У пролеће 1570. године поглавар пољско-литванског престола Сигисмунд-Август упутио је Ивану Грозном своје посланство са циљем да закључи примирје између Русије и Пољске. Међу посланицима се налазио и проповедник Јан Рокита, који је позван да би вршио богослужења за протестанте у саставу дипломатске свите. Пастор Јан Рокита, Чех, родом из Љутомишља, у општини чешке браће која су живела у Пољској, сматран је једним од најагилнијих чланова. Стекавши образовање у Немачкој, Рокита је добро знао латински, немачки и словенске језике, владао је вештином беседништва, и не једном узимао учешћа у разним споровима о вери, уобичајеним у тадашњим протестантским токовима. У раздобљу које описујемо, општина чешке браће се у својим религиозним погледима умногоме ослањала на немачки протестантизам, на учења Лутера и Калвина. Један од смерова делатности те општине било је и стремљење ка ширењу својих ставова међу другим верама, не само на Западу већ и у источним хришћанским земљама. Дана 10. маја 1570. године у Москви, у царској палати, уз присуство краљевских посланика, руских бољара и вишег свештенства, одржан је диспут између Ивана Грозног и Јана Роките. Грозни је свом опоненту дозволио да говори смело и отворено, затражио од њега да изложи суштину свог учења и задао Јану Рокити неколико питања о основним поставкама његове вере. Саслушавши излагање Јана Роките, Грозни је наложио да се оно запише и обећао му ускоро дати писмени одговор, где ће оповрћи догмате које он излаже. Тај одговор послат је Рокити већ 18. јуна 1570. године.
Одговор цара Ивана Васиљевича Грозног познат нам је данас у три преписа потпуне редакције и једном препису скраћене редакције потписане псеудонимом Грозног – «Партеније Јуродиви». То је једно од малобројних дела Ивана Грозног која су стигла до нас преко рукописа из 16. века (два преписа), и то представља значајан аргумент у полемици око оригиналности стваралачког наслеђа Ивана Грозног. Осим тога, постоји и латински превод Одговора Грозног, начињен убрзо након што га је добио литвански протестант Ласицки. Руски текст Одговора Грозног (обе редакције) био је издаван четири пута: два пута према настаријем препису из Холмске богословије, који се данас чува у Харварду; једном га је издао А. Попов према препису из своје збирке (ПГБ, ф. 236, бр. 19), такође из 16. века, и једна кратка редакција – према препису из збирке Уварова (ГИМ, Ув. 423).
Одговор Јану Рокити издваја се од осталих списа Ивана Грозног пре свега по особености свог жанра и тематике. Жанр – расправа о вери, и тема дела – оспоравање протестантских догмата и заштита православља – диктирају писцу и тон посланице, и одређене особености аргумената коришћених у расправи. Иван Грозни се при писању свог одговора ослањао на писани извор – запис излагања Јана Роките, и отуд се у делу често срећу позивања на тај извор: «А што пишеш…» итд. Истовремено, у делу је верно пренета усмена природа жанра расправе о вери: на сваку тезу опонента Грозни даје антитезу и широко је образлаже. Са те стране ово дело је у највишем степену жанровски доследно у поређењу са осталим стваралаштвом Ивана Грозног. Одговор Јану Рокити поседује многа својства живописног особеног стила Ивана Грозног. Као и у преписци Ивана Грозног са Андрејом Курбским, и овде има ироничног односа према сабеседнику, и заједљивих израза, преузетих, додуше, из Светог Писма – онагри, аспиде глухе, јарчекање; има мешања свечаних, сувопарних израза са простим говором. Па ипак, најизразитију одлику стила Одговора Јану Рокити представља потпуна истоветност Ивана Грозног као писца и као личности. Овде Грозни иступа не толико као властодржац, већ и као заштитник и проповедник православља, те зато у делу нема, на пример, самоунижења и јуродивости, својствених другим његовим текстовима, већ преовладава покровитељски, поучни тон учитеља вере.
