срби, као сви народи, зајмили од страних култура или да су Срби починили злочине у односу на Хрвате и Муслимане током ратова деведесетих.

Вероватно је, исто тако, било и појединачних злочина против Турака настањених у Србији у време Првог или Другог устанка, као што је било савезничких ексцеса против Немаца и Јапанаца током и после Другог светског рата (Дрезден и Хирошима одмах падају на ум). Али Милошев лични поступак не представља симболичан чин који карактерише свеукупност српске историје током задња два столећа. Појединачна сагрешења не мењају општу, потврдну оцену о ослободилачким устанцима једног народа, нити мењају општи закључак да је, упркос свему, за човечанство несравњено боље што су рат добили Савезници, наместо Осовине.

Све је, дакле, ствар баланса и перспективе. А то су својства која српским  духовним странцима упадљиво недостају.

“Демократска” расподела кривице.

Када је порицање одговорности других тешко или немогуће, прибегава се техници приписивања подједнаке кривице свима, без обзира на стварно стање ствари. Српске жртве се морално изједначују са својим џелатима или прогонитељима, док се кривица ових последњих сразмерно ублажава.

Један изразити пример усиљене симетрије овакве врсте је “анализа” сукоба између Срба и Албанаца на Космету коју је изнео оснивач београдског Времена, адвокат Срђа Поповић.^[11] Окосница Поповићеве тезе је следеће.

Разлог за огромну напетост између две етничке групе на Космету је то што су се током историје смењивале на месту доминантног народа. Сваки од тих народа, кад год му се указала прилика, злоупотребљавао је свој привилегован положај да би тлачио онај други. Зато је сада најбоље решење овог питања успостављање грађанске наместо етничке државе, итд.

Тешко је преувеличати абсурдност сажимања српско-албанских односа у овакав оквир. Пре свега, не постоје докази значајније измешаности, или сукоба, између Срба и Албанаца из времена пре турске окупације, обраћања претежног дела албанског становништва на ислам, и његове масовне најезде на претежно Србима насељени Космет. У периоду од неколико векова после тога историчарима није познато да је било смењивања. Као привилегован, исламски слој Албанци су били доминантан народ и једино су они имали прилику за тлачење. Ако је у овој натегнутој шематизацији догађаја уопште могуће говорити о “српској” владавини на Космету, то би се могло рећи само за двадесетак година између два светска рата. Као правник Поповић је требало да зна боље него да тврди да поступци  Удбе, подједнако усмерени против свих противника режима, без обзира на националност, представљају доказ српске доминације само зато што је Александар Ранковић био Србин. По истој логици, стаљинистички терор морао би се приписати искључиво Ђурђијанцима, зато што су и Стаљин и Берија били те народности.

Истоветну шему, која са чињеницама нема много везе, налазимо у једном коментару Алексе Ђиласа, у вези са српско-хрватским сукобом. Млади Ђилас (који је, узгред, деведесетих у америчкој штампи уживао голем публицитет, као да су га држали у резерви за будућу употребу) своје америчке читаоце обавештава да је “ирационалност присутна на обе стране” српско-хрватске једначине. Он уздише за бившом Југославијом која је, до овог рата, представљала ретко “племенити изузетак” међунационалној нетрпељивости која преовладава у том делу света. Проблем је у томе, пише Ђидо јуниор, у јеку рата у Босни и Херцеговини, што су “Срби опијени агресивним етничким национализмом.” Опште узев, изгледи за мир су, по њему, “црни” али има и зрачака наде. То су српска антиратна опозиција и чињеница (коју он саопштава са посебним задовољством) да су се читаве јединице резервиста, “као на пример из Ваљева, чији су војници познати по својој храбрости,” повукле са фронта. Основна опасност је план који предвиђа стварање “Велике Србије… где би несрпске мањине имале да бирају између угњетавања и изгона.”^[12]

Ауторе ових тенденциозних теоретисања требало би упитати: да ли би се усудили да подједнаку кривицу и равномерну ирационалност јавно приписују, на пример, обема странама у блискоисточном сукобу? Довољно је поставити питање. Они врло добро знају неписана правила игре и јасно прописане границе дозвољеног безобразлука. Једино у случају сопствене земље и народа – те границе не постоје.

