Има ли данас оног ко би престо заменио манастиром?

Како се данас слави Савиндан, морамо се и ми владати попут нашег великог свеца. Дошло је доба да, ко се само донекле угледа на Светог Саву, већ је велики човек. Има ли данас оног ко би престо заменио манастиром? Има ли оног који би ишао по Србији и помагао најугроженијима да не буду то што су? Роди ли се иједан такав као Свети Сава да се свог сна па и на моменат одрекне и врати се у Србију да помири завађену браћу? Рећи ћу ја уместо свих који су пред овим питањима главе погнули и зацрвенели се као каква деца у Савиној школи која одговор не знају – нема! Све је у Србији Савино. Савина је Србија под Савиним небом. Савина је свака вода која сама од себе избија на површину и толи жеђ свакоме ко икад туда прође. Свака булка у пољу Савина је кап крви коју је пролио док је бос ходио по земљи. Сава је наша школа, Сава је наша кућа, Сава је наша црква и Сава је наш отац. За њим треба ићи. Ко са Савиног пута скрене и ко својим путем ходи, а Савине стопе изгуби из вида, тај нека зна да је напустио Савину земљу у којој више ништа Савино није и ништа више од правила не важи. Нека зна да га тамо чекају звери које ће га растргнути и да нема свеца који би га одатле могао извући.
Са Савом је другачије. Сви смо се сместили под Његову мантију осуту крстовима како би што боље одбила силе нечастиве. Његов ореол је наше сунце, а Његова три прста су наша једина нада и док је та рука подигнута и спремна да нам подари благослов, нема бојазни да нас неће бити. А ако нас некад и буде много мање или ако сви Срби нестану, то неће бити због тога што је нас Сава оставио, већ што смо ми оставили и заборавили Њега. Док је Саве, биће и Срба. Другачије бити не може.

Свети Сава је први српски писац којем знамо име и презиме и то може само показати да је Његова икона толико већа и рам те иконе је много пространији од онога што је нама Србима потребно. Ван тог рама за нас нема ни живота, ни имена, већ само пропасти. Пророчанство каже да ће нас остати толико да ћемо моћи да станемо под једну шљиву, али како време пролази и како се на данашњи дан Свети Сава осмехује са небеса, све сам сигурнији да то није шљива већ Савин скут. Он је на небу са свим нашим осталим свецима. Кад је на небу и небо Му је скут, онда док је неба, биће и за Србе места.

Радујте се данас због нашега свеца! Радујте се децо што имате част да ово буде ваша школска слава. Радуј се Србијо свом Сави, свом оцу и детету, узору и заштитнику, свом првом архиепископу и својој најпознатијој личности из старих легенди које су се одржале до данас. И ових дана када неко тврди да је видео Светога Саву, том човеку треба веровати. Није Сава тај који је, ако бар некад не сиђе међу Србе и некоме покаже како да оре, где да прави прозоре и где воду да пије.

Данас браћо и сестре, данас погледајте у небо бар на трен и осмехните се нашем светитељу, па ћете и ви Његов осмех осетити. А када падне ноћ, добро се у звезде загледајте, сигуран сам да ће се у крстове претворити. У крстове са Његове мантије под коју смо стали и под којом нам једино места на овом свету има. Ако ли ветар данас буде дувао, чућете како он у себи носи звоњаву Хиландара. Носимо Светог Саву у срцу барем данас како бисмо Му се бар донекле одужили што Он нас у свом срцу носи и на оном свету. Нека цела Савина Србија слави Савин дан, под Савиним скутом, на Савину радост. Славимо браћо и сестре! Појмо тако да сви чују како Га нико не би заборавио. Таква су времена да морамо назад Сави још уједињенији да се вратимо, па појмо Му Срби песму, појмо и утројмо!