Бесмртност душе- Свети Максим Исповедник

У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе. Велика се прашина дигла око тога. Полемисало се, као у стара времена, како на највишим нивоима (црквене пуноће), међу епископима и свештенством, тако и у обичном народу, по трговима, улицама, пијацама. Свак је у свом мишљењу и веровању упорствовао. Свак је износио доказе и аргументе, како је знао и умео. И, нико никога није успео да убеди у супротно. Стварала се деоба у народу. И продубљивала.

У жељи да допринесемо превазилажењу тог нездравог, и за многе душе пагубног стања, одлучили смо да позовемо у помоћ једног од најпознатијих теолога Свете Цркве Православне, Преподобног Максима Исповедника, који је несумњив и непоречан ауторитет по питањима вере. Стога овде предлажемо читаоцу кратко дело тог Светог Оца: О ДУШИ (трактат), у преводу са грчког оригинала, уверени да ће његова реч затворити уста „измишљачима нове вере“. Ово дело, као и многа друга из пера овог великог Исповедника Цркве Православне написано је пре више од хиљаду и триста година, али ништа није изгубило од јасноће и своје богословске дубине. (Из предговора Епископа рашко-призренског Артемија са сајта манастира Лепавине)

Да ли је душа бесмртна? Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност.

Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе

А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.

Оно што има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде

И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

У СПЦ се кроз преводе уводе новотарије и мења смисао Вере православне. Теолозима склоним Зизјуласовој јереси смета учење о души бесмртној у Православној вери, те се труде да то учење релативизирају разним рационалистичким силогизмима. Тропар ”В тебје Мати извјестно спасесја, јеже по образу приим бо крест, посљедовала јеси Христу, и дјеја учила јеси, презирати убо плот преходит бо: приљежати же о ДУШИ ВЕШЧИ БЕСМЕРТЊЕЈ, тјемже и со ангели срадујетсја преподобна дух твој” (Зборник, Београд, 1991, стр. 80), епископ Атанасије Јевтић преводи на следећи начин: ”У теби се, Мати, тачно спасе боголикост, јер узевши крст следовала си за Христом, и делајући учила јеси не бринути за тело пропадљиво, старати се пак за ЖИВОТ БЕСМРТНИ; зато се с анђелима радује, Преподобна дух твој” (Часослов (превео епископ захумско – херцеговачки Атанасије) , Београд, 2001, стр. 267). Брише се синтагма „душа, ствар бесмртна“ и умеће „живот бесмртни“.

Оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Извор: Православље живот вечни