Заговарање казнене експедиције на сопствену земљу.

Претходно наведени примери могли би се протумачити као одраз интелектуалне неурачунљивости. Међутим, оно што следи налази се граници кривичног дела, ако је не прекорачује.

Није доста клеветање своје земље пред иностранством, понављање лажних оптужби против ње, па чак и измишљање кривица које ни странцима нису пале на памет. Они су тражили још више: војни напад на Србију и српске снаге у Босни, разарање српских градова и привредних објеката, радикално кажњавање српског народа зато што одбија да издајнике у својој средини прихвати као духовне и политичке вође.

Сличност између неољотићеваца и љотићеваца ту се посебно очитује. Обе групе виде своју једину политичку шансу у страној интервенцији. Али  поред тога, и једни и други прожети су једом против сопственог народа зато што су свесни да су незнатна, презрена и отуђена мањина.

Током целог сукоба у БиХ деведесетих година они су у иностранству водили активну кампању са циљем да западни фактор убеде да што пре војно нападне Србију и српске положаје у Босни. Вероватно су сматрали да у земљи могу несметано да изигравају миротворце док у иностранству, код својих господара, неуморно агитују за војни удар. Рачунали су да нико никада неће успети да укрсти њихове изјаве и да их пред домаћом јавношћу раскринка. Преварили су се.

Још у мају 1992, Цвјето Јоб, један од сарадника београдског Времена, тражио је преко америчке радио мреже Натионал Публиц Радио војну интервенцију против Србије.^[13]Али то није ништа у поређењу са излагањима његовог шефа Срђе Поповића на једном скупу у Вашингтону одржаном на тему “Босна: изгледи прераштања у рат Блиског Истока против Европе”. Скуп, где су присуствовали Поповић, Михајло Михајлов, тадашњи  Изетбеговићев изасланик у Америци Наџиб Шаћирбеј, и амерички стручњак за балканска питања, Ајра Страус, одржан је у просторији ЕФ-100 у згради америчког Конгреса. Излагања присутних преноси Federal News Service од 31. августа 1992.

Пре свега, да би се дочарала атмосфера састанка, водитељ дискусије, авганистанац Насир Сансаб, у свом уводу истакао је без околишења да је  “џихад већ отпочео, али не покренут од стране муслимана већ изазван од стране српских снага.” Када је на њега дошао ред, Изетбеговићев представник Шаћирбеј инсистирао је на историјском фалсификату да “ми, муслимани, представљамо аутентично становништво Босне и Херцеговине, мада не поричемо та права и Хрватима и Србима.” Без обзира на абсурдност својих тврдњи, несрпски учесници на овом скупу нису ни за  длаку одступали од својих ставова.

Утолико више је у таквом друштву бедно и улизички деловао “храбри” београдски адвокат Срђа Поповић, када се публици представио следећим срамежљивим речима: “Само хоћу да истакнем једну важну чињеницу о себи. Ја сам Србин. Ја сам један од оних рђавих.” [I am Serb. I am one of the bad guys]

“Мислим,” продужио је Поповић, “да је важно да објасним зашто ја, као Србин, заступам војну интервенцију у Србији.” Својом болесном или, свеједно, лицемерном логиком, Поповић свој издајнички став правда вишим интересима српског народа: “Када тражим војну интервенцију, сматрам да је што скорији пораз српске агресије нешто што би, дугорочно гледано, користило српском народу.”