Расправа Грозног са Јаном Рокитом води се око основних питања у којима се разилазе учења протестантизма и Православне Цркве: о неоспорности поставки Новог Завета, о значењу старозаветних заповести и обреда, о лутеранском схватању оправдања вером, о посту, о светитељима и апостолима, о литургији, о монаштву, о поштовању икона. Тако је целокупна друга реч цара посвећена побијању протестантског одрицања Светог Предања, тј. дела црквених отаца, и закључака Васељенских Сабора. Разматрајући та питања, Грозни још једном показује своју образованост, изванредно познавање текстова Старог и Новог Завета, патристике, историјске литературе, хагиографије. У његовим аргументима преплићу се цитати из Новог Завета с описима историјских личности преузетих из Хронографија, литургијски текстови с апокрифним легендма, позивање на старозаветне реалије и житија византијских светитеља. Образованост и начитаност писца најизразитије се одражавају у поглављу о поштовању икона. Ту Грозни показује познавање практично свих византијских и руских извора посвећених тој за православље толико значајној теми. Треба истаћи да су сви текстови, на које се Иван Грозни позива ради аргументовања у корист поштовања икона, потом ушли у састав «Зборника о поштовању икона» који је изашао 1642. године као једно од првих штампаних издања Московске штампарије.
У 7090 (1582). години, у дане благочестивога цара и господара све Русије и великога кнеза Ивана Васиљевича долазио је из Рима од папе посланик по имену Антон и говорио господару од <у име> папе, да руски народ, хришћани, не живи у вери, не по проповеди јеванђељској и не по учењу апостолском, и тражио од господара <да сазове> сабор, да би говорио о вери и поучио. Одговор је господарев: «То су нам свети апостоли и свети оци заповедили, да не буде осмога сабора до доласка Господњег, када ће се Он јавити у слави и васкрснути све који <беху> од века, и тада ће се открити помисли срца и постаће видна свачија вера и дела свих људи, шта је сваки учинио; а какво је твоје учење – ти нам подај <о томе> писмо, и ми ћемо о томе поразмислити и наредити да се папи одговори»1).
Одговор господарев
Заправо ти нисам ни намеравао одговарати, као што ти и пре рекох, јер ти питаш запиткивања ради а не вере ради, јер Господ наш Исус Христос учио нас је: «Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње»2), то јест не дајте свете речи псима неверним и неверујућим у Свето Писмо; <не приличи> божанске речи пред њима изговарати и Божанске догме исповедати пред њима, јер недостојни су слушања Божије речи. Воде живот попут паса, и својим лавежом и злобом духовну срж човека прождиру и растржу, попут свиња у каљузи по нечисти се ваљају и у гнусоби пребивају3). И зато не приличи бисерје речи пред њима расипати, јер неће само на речи насрнути, већ ће и учитеља растргнути. У бешчашће су тако погружени да ће, ако су пре поуке нешто чинили, тим пре то исто након поуке чинити. И тако реч спасења постаде узрок пропасти. И још тај исти божански апостол Павле у Посланици Титу каже: «Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио»4). И зато ти не хтедох одговарати. И због мноштва послова око мог царског управљања тешко ми је сада у таквим беседама по Божијем Писму упућивати те истини, «јер ми не би достало времена кад бих стао казивати»5). Зато ћу ти кратко рећи, да не би помислио како ми није познато какав си отров ти излио, или да вам се не учини како ја не знам шта да вам одговорим, и да не умем вашим речима своју реч супротставити, или да не знам Писмо, или да сам се тами саблазни ваше покорио и унинија допао, или с насладом вашу науку примио, или како међу нама нема истинских хришћана, таквих који би знали истину о тајнама хришћанским. Да то не би посумњали, укратко ћу вам рећи.
