ПОСЛЕДИЦЕ МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА 1 – Deus ex machina

Какве су последице медијског линча Београдске патријаршије, видећемо тек за неку годину. Ипак, ваља се осврнути на нове феномене којима је прибегла врхушка.

Деус екс махина (лат. Deus ex machina) је латинска изрека која се користи да опише неочекиван, вештачки или невероватан лик или силу која се изненада појављује и решава ствар која је до тада била нерешива. У пренесеном значењу изрека се користи да означи догађај који решава неку (безизлазну) ситуацију на начин који се коси са принципима логике и здравог разума. Термин води порекло из грчке (касније римске) античке трагедије у којој је коришћен да означи лик (бога или богове) у представи који се појављивао на крају комада доносећи решење заплета, чиме се окончавала радња и сам комад.

Сам термин у буквалном преводу значи Бог из машине, чиме је означаван у комаду тај лик кога је кран (односно машина) уносио на сцену. (Википедија)

Медијски линч који је ових дана приређен епископу Артемију и Николају, последица је страха водећих лидера екуменизма. Екуменисти су забринути због себе и успеха свога дела промене свести Србима. Пре тога, они су се надали у смрт епископа Артемија и после тога би се, по њима распало стадо православних немајући епископа. Пошто је изабран епископ Николај и пошто је очигледно да народ који јавно не прихвата екуменизам неће пропасти, макар нечијом смрћу, екуменисти су били приморани да делују.

Смрт Христова на крсту, требало је да значи и разбијање хришћана. Ипак, то се није догодило. Непријатељи хришћанства су се углавном поуздавали на смрт водећих хришћана да би се остали, мањи и слабији, растурили. Та геноцидна политика је, само понекад, имала позитивне резултате. Тако , данас у Ирану, после геноцидне политике антихришћана, православих нема.

Медијски линч су заједно, над православним епископима и на православним народом извршили чланови патријаршијске врхушке, уз свесрдну подршку медија и власти, и уз камелеонско ћутање опозиције, и оно је извршено уз хулу водећих екумениста, јер, по њиховој административној одлуци „крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће… наместо благослова доносе клетву“, као да се такве ствари одређују нечијом административном одлуком. Наравно, друга страна неће имати прилике да одговори, јер у православној Србији све медије држи антихришћанска коалиција.

Како ће Бог реаговати на ову изричиту наредбу Сабора и колико је спреман да се покорава епископима Београдске патријаршије остаје да се види.

Николетина Бурсаћ

Симулирање „Бога из машине“ (лат. Deus ex machina), није изум Синодалних архијереја. То је пре њих покушао и јунак из дела Бранка Ћопића, Николетина Бурсаћ. Послушајмо како то описује Бранко Ћопић:

Николетина Бурсаћ, партизански водник, свратио код матере на конак. Сједи уз прозор, добује прстима по столу и строга израза слуша старичино причање.
— Мој синко, нек само тебе драги Бог и света Недјеља са­чувају у животу, а мени је лако за све остало.
Николетина ништа не одговара, само одбојно фркну и ћутке пружи дуванску кутију Талијану, заробљенику, који већ поодавно живи и ради ту, код Николине матере.
— Неће ли драги Бог дати, да се овај рат ускоро заврши? — упитно се огледа стара на Николетину, али овај само пуши и мрко зури у ћошак. Поред њега, на клупи, Талијан милује мачку и тепа јој:
— Добро, добро!
Од свих наших ријечи, Талијан је најприје научио ријеч „добро“, па иако сад зна приличан број нових, он се ипак најчешће служи оном првом, јер је најсигурнији да ће с њом добро проћи. Тако је за њега „добро-добро“ и кад почне олуја с грмљавином, добро је кад га нуде јелом, кад гони,крмачу, кад се одазива на дјечју вику итд.
Николетина, добродушно намргођен, гледа Талијана и мачку па се окреће матери:
— А овај твој… једе ли он мачке или је то, тек онако — пропаганда?
— Ма, хајде! — зачуђено одмахује стара и смјешка се на Талијана. — Откуд ће крштено чељаде јести мачке, Бог с тобом?
— Добро, добро! — за сваки случај потврди заробљеник и насмија се на њих обоје.