Упоређујући себе са видовитим Немцем 1941 године (па самим тим имплицитно поредећи Србију са нацистичком Немачком) Поповић додаје да је његов став исти као хипотетички став тога Немца: “Војнички пораз, што скорије то боље, зато што уколико мање зверстава Срби буду починили током следећих неколико месеци, утолико ће боље бити за све.”

Као добар пропагандни војник Новог светског поретка (и свестан да му контролор и благајник Ајра Страус седи за истим столом), Поповић оштро кори “реалисте”, који су против интервенције, и то из два разлога. Прво, зато што је њихов став “неморалан,” а затим, и још важније, зато што би одлука да се не интервенише – “подрила саме темеље међународних односа у данашњем свету.”

Када се ради о моралу, Поповић је, несумњиво, неспорни ауторитет. Пошто је своју децу за време рата безбедно склонио у Америку, он је тражио бомбардовање Србије и Републике Српске да би туђа деца могла да пострадају. Поред тога, ово је вероватно први забележени случај у јавном животу да неко захтева од странаца сакаћење сопствене земље са мотивацијом да би, захваљујући томе, “темељи међународних односа” – били боље сачувани.

На крају, Поповић изразава своје “дивљење према ставу Џорџа Кенија зато што је критиковао политику Стејт департмана.” Џорџ Кени је, подсетимо се, бивши водитељ босанског деска у Стејт департману који је 1992. године демонстративно поднео оставку у знак незадовољства што је америчка политика против Србије била исувише “мека.” Поповићево усхићење Кенијевим великим моралним примером сасвим је разумљиво. У сарадњи са Мајкл Дуганом, Кени је објавио, барем по наслову задивљујуће пророчки текст насловљен “Операција Балканска олуја – ево плана,” где износи своје предлоге за муњевити војни напад против Срба.^[14]

Поповићево хушкање америчких господара да изврше војни напад у продужетку дискусије је доживело неочекивану, мада условну, критику од стране колеге Михајла Михајлова. Начелно, Михајлов се потпуно слаже да питање не гласи да ли би Запад требало да интервенише него само када, чему додаје да је “национализам последњи стадијум комунизма”. Међутим, што се тиче бомбардовања Београда, ту се Михајлов са Поповићем разилази:

“У вези са бомбардовањем Београда, и тако даље,” рекао је том приликом Михајлов на грозном енглеском, “па, Београд је упориште опозиције! Цео Београд је гласао против [трака нејасна]. Према томе, апсолутна је лудост говорити о бомбардовању Београда.”

Михајлов, очигледно, страхује да би као последица евентуалног ваздушног напада многи његови београдски истомишљеници могли да изгину. Али зато, имплицитно, било би сасвим прихватљиво бомбардовање других циљева, као на пример Крагујевца^[15] или Подгорице.

Јавност ће сама донети закључак о правом лику ових моралиста, демократа и бораца за људска права. Преостаје само још једно, последње, питање: ако је комунистички режим Слободана Милошевића заиста био тако жестоко националистички како му се пребацује, како је могуће да је пропустио да против оваквих велеиздајника подигне кривичну оптужницу?

Јалови корени самопрезирања.

Разматрање ове појаве сугерише бар два општа закључка. Прво, свако ко је читао расправу „Русофобија“ академика Игора Шафаревича препознаће у овим субјектима све битне ознаке “малог народа”, о коме је тамо реч. Др. Жарко Видовић је тај слој изванредно окарактерисао и указао уједно на разлог његове јаловости, упркос споља често импозантним интелектуалним исправама:

“Дрво духа је живо, лепо, разгранато и даје плодове – за уживање читавом свету, као универзална вредност – само док је својим корењем дубоко урасло у своје тло! А планетарни интелектуалци су ‘луфтбалони’ које носи ветар и који зато нису ничији и свачији су: ко их ухвати!”^[16]

Ти самоотуђени планетарни интелектуалци понашају се као духовна држава у држави. Али упркос самонаметнутој издвојености и одбацивању вредности и назора друштва у коме се налазе, они и даље жилаво настоје да том друштву диктирају своје ставове и мишљење, да му дају тон и да му одређују циљеве.