Прва моја реч
О вашем учитељу Лутеру6): како је њему допало, у животу своме, достојно име да стекне. Ваистину се он зове Љутер, јер је љут. Јер је љуто, љуто је на угаони камен; Христа7), насртати, и Његове божанске законе рушити, и проповеди божанских Његових ученика и апостола ништити, и законе светих отаца преиначавати. На све начине се довијате како бисте читаво Свето Писмо лажно исповедали. Као што Сатанаил беше свргнут са небеса и уместо светлим анђелом, тамом и обманом га назваше, а анђеле његове бесовима именоваше – тако и ви. Као што је бесовском родоначелнику име Сатана, тако је и првом међу вама име Љутер, и као што анђеле његове бесовима прозваше, тако и вас – сплеткарошима8). Како говори сасуд изабрани, апостол Павле: «И никакво чудо; јер се сам Сатана претвара у анђела свјетлости, тако се и слуге његове <претварају да су> слуге праведности»9). Како рече учитељ наш Исус Христос: «Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их»10), то јест по учењу њиховом – ко је од Бога и које учење је лажно (а не онако како ће нам рећи учитељ у одежди смирења, а изнутра заударајући на злобу учења грешника порочних). Као што је речено у Јеванђељу по Јовану: «Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају»11). Тако и ви, пошто сте преко плота божанског учења прешли и на учитељско место стали, својим наукама Христове словесне овце, које је Он својом часном крвљу искупио, попут лопова крадете и упропашћавате, јер на врата нисте улазили ни по чијој заповеди. Тако и вратар Христос говори врховном апостолу Петру: «Напасај овце моје». И то је Он трипут објавио због троструког одрицања његовог, показавши свима начело покајања12), а ви сте одбацили могућност спасења путем њега. И још на другом месту каже <Христос> врховном апостолу Петру: «И даћу ти кључеве Царства Небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима»13). И након тога божански апостол Петар прими власт од Владике свих Христа, и тако је пренесе својим ученицима, и епископе по градовима постави, то јест оне који обилазе14), и тако је то дана данашњег. Али они су на врата ушли, и вратар Христос им отвори двери, и напасали су стадо Христово сваки према својој моћи. А ви, јер сте се својевољно јавили и на пастирство посегнули, а на врата нисте ушли, зато се лоповима и разбојницима називате. На томе ћемо и <стати>.
Друга моја реч
Називаш себе хришћанином. Нас је, пак, Громов син15) научио: «Ако неки не признају Исуса Христа да је дошао у телу, и ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се с њим. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима»16). Ни по овом Писму ти ниси хришћанин, јер Христово учење наказиш, а науке светих апостола и светих отаца одричеш.
Трећа моја реч
Писао си и о томе како си, тобож, науковао да сваки хришћанин треба имати истинску веру у сва света Писма, у све чему нас пророци и јеванђелисти и апостоли поучише и у Писмима нам предадоше, у чудесима великима запечатише. А ви сами, чему учите, то и рушите, пошто сте сва правила светих отаца изопачили и одбацили. Господ наш Исус Христос у Јеванђељу каже: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.»17) Гледај, како се обећава: «до свршетка вијека». Где су сада апостоли? Није ли сам Он рекао – тамо где труп божанског Његовог оваплоћења са Оцем лежи, тамо ће се и Божански орлови апостоли окупити18). Или сада нема Христа међу вернима? Тога не може бити, и тога ради посла <апостоле> и рече: «до свршетка вијека», а не рече: «до свршетка вашег <века>». Они су се, пак, као добри трудбеници, благодати Владикиној послуживши, на небеса узнели, радујући се. Господ наш Исус Христос, извршивши тајну Свога Промисла, пославши божанске ученике и апостоле да проповедају, и за њиховог живота, и после њих, и до дана данашњега пребива са вернима – и до свршетка века, до другог Његовог доласка, кад ће <Он> доћи да суди живима и мртвима. Према истинитом обећању пребиваће Он са вернима, јер Својим божанским страдањем извршава тајну Промисла Свога учовечења, молећи Оца Свога за ученике и за читав свет, говорећи: «Као што Ти Мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет, и Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао»19). Видиш ли каква је величина светих отаца? И Господ наш Исус Христос није се Оцу Своме молио једино за ученике, већ за све оне који верују у Њега благодарећи њиховом учењу. Да би се и они, кроз њих, сјединили с Оцем, и Сином, и Светим Духом неразлучно – не суштаством, већ вером и испуњавањем заповести Христових, и кушањем блага Царства Небескога. Зато људи могу бити с Богом и у Богу пребивати, испуњавајући Његове заповести, као Отац у Сину и Син у Оцу. А у Јеванђељу по Марку каже Господ: «А знаци онима који вјерују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће»20). У изобиљу ћеш тога наћи, што извршише Божански оци. Свети Василије Велики, док је био архиепископ у Цезареји, дао је <могућност> богоносном Јефрему Сирину21) да молитву <написану> на асирском језику изговори на јелинском, што ће рећи грчком. Пуно је таквог у Божанском Писму, ако усхтеднеш, пуно ћеш <таквога> наћи. Да нису били истински пастири и да нису на врата дошли стадо Христово да напасају, не би извршили она јеванђељска чудеса што их је Христос речју проповедао. И како ви учите чувању вере по свим Писмима светих <отаца>, кад сте сами божанско Писмо унаказили и одбацили?