Николеткина Бурсаћ и његова мајка

Николетина се опет мршти, ћути, нешто жваће, а затим се устурује на столици и прокашљава се; Опрезна мати диже главу од огњи­шта и очекује шта ће момак рећи.
— Мајко, — свечано започиње Николетина и „удара дла­ном по столу— отсада да знаш: нема Бога!
Старица се запрепашћено исправља с машицама у руци. Све не вјерује да је добро чула.
— Ма шта ти то рече?
— Нема Бога, јеси ли чула?
— Па откад то, мој синко? Шта ти би?
— Од вечерас, да знаш…
Стара се крсти и уздише:
— Ма од кога си то чуо, јадна ти сам?
— Чуо сам у чети, од комесара. Каз’о нам некидан. Старица нијече главом и цокће језиком као над неком го­лемом невољом.
— Па ко ће нам онда дати драгу кишу, кад Бога нема?
— Неће нико. Шта ће нам киша? — набусито одговара мом­чина. — Кад се ослободимо, њиве ће се орати карактером. Неће кише ни требати.
— Шта ти је сад опет карактер, побогу дијете?
— Карактер… то ти је — тако као наприлику једна машина која иде сама од себе и оре брда и долине.
, — Е мој синко, мој синко! — вајка се старица и обраћа се Талијану, — Чу ли ти ово, дијете?
— Добро, добро! — помало уплашен, смирено потврђује Талијан опажајући да се ту нешто важно расправља.
Николетина се прокашљава као да испробава своје говорно оружје и прелази у напад:
•— Какав Бог! Гдје си ти видјела Бога, кад тако у Њ вје­рујеш?
— А гдје си ти видио тај твој карактер, кад већ њиме ореш брда и долине?
— Прич’о нам комесар. Педесет је људи то чуло.
— А и ја сам чула Бога. Кад он загрми горе на небесима, чују га све државе од Босне до Лике, а не твојих педесет људи. Дедер, ко ти оно горе сијева и грми, кад нема Бога?
Момак се рогуши и неодређено гунђа:
— Хм, грми! Шта ти ту мене испитујеш, није ово школа. Зна се шта грми.
— Дедер, дедер, шта? — наваљује старица осјећајући Николину слабу тачку.
— Ма шта си се ту надовезала к’о Благоје на цицвару? — брунда момчина. — Кад си баш тако навалила, питаћу ја и то ко­месара, па ћеш ти онда видјети.
— Питај, питај! — осоколила се мати, па му се већ и руга. — А ко нас је створио, лијепи мој сине, када Бога нема?
— И то се зна.
— Све се код тебе зна. Па кад си већ тако мудар, ко је ство­рио сунце, кад нема Бога?
Николетина види да ће га даљи разговор увалити у грдну не­прилику, па прибјегава вишој сили:
— Бог с тобом мајко, нијесам ја то измислио, него је тако дошло из Штаба одреда. Кад команда каже да нема Бога, онда га нема и квит!
— Па што тако не кажеш, срамото своја! — помирљиво де­ри очекује старица и већ се нимало не љути на сина. Она је родом Личанка, граничарка, навикла још од својих старих да поштује вој­ску и њезине наредбе. Нема зато ништа ни против ове о Богу. Кад војска каже да га нема, онда је ред слушати, јер војска зна шта ради.
Помирена са судбином, старица се окреће свом Талијану и слијеже раменима.
— Ето ти, Талијанчићу, јеси ли чуо: нема Га. Изашла таква наредба, па шта му можеш. Буди Бог с нама и с овом кућом.
— Добро, добро! — сложи се Талијан.
А Николетина дотле савија нову цигарету, ћути и никако није задовољан собом. Заиста, руку на срце, стара га је стјерала у ћошак својим шкакљивим питањима. Ред би био, зна он то добро, да јој се на све то поштено одговори, али која вајда кад Никола то не зна.
И шта је сад урадио?
Изврдао, брате, изврдао на кукавички начин: заклонит Николетина се грдно замисли видећи куд би га одвела његова малопређашња линија, па прогунђа:
— Е, нећемо тако, комесару. Најприје ти мени имаш да објасниш и како грми, и откуд је постао човјек и још триста чуда, па кад ја то будем знао, лако ће мени бити за Бога. Моћи ћу онда и старој објаснити, а и сам начисто бити јеси ли ми ти о њему истину казао или нијеси.
Па се загледа у матер и узе да мрмља: — Пази ти ње, откуд јој само онако шкакљива питања? Поколебала би и политкома бригаде, акамоли неће мене, обичног десетара, најнижи руководећи кадар. Е, мајко, мајко, нисам ни знао каквог агитатора Бог има у мојој кући.

Извор: Православно Братство Св.Доситеја – Ниш