Прота Стеван Димитријевић – Анђео Божји за Јужну Србију

10. јануара 1866. године рођен је у Алексинцу прота Стеван М. Димитријевић, кога је његов ученик свети владика Николај Велимировић назвао „Анђео Божји за Јужну Србију“.

Патријарх српски Варнава (Росић), који је био такође Протин ученик, је овако писао свом професору:

Прота Стеван М. Димитријевић

„Као поглавар Српске цркве, у име исте, изјављујем своју искрену радост што служите нашој Цркви као дика и понос својим узорним животом и преданошћу светосавскоме аманету. Лично сам гајио према Вама искрено поштовање и дивљење. Ово датира још од оних дана мога школовања у Призренској Богословско – учитељској школи када сте Ви били ректор и професор исте школе. Од тада па све до данас свагда сам имао пред очима Ваш примерен живот и неуморну делатност у нашем црквено-народном и просветно-културном животу. На основу свега овога срећан сам што као Ваш ученик могу и на овом положају уверити Вас у моју свагдашњу оданост молећи се Богу за Ваше крепко здравље и да продужи лета Вашега живота на радост свих нас, а на славу наше свете Цркве и народа.

Ваш топли молитвеник у Господу и одани Вам
Патријарх Варнава „.

Други Протин ученик из Призренске Богословско-учитељске школе, патријарх српски Гаврило (Дожић) је такође за свог професора имао само речи хвале и дивљења:

„То је прави апостол, највећи и најзаслужнији трудбеник у Цркви нашој. Он је као свећа горео на својој дужности и сагоревао ревношћу за добро Цркве и свога народа. Служећи Цркви и народу, он заборавља себе и своје интересе и ове је увек подређивао општим. У својој жељи и ревности да у Цркви и држави нашој буде све најбоље, он често многе критикује, међу овима и мене, чујем ја то, дође ми до ушију. Али нити ја нити ико други, који га познајемо, не љутимо се на његове критике, зато што знамо да су оне увек добронамерне и често оправдане. Нема човека који би нашој Цркви и држави више добра желео и за то све жртвовао, од њега. Он је прави апостол“.

Наш велики књижевник Петар Кочић, коме је прота Стева био директор у Српској гимназији у Скопљу, у турско време, много је волео проту Стеву и био задивљен његовим радом:

„Да се ова наша установа, просвјетно модерно усаврши, на томе је неуморно радио и ради г. Стево Димитријевић, човјек који је својом тврдом вјером Завјетне мисли и својим патриотским досадашњим радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима тамошњег нашег народа постао као неки светац, као загонетна, митска личност“.

РУСКИ ВАСПИТАНИК

Врло је интересантан Извештај руског дипломате из Скопља (1904/5) о српским богословима школованим у царској Русији у другој половини 19. века, који је он послао био у Русију. Ево како је руски дипломатао проценио проту Стеву Димитријевића:

На фотографијки је прота Стева снимљен током студија у Кијевској духовној академији 1895. године

„Протојереј Стеван Димитријевић без сваке сумње један од најистакнутијих у младом покољењу Срба руских васпитаника. Завршио је Београдску богословију, а затим Кијевску духовну академију. У току четрири године био је ректор Призренске богословије, а сада је директор Српске гимназије у Скопљу. Довео је у пристојан поредак обе те школе. Основао је у Призрену „Фонд цркве Св.Георгија“ који је обезбеђивао сиромашном српском становништву кредит са ниским каматним стопама. Сада вредно ради на обнови старих српских манастира у широј околини Скопља. И у Призрену и у Скопљу се много потрудио око организације српских школа и око подмлађивања њиховог учитељског кадра.

Протојереј Стеван је најпопуларнији од свих српских националних радника у Старој Србији и Македонији. Нарочито га воле сиромашни српски људи, којима никада није одбијао да пошаље помоћ. Срби Призренци су га због његових заслуга изабрали почасним грађанином Призрена.“

Интересантан је податак који Милан Ракић, као дипломата у Приштини, износи у свом извештају председнику Министраског савета и министру спољних послова 1911. године. Тада је тамо био Нићифор Перић митрополит рашко-призренски, који је у суштини био један лош и лажљив човек, јер он је Ракићу, када је овај дошао за конзула у Приштину, испричао како је он основао 1905. године у Призрену „Фонд цркве Св. Георгија“ и Ракић му је наравно поверовао и о томе известио Министарски савет и министра спољних послова у Београду. Јер, ко би посумњао да један митроплит воли да лаже?! А прочитали сте горе шта је записао руски дипломата о овом фонду, који је основао прота Стева (1901.).

Чудно је да нас странци хвале , а наши најрођенији пљују, а управо се крајње нељудски понео митрополит Нићифор када је прота Стева стигао са Хиландара (где је био његов референт неколико година при нашем Генералном, конзулату у Солуну) у јануару 1911. г. код Ракића у конзулат у Приштину, јер је требало да буде поново постављен за ректора Призренске богословије, Ракић је митрополита Нићифора, који је био у Призрену, писмом обавестио да је прота Стева код њега у Приштини и да треба да дође поново за ректора Призренске богословије, пошто га је на то место поставила Српска Влада из Београда, и ево шта је митрополит одговорио Ракићу:

„Нека иде од куда је и дошао тај што је код Вас, или ако је Српској влади стало до њега, сместа идем ја – па нека ради влада с њим. Ја и тај не можемо бити у једном месту.“

Просто је невроватна количина сујете код митрополита Нићифора кога је Српска Влада у Београду наравно одмах по кратком поступку пензионисала и проту Стеву поставила поново на место ректора Призренске богословије. Није залуд Протин ученик св. владика Николај Велимировић написао да се „Српска Влада у Београду више ослањала на проту Стеву него на своје конзуле“. А ја бих додала и на своје митрополите.