А оно што о чудима пишеш, за то сасуд изабрани апостол Павле у првој својој Посланици Коринћанима каже: «Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим»22). А да сте верујући, ви бисте веровали у Божанско Писмо, а не бисте се чудесима дивили. Како је у Јеванђељу по Јовану речено: рече Исус Јудејцима што му дођоше: «Не тражите Ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни»23). Како каже сасуд изабрани апостол Павле у Посланици Јеврејима: «Умом бејасте попут дјеце, и такви постадосте да вам треба млијеко, а не јака храна. Јер који год се храни млијеком, неискусан је у знању праведности, јер је дијете»24). Тако и ви: чудеса прихватате, као млеко, а моћ Писма не разумете, као јаку храну. И још исти тај Павле каже у првој Посланици Коринћанима: «Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост»25). На томе ћемо и <стати>.
Четврта моја реч
А то што написа о 10 заповести из Мојсијевих Закона поновљених26), то су и божански апостоли одбацили; само се две заповести прихватају: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе»27). А ви сами <то> не чините. Јер Јован Богослов каже: «Онај који говори да у Богу пребива, дужан је да и сам тако живи као што поживје Исус Христос, Син Божији»28). А ви сте све одвргли и <угађајући> свом неуздржавању живот уредили. А осталих речи што се тиче, казаних у Законима поновљеним, ако је нужно придржавати их се, онда је нужно и обрезивати се и свих Закона Мојсијевих држати се (зато ви и јесте жидовствујући, <што> не доликује истинским хришћанима)29), <све> то је Христос тајном свог Божанског оваплоћења срушио и Нови Завет као закон установио. И како рече Јован Богослов: «Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа»30). Павле пак у Посланици Јеврејима каже о Законима поновљеним: «Јер да је први завјет био без мане, не би се тражило мјесто за други»31). Другим речима, мада је Нова Благодат хришћанска била после <Закона>, ипак је Благодаћу Христовом истина показана, и зато се првом назива. А Стефан првомученик, стојећи на исповеди, казао је о Законима поновљеним у Делима апостолским: «<Ви> који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте»33). А Павле, сасуд изабрани, у Посланици Јеврејима каже: «Мојсеј пак бјеше вјеран у свему дому његову као слуга, за свједочанство онога што је имало да се каже, док је Христос као Син над домом његовим; а његов дом смо ми»34). Зато не доликује истинским хришћанима јеванђељско учење оспоравати позивајући се на Законе поновљене (што јесте одступање невољама бременито), и поново са Јудејцима Христа да разапињу. Павле у Посланици Галатима пише о обрезању: «Ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити»35). Зато си, примивши из Закона поновљених малу или велику реч, мимо јеванђељских учења, одступио од Христа. А то што си написао о вери, о молитви и о служби Божијој (запетљао си се око службе с крстом), и о вечери Христовој, и оно што си написао о поглављима из Матеја, па и нама су проповеди апостолске и предања <светих> отаца познати и <знамо> како их ваља испуњавати. Него смо те ми молили да нам о томе приповедаш како ти то испуњаваш и како друге поучаваш. Ти нам то ниси показао. На томе ћемо и <стати>.
Пета моја реч
А пишеш и то да се због Адамовог пада сви ми рађамо у плот оденути и на смрт осуђени. И зато Бог Реч постаде тело и усели се у нас36). Зажелевши да помилује заблуделог човека, удостојио се Бог да постане Човек, <родивши се> од Пречисте Дјеве Марије. Јер је смрт царевала од Адама до Аврама, од Аврама до Мојсија, а од Мојсија до оваплоћења Христова. И не беше <само> за грешнике то царство смртно, јер и праведници до Христова оваплоћења на смрт беху осуђени и одлажаху у ад. После оваплоћења Христа смрт <више> није имала такве смелости, јер је Бог наш Исус Христос отворио нов и прост пут, и онима који раде за добробит и онима који истински верују у спасење. Сада смрт нема никакву власт, а сви праведници, као уснули, прелазе у Царство Вечно. Не могу их задржати ни небески дуси, јер они врлинама сијају јаркије од сунца, и никако их не могу задржати непријатељски дуси, јер у праведнику ничег свог не могу наћи. Како вели Господ наш Исус Христос у Јеванђељу по Јовану: «Јер долази кнез овога свијета, и у Мени нема ништа»37). Тако су и ти <праведници> кренули стопама Христовим, и кнез овога света ничег <у њима> неће наћи. И зато смрт нема власти над њима. А они који по својој вољи <у искушење> падају, царству се смртном покоравају, и на овом свету болно и мучно им се душе од тела одвајају, а на оном бесконачне муке примају. Јер Господ наш Исус Христос створи човека слободног, какав и Адам беше до пада у грех, идући стопама Христовим. Грех Адамов се животом праведника искупљује, и смрт над њима нема никакве власти. Од грешника, пак, или одступника од вере неће се само за Адамов грех тражити, већ и за сопствене пороке, и ради својих грехова двоструко ће се мучити. Над њима смрт као и пре има власт, и још се од њих тражи и одговор за неизвршавање заповести Христових. Како је у Посланици Римљанима <речено>: «Што смо криви ми, и Јудејци и Јелини су сви под гријехом»38). А пре тога је написано: «Јер Бог не гледа ко је ко»39). Као што исти тај свети апостол Павле у Посланици каже: «Бог не гледа ко је ко. Варварин и Скит, роб и слободњак, мушкога рода и женскога – сви су једно у Христу у дјелима добрим»40).