Друго, премда је савршено јасно да у питању није просто разлика у  мишљењу између већине и мањине, већ да се ради о јазу дубље и озбиљније природе, и премда се чини да не постоји етичка граница коју у свом рату против окружења овај слој није спреман да прекорачи, правна категорија издаје ипак није довољно широк појам да би се обухватиле све танчине ове сложене појаве. Класични појам издаје несумњиво садржи делимичан опис овакве врсте понашања. Међутим, приметни су и нови елементи, специфични нашем времену и условима. Неке од њих дама Ребека Вест је обрадила у свом знаменитом делу Тхе Меанинг оф Треасон.

Како обуздати рушиоце?

Пружање ефикасног одговора на ово питање предпоставља постојање духовно здравог друштва. У таквој средини, изазов разноликости ставова, животних стилова и мишљења није повод за примитиван покушај насилног сузбијања. Друштво које је чврсто утемељено у својим  вредностима, способно је да издржи многе изазове и не само да изађе неоштећено, већ чвршће и ојачано.

Док се креће у разумним оквирима, отвореност је поуздан показатељ моралне снаге и унутрашње стабилности. Али када се из тих оквира искорачи, до те мере да се онима који заједницу агресивно руше дозволи да иницијативу истргну из руку оних који је граде, тада настаје другачије стање. Широкогрудост се претвара у самоубилачки нехат.

У темеље одрживог друштва, као и сваког уравнотеженог појединца, уграђене су апсолутне и индискутибилне вредности. У оба случаја, када су те вредности изложене систематском нападу, императив опстанака дозвољава нужну самоодбрану. Осим под крајње изузетним околностима, у стабилној заједници те мере не попримају ауторитарни облик. Ограничења, забране и драстичне реакције представљају последње средство, а не први корак, и за тиме се посеже врло обазриво и ретко.

Пре свега, неопходно је да се струје које темељним вредностима заједнице непомирљиво противурече демистификују и да се отворено назову правим именом. Преварна кринка под којом оне најрадије иступају мора им се отргнути. Монопол у дефинисању појмова и тумачењу стварности, у политици, култури и другим областима – чему они постојано теже – мора им се енергично одузети. Али непосредно затим, празнина настала избацивањем рушиоца треба бити попуњена. У противном, замениће их други, слични њима. Под условима људског несавршенства, модел идејног базара, где преовлађује фикција да су сва становишта равноправна, у идејној сфери производи последице сличне дејству Грешамовог закона у  економији: лажне вредности истискују праве из оптицаја. Зато није довољно да идеали и темељна начела заједнице буду поменути само узгред. Уз сву дужну отвореност и поштовање различитих ставова, на јавној трибини њима увек припада преференцијално место.

У поштеном, демонополизованом одмеравању снага, када истина није блокирана, нихилисти увек бивају поражени.

Оквири дозвољене самоодбране.

Принудна хомогенизација друштва није прихватљиво решење зато што претставља неприхватљиво насиље над људском савешћу.

Дозвољена акција уперена против неке функције савести никада не сме бити офанзивне природе. Тиме је унапред искључено предузимање репресивних мера само на основу идеја или праксе коју неко заступа, и независно од тога колико су већини мрски. Да би била легитимна, акција самозаштите, појединачне или друштвене, мора се увек кретати у строго одбранбеним оквирима. Када је спроводи заједница, њен циљ не сме да буде кажњавање зато што се испољава другачији став. Једини дозвољени циљ је потврђивање и успешна одбрана централних и традиционалних вредности већине, и ништа више. Ако појам слободе ишта значи, постављање оваквог циља беспрекорно је оправдано. Друштвена самозаштита није једнака нетрпељивости, а најмање је изговор за бланко дозволу једном делу друштва да насилно спутава мишљење и ставове другог.

