ПОСЛЕДИЦЕ МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА 2 – АГОНИЈА И ЊЕН КРАЈ

Завист је туга против среће и напретка ближњега. (Св. Василије Велики).

„Зашто је тај човјек невесео“, упитали су једног мудраца, при показивању једнога завидљивца који је свагда ишао натмурена и жалосна лица? „Због тога“, одговорио је опитни познавалац природе човјечије, „што му је се догодила каква несрећа, или му је се ближњи нечим усрећио“.

Први део: ПОСЛЕДИЦЕ МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА 1 – Deus ex machina

Човек није створен за агонију, већ за победу. Христос је ученике своје учинио победиоцима смрти, као што је и Он био, али су и апостоли на моменте падали у агонију. Када је Господ био распет, апостоли су се разбежали. Шта ли је тек могло бити са мноштвом народа који су Исуса до тада пратили, после демократски изгласане смрти пред Пилатом? Од смрти до васкрсења било је само три дана, али ни радосна вест о васкрсењу Сина Божијег није разагнала агонију.„Шта после“, питали су се апостоли. Иако су били крепљени утехама, тј. јављањем самог Господа, ученици су били у агонији са питањем „шта после“, све до оснивања Цркве, тј. Педесетнице, када им се открило нешто ново -да се домострој спасења наставља. Дело које је започео сам Бог на земљи продужила је Његова Црква, света и безгрешна.

Епископи Артемије и Николај

Ни Црква није била без периода агоније. Некада се та агонија окретала у смрт помесне цркве, као што је случај са славном ирском црквом, са јерменском, са римском… све оне су пале у јерес. Други пут је агонију наследио још један тријумфални период. Мученици које Црква слави као светитеље, нису били и једини који су пострадали за Христа. Они су уписани у календар, због своје значајне улоге у надвлађивању агоније.

Наиме, услед прогона, мучења, одузимања имовине, многи су хришћани отпадали од Христа. И, често по љубави, иако су можда могли да се спасу и без тога, мученици су кренули на неизвестан пут, у пркос мучитељима, пљували су их у лице, цепали јавне наредбе о приношењу идолских жртава, рушили идоле. На тај начин они су храбрили плашљиве масе да се не одрекну Христа. Својим мучеништвом погазили су страх код других. После примера хероја, и маловерни су смело исповедали Христа.

Сваки период јеретичког злостављања, као и овај наш на почетку 21. века, био је период агоније. Јереси су уз себе имале царске наредбе, већина угледног света је пристајала уз јереси. Православни су проглашавани за фанатике, лудаке који не иду за већином. Горди филозофи су их посматрали као изманипулисану масу која прати неког свог гуруа. Свети Атанасије се крио у бунар од мизерних гонитеља. Тренуци гоњења, тренуци су агоније, често и тренуци приближавања смрти помесне Цркве. Свака нова јерес је имала ново искуство, јер је свака била покретана од истог непријатеља људског рода – ђавола. Ђаво је користио искуство из прошле борбе и увек налазио препреденија и препреденија средства, којима су могли да пркосе само Богом просвећени људи.

Нико се не би спасао да је било до људи. Али, није било до људи, већ је Дух Свети кроз надахнуте слуге Божије водио Цркву између Сциле и Харибде. Борба са монофизитском јереси трајала је око двеста година. Борба Цркве са иконоборцима трајала је преко сто година. Исто је било са аријанством које је осуђено на Првом васељенском сабору 325., а коначно умрло 589. Колико ће трајати борба са екуменизмом, сам Бог зна.

Сваки овај период борбе изискивао је новог Мојсија. Мојсије је извео Израиљце из Египта у Обећану Земљу, и тај пут је трајао 40 година. Приликом проласка кроз пустињу (агонију), вођени Мојсејем су роптали, тражили да их врати у ропство, одавали се идолима. Бог их је спашавао тако што су побегли од Египћана кроз Црвено Море, које је Бог отворио и направио сув пут; Бог им је давао храну са неба да једу, ману; отварао им је изворе тако што је вода текла из камена приликом ударца Мојсијевог штапа. На крају, само мали део је и доживео улазак у Обећану Земљу због неверства њиховог.

Свети Атанасије је био Мојсеј православља у доба аријанства. 5 пута је био у прогонству. Једну годину прогонства провео је у Нишу код доброг епископа Гаудентија. Рашчињаван, проклињан и изопштен, он је и данас велико светило Цркве. На крају, после огорчене борбе дошло је до тренутка када је био остављен од свију, осим египатских монаха који су га још увек пратили. Ипак, и ту агонију малобројних Господ је окренуо на тријумф.

Св. пророк Мојсије прима десет Божијих заповести, док се Израиљци одричу Бога и клањају златном телету.

Сваки поступак православних епископа који је изводио Цркву, барем делимично из агоније, дочекиван је од првог завидљивца на нож, те се, они који данас са својим Мојсејем путују кроз пустињу века лажне просвете, морају чувати змија у пустињи, које се убијају само погледом у Мојсејев жезал.

И данас, у борби са најпрепреденијом змијом псеудотолеранције, јереси екуменизма, још нема копна на догледу, али је прва бура (агонија) прошла. Та агонија, којој се некада надао и чувени Мирослав Крлежа – да ће Црква умрети међу Србима, само ако се не говори о њеном првом Мојсију 20. века, светом Николају Жичком, је прошла.

Некада су се јеврејски првосвештеници надали у смрт Господа Христа, па да хришћани нестану, али се ова нада учинила лажном. Апостоли су проговорили. Онда су се незнабошци и јеретици надали у смрт овога, па онога мученика, овог или оног епископа, све до св. Атанасија. Али је борба настављена. Данас се Синод водећих епископа Београдске патријаршије понадао у смрт епископа Рашко-призренског у егзилу, који има 80 година и да тиме престане борба против екуменизма у српском народу. И народ је осећао ту агонију, и непријатељи Цркве су са злурадошћу питали: „А, шта ћете тад?“, али је та агонија престала избором хорепископа Николаја. Борба ће се наставити упркос осуда. Бог неће напустити Цркву своју до краја времена, али ми сада имамо наде да неће напустити ни Српску Цркву иако својим гресима као народ разгневисмо Небо.

Завист због престанка ове агоније преточена је у „изопштење“ и медијским линчом које су као и светом Атанасију јеретици прочитали, епископима Артемију и Николају. Метода ћутања којом се борио Крлежа против светог Николаја (да се о њему ништа не пише, ни позитивно, ни негативно), у тренутку је замењена методом медијског линча. То је поновљена епизода из 2010. када су исти гонитељи еп. Артемија „рашчинили“ на педесетогодишњицу монаштва. Радост живота, пробудила је гују из срца оних који су се надали у смрт.

Да је било пастирске љубави према свом народу гласачи „изопштења“ би се радовали што се на стотине људи око вл. Артемија враћају својој вери, напуштају грех и труде у врлинском животу. Ипак, пошто су на позицији најамника, реаговали су као завидљивци.

Завист убија оне који јој се предају, тако да су се креатори „изопштења“ у погрешно оружје поуздали.

Извор: Православно Братство Св.Доситеја- Ниш