Милан Ружић – Налетим на песму, пребледим и занемим!
Са полице извукох једну од бројних антологија епске поезије и кренух редом. Већ на првој страни налетим на песму која учинила да начисто пребледим и занемим. Како би моја реакција била јаснија, издвајам одломак те песме која носи назив „Свеци благо дијеле“:
Збор зборише Божи апостоли,
Збор зборише на небеска врата,
Отуд дође Громовник Илија,
А пита’ га Огњана Марија:
„Ђе си био, мој брате Илија?“
„Казаћу ти, Огњана Марија:
Ја сам био у земљу проклету,
Ђено јесте Боже незаконство:
Ђе не моле Бога, да помогне,
И не слуша пород родитеља,
А не слуша млађи старијега;
Ђе кум кума не држи за кума,
Ђевер снаси о срамоти ради;
Ђе брат брата по судовим’ ћера
И мучи га муках пред Турцима;
Не светкују свеца никаквога,
Нити жегу у цркву свијеће,
Нити служе Божу летурђију.“
На основу овога што сам прочитао, упитао сам се да ли је могуће да се једна оваква апокалиптична слика из наше епске поезије обистинила? Ова песма која је настала у народу представља најцрњу могућу визију неког места за које сви претпостављају да је једна од верзија Пакла. У наставку песме ређају се божје казне за то што народ те земље ради. Уследила је велика суша којом су поморени сви они који су зло тој земљи чинили. Наравно, песма је инспирисана библијским мотивима, али оно што је мене запрепастило јесте управо то што ми данас живимо у једној таквој земљи.
Не могу а да се не питам зашто смо доживели да будемо оличење једне паклене државе и то из своје епске поезије? Дакле, из поезије нашег народа, тј. наших предака. Како то да никоме данас није стало да увиди да личимо на оно чега су се бојали и чему су се чудили наши преци? Колико видимо то је толика срамота и ужас да се чак и свеци у песми томе чуде. Ако ми живимо животом који постиђује наше претке и наше свеце, зашто онда мислимо да себи добро чинимо? Добро и зло су свевремени. Не може нешто бити зло пре сто или двеста година, а да је данас добро, иако сви покушавају оборити ову тврдњу. Не слушамо књиге, не слушамо наше претходнике који нам се кроз папир обраћају, не слушамо звона са цркава, не слушамо себе, већ лутамо за нечим што никада не може бити наше и што не треба да буде наше.
У песми је описано све оно што ми данас живимо. Одбијам да поверујем да је ова песма написана као пророчанство, чиме смо је ми дефинитивно начинили. Она је написана као потајна исповест, бојазан шта ће се догодити ако одустанемо од онога што Србе чини Србима. Шта ћемо даље? Када неко постане оно чега се сви стиде, шта је том неком чинити осим нестати или се уздићи из тог Пакла и вратити се себи? Било би лепо да сви ову песму схватимо као изазов да се променимо и да ту исту песму својим животом поново вратимо само на упозорење, а да потпуно, заједно са собом и својим Богом, одбацимо њен пророчки карактер. Волео бих да знам крајњи циљ оних који живе против себе и свог. Бог, у овој песми, све оне који данас живе као ти грешници у овим стиховима, затире сушом. С обзиром на то да је прошла година била најтоплија откако се мери температура, не могу а да не упитам вас који живите као најгори грешници своје поезије и оличење сте страха својих предака – плашите ли се?