Борба различитих мишљења може да буде изузетно жучна и оштра. Под условом да сви учесници у расправи имплицитно деле слична општа полазишта, док их спаја заједнички (макар најопштији) вредносни именитељ, док коначна сврха њихове расправе није рушење него очување темеља и проналажење најкориснијих решења, све дотле, у пркос лому и диму, рес публица је безбедна. Дух такве заједнице очигледно и упркос свему је крепак, а јавни интерес је безусловно заштићен. Друштво јача и његова способност за развој расте баш захваљујући бодрим полемикама.

Појава, или како би се изразила дама Ребека Вест “огавна новина” [hideous novelty] о којој је реч није разлика у мишљењу него начелно, агресивно оспоравање вредности и легитимитета самих темеља. То оспоравање спроводе особе које су, у средини коју подривају, присутне само физички. У политици, просвети, медијима, култури и свим кључним областима јавног живота организовано запоседају већину најутицајнијих положаја. Одговорна природа јавних функција које обављају налаже им обавезу вођење најсавесније бриге управо о темељима заједнице. Међутим, упркос томе, са бескрајном дрскошћу они се позивају на једно заиста нечувено право: да суверено располазу судбином друштва које патолоски презиру.

Цена издаје.

У несавршеном свету, сукоб начела приближно пођеднаке тежине није неуобичајен. Дама Ребека Вест то изврсно илуструје на примеру британског издајника Вилијама Џојса, који је за време Другог светског рата радио за Хитлера, после рата био изведен пред британски суд и затим за почињена дела – погубљен. Мада је Џојсова издаја очигледна (он је био чувени “лорд Хо-хо” који је преко немачких радио таласа током пет година рата дефетистичким емисијама покушавао да деморалише британску војску), услед низа формалних околности, у које се не морамо упуштати, током судског процеса појавила се једна врло шкакљива процесна ситуација. Строго правно, настала је могућност да се Џојс измигољи заслуженој казни. Са уско формалног становишта, његови адвокати су истакли један сасвим респектабилан аргумент у корист свога клијента. Тврдили су да је ипак мудрије да се пред нелојалношћу, која је бола очи, зажмури; у противном, био би уведен правни преседан који би се могао показати још штетнијим по друштво од саме издаје.^[17]

Формалности на страну, Ребека Вест поставља следеће питање: има ли заједница пута и начина да избегне опасан скандал испољавања очигледне немоћи пред лицем својих унутрашњих непријатеља? Сме ли она некога, ко је против ње безобзирно роварио, да лиши заклона правних формалности и да га призове одговорности и приведе правди? Дабоме да путева има и да оштећена заједница то сме, громогласно одговара дама Ребека, и баш захваљујући томе, упркос маневрима вештих адвоката, Џојс је био обешен. Обратите добро пажњу на њено саблажњиво просто, али необориво резоновање:

“По традицији и логици,” каже она, “држава пружа заштиту свима који се налазе у њеним границама али за узврат она од њих очекује послушност својим законима; то је однос узајамности. Када људи који обитавају у једној држави поштују њене уредбе они смеју да полажу право и на њену заштиту. Основна поставка права, коју је Кук [британски правни ауторитет] навео још у шеснаестом веку, гласи да ‘заштита изискује верност, а верност оправдава заштиту.’”

Зар то не значи да ако појединац ужива “заштиту” заједнице (у најширем смислу, збир правних, социјалних и моралних услуга које омогућавају цивилизован живот), то га у односу на друштвену целину ставља не само у положај безбрижног корисника већ  истовремено, у одређеном  смислу, и у положај обвезника? То га не обавезује, дакако, да усваја сва гледишта и одобрава све пројекте већине уколико иду против његове личне воље и савести. Међутим, то му беспоговорно налаже бар једну неспорну дужност, макар она била чисто негативне природе. Он има безусловну обавезу да се уздржи од активног подривања темеља заједнице –  вредности, светиња и симбола који за припаднике већине, без обзира сматрао их просвећеним или неуким, представљају тло и основу њиховог заједничког и појединачног живота.