И када је прота Стева дошао коначно, поново, на место ректора Призренске богословије кренуо је одмах да припрема тамошњи народ за коначно ослобођење од Турака 1912. г. и био је војни свештеник добровољац под командом ђенерала Боже Јанковића, чија је команда Треће армије била смештена у Призренској богословији. А већ 1913. године, у априлу месецу, Врховна војна комада из Скопља је проту Стеву поставила за администратора рашко-призренске епархије.

На жалост и данас имамо примере осионог понашања наших људи у власти, али и појединих архијереја српских. Дакле, ништа ново и необично. И док тако појединци спроводе своју самовољу, земља и народ све више пропадају и тону и у духовну и у материјалну беду.

***

Чукундеду Димитрија Рогозина довео је прота Стева у свој родни Алексинац и он је живео у Алексинцу

Боравећи девет месеци у Русији, на челу велике хуманитарне Мисије Црвеног крста Краљевине СХС, у време велике глади која је настала после Октобарске револуције, прота Стева се сусрео са многим Србима који су живели тамо и који су желели да се врате у отаџбину. Сем Срба, било је и много Руса, који су желели да нађу спас у Србији. Међу њима био је и генерал Николај Антонович, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

O пореклу Дмитрија Рогозина – Извор: Руска Реч

Током студија на чувеној Кијевској духовној академији (1894-1898), где је добио степен магистра богословља (што је било у рангу доктората, како је писао његов студент др Ђоко Слијепчевић, који је поред проте Стеве био један од највећих историчара СПЦ) и где је 1899. године изабран за дописног члана „Црквено-уметничког друштва при Кијевској духовној академији“ (због оригиналне, по архивским изворима израђене кандидатске дисертације и других прилога), прота Стева је много заволео руски братски народ. И Матушку Русију је сматрао својом другом отаџбином.

Био је јако несрећан када је, по доласку у Русију, видео гладну и болесну своју руску браћу и ван сваког плана остао је у Русији 9 месеци, носећи, буквално, помоћ српског народа из места у место. Због његовог великог срца, Руси су га, како је писала Лидија Троицкаја свом супругу Сергију Викторовичу, „изједначавали са светитељем“.

Писмо декана Правног факултета у Београду, професора Чедомира Митровића, Јелени – Лени, супрузи проте Стеве Димитријевића, која је била јако забринута што се превише дуго Прота задржао у гладној Русији, јер није знала право стање у земљи бољшевика.

И Лидији Троицкој је прота Стева помогао да дође у Србију и придружи се свом супругу Сергију Викторовичу Троицком и ћерки Ани, који су успели раније да се пребаце у Србију. Професор Сергије Викторович је био професор и декан Правног факултета у Суботици, а касније професор у Београду на Правном и Православно-богословском факултету, чији је оснивач и декан био прота Стева. Њих двојица су били највећи дародавци библиотеке Православно-богословског факултета.

Трагајући за породицом Троицки , у жељи да сазнам још више детаља о проти Стеви, упознала сам и потомке професора Сергија Викторовича Троицког: његовог унука Александра, праунука Виктора, нашег сјајног тенисера и Викторову дивну маму Милу.

Прота Стева је био лични пријатељ и генерала Врангела, који је био Протин омиљени гост кад год је био у Београду, а често су се виђали и у Сремским Карловцима, где је било седиште српског патријарха Варнаве, протиног ђака из Призренске богословије, који је пружао велико гостопримство руској браћи и миторполиту Антонију Храповицком, који је био на челу Руске Православне Заграничне Цркве, основане 1921. г. у Сремским Карловцима.

Прота Стева је био омиљен код руске емиграције у Србији, јер је многим Русима налазио посао и смештај, али је од неких Срба због тога примао велике критике, на које се он наравно није обазирао. Пребацивали су му неки што је на Православно-богословском факулету, где је његов студент био и свети Јован Шангајски, Владимир Мајевски (секретар патријарха Варнаве и писац његове сјајне биографије) и многи други значајни Руси, примио доста професора Руса, али он није хајао због тих (не)добронамерних критика.

Ужаснут тешким стањем Срба у Русији, који су вапили да се врате у отаџбину, прота Стева је по повратку у Београд, у марту 1924.године, предложио Извршном одбору Народног Одбора СХС за помоћ гладнима у Русији, да преузму на себе бригу око прикупљања и повратка у домовину „оних хиљада наших поданика, што у сиротињи и патњи скитају и пропадају по Русији“. По његовом мишљењу тај задатак морао би преузети на себе Извршни одбор и водити бригу о томе све донде „док држава наша и даље буде одлагала ступање у односе са Русијом“.

Најбројнији су били наши људи Срби – заробљеници, који су били припадници аустро-угарске војске. Они су се приликом евакуације наших војних одреда налазили у дубини Русије те су заостали, или их је болест спречила, „да се врате кући кад је то још могло“.

Другу групу сачињавао је велики број наших људи из Старе Србије, Македоније и Далмације, које је рат, а затим револуција затекла на раду у Русији. Они су, писао је тужни прота Стева, погубили своју зараду и сада пропадају у очекивању да их држава наша избави, онако као што су учиниле све друге, па чак и јучерашња Албанија са својим поданицима.

Имамо, писао је даље Прота у свом извештају, и лекара, инжењера, професора, који се пате тамо и чак су на досади, јер заузимају место и ону залуду плату онамошњим незапосленим грађанима, а код нас би они били жељни и корисно употребљени. И државни интерси и родољубље и човечанска дужност налажу нам да се сви они што пре прикупе и у Отаџбину отправе.

Извор: Фејсбукрепортер