Енглески правни теоретичар Кук то формулише као узајамну обавезу, која природно проистиче из саме чињенице да неко ужива заштиту једнога друштва. У народној изреци: не пљуј хлеб који једеш изражен је исти принцип.

Срж спорног питања не односи се на апстрактно тумачење и примену уставних или људских права, нити на поштовање разлика у ставовима, животним стиловима и мишљењима. Ради се о нечем дубљем, што се на енглеском зове decency, а на српски се врло лоше преводи као пристојност или доличност. Доликује ли једном делу данашње српске елите да иступа као пета колона у редовима сопственог народа? Има ли она довољно пристојности да преиспита своју улогу и њене последице?

[1] New York Times, 18/7/93

[2] Литературнаја Росија, 2/4/93

[3] Литературнаја Росија, 19/3/93

[4] New York Times, 25/2/93

[5] НИН, 26/2/93

[6] New York Тimes, “The nightmare’s roots – The dream world called Serbia,” 16/5/93.

[7] Неw Yорк Тимес, 24/8/93. У својој ревности да господарима саопшти што више пријатних вести са источног фронта, Васић је често гостовао у америчкој штампи. УNew York Times од 8/24/93 он нагађа о могућности расцепа у српским редовима где идентификује „најмање три табора: крајишке Србе у Хрватској, босанске Србе и Србе у Србији.“ За последње каже да су „сити несхавтљивих ратова“ и жртава које то изискује. Нажалост по Васића, и оне који његове анализе озбиљно узимају, ништа се од његових предвиђања није остварило.

[8] Los Angeles Times, 5/2/93

[9] New York Times, 2/12/93

[10] НИН, 29/1/93

[11] Дуга, 4-17 август 1990

[12] Boston Sunday Globe, 24/11/91. Алекса Ђилас је, исто као Милош Васић, у америчкој штампи жудно прижељкивао српски пораз у рату у БиХ, између осталог и као последицу расцепа у српским редовима. У тексту “Следеће, Србин против Србина” [New York Times, 20/10/93] Ђилас нагађа о могућностима оружаног сукоба између Србије и Црне Горе, перспективама за албански устанак на Косову и тешкоћама које би то створило за уједињење свих српских земаља.

[13] Из прилога Цвијета Јоба у часопису Foreign Policy [#92, јесен 1993] види се (с. 59) да је Јоб шесдесетих година био саветник југословенске амбасаде у Вашингтону. Потом је, како у белешци стоји, постао “сарадник независног београдског недељникаВреме.” Није тешко замислити какво је поверење морао да ужива да би заузимао одговоран положај у Брозовој  дипломатској служби. Волшебан преображај од режимског апаратчика до “независног” новинара, што се очитује у Јобовој биографији, типичан је за ову врсту људи.

[14] New York Times, 28/11/92. Вреди напоменути да је Кени, од када га је Поповић похвалио, не само напустио државну службу, него је из корена променио своје некадашње ставове по југословенском питању. Данас, Кени не би био предмет похвале већ гнушања особа из Поповићевог миљеа. То је јасно свакоме ко прати његову интернет презентацију, ELectric Politics: http://www.electricpolitics.com/

[15] Управо такав став заузео је локални функционер странке “Уједињени региони Србије“ Саша Миленић, и то баш из Крагујевца, на свом Твитер налогу, у марту 2013. године, када је дословце написао да „НАТО није извршио агресију него је ослободио Србију“ 1999. године: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/o-gnjidama-robovima-i-oslobodjenjima.html

[16] Погледи, 8 мај 1992

[17] Rebecca West: The Meaning of Treason (New York, 1948), стране 3 и 22.

Извор: Степски Соко