А оно што пишеш да нико себе ничим избавити не може, ни својим учењем ни делима добрим, и позиваш се на Посланице Римљанима и Галатима: «А ономе који ради, не рачуна се плата по милости него по дугу; ономе пак који не ради, а вјерује у Онога који оправдава грјешника, рачуна се вјера његова у праведност»41). А што у Посланици Јеврејима говори <апостол Павле>: «А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који вјерују на спасење душе. А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Јер у њој стари примише добро свједочанство. Вјером сазнајемо да су свјетови саздани Ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивог. Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сâм Бог прихвати даре његове. Вјером Авраам послуша када би позван да пође у земљу коју је имао да прими у насљедство, и пође не знајући куда иде. Вјером и сама Сара прими моћ да зачне, и упркос дубокој старости она роди. Вјером Мојсеј када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове; и више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу гријеха. Сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду. Вјером он остави Египат, не побојавши се јарости цареве, јер се чврсто држаше Невидљивога, као да га види»42).
И шта Јаков говори у Саборној посланици: «Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва? Авраам, отац наш, не оправда ли се дјелима кад принесе Исака сина својега на жртвеник? Видиш ли како је вјера садјејствовала дјелима његовим, и кроз дјела усавршила се вјера? И испуни се Писмо које говори: «Авраам повјерова Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божији назва се». Видите ли, дакле, да се дјелима оправдава човјек, а не само вјером?»43) И шта нам је сада чинити са тим апостолима, кад Павле пише о вери, а Јаков – о делу? Или, мислиш да је распра била међу њима? Не, <није распра> већ сагласје велико. Један је учвршћивао дела, други је веру утврђивао. И благодарећи обојици, беше општа корист људима за спасење – у вери и у делима. Види још и то да је тај исти апостол Павле и веру исповедао и дела утврђивао. Да Авељ није жртву принео, не би добио сведочанство да је праведан. Да Енох није пренесен, не би био веран. Да Ноје није ковчег сачинио, не би поверовао. Да Авраам није дошао у Земљу Обећану, не би поверовао. Да Сара није родила Исака, не би веровала у рођење семена. Да Авраам није довео Исака на жртвовање, не би поверовао да Бог има моћ васкрсавати из мртвих; и зато га прими <Бог> и пријатељем Божијим назва се44). Погледај и самог апостола Павла, који пише о делима: «Гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат. Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега. Шта ћемо, дакле, рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Никако! Ми који умријесмо гријеху, како ћемо још живјети у њему? Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ходили у новом животу»45). Видиш ли да добрим делима треба Богу угађати?
А уколико, свагде говорећи, ти изврћеш <мисао о томе> да је једино кроз Господа Бога нашега Исуса Христа <могуће> утемељење спасења људима, ти самим тим одступаш од предања отаца, неразумно говориш, ни о чему не сведочећи. О томе писмо овако каже: «Јер темеља <другога> нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос»46), и то у хришћанству јесте основ за утврђивање вере и извршење дела. Апостоли и оци, као учитељи предобри, упућују нас на <спознају> Божије воље, откривају тајну неупућенима и управљају ка Богу. Као што апостол Павле пише Тимотеју: «Јачај у благодати која је у Христу Исусу. И што си чуо од мене пред многим свједоцима, то предај вјерним људима, који ће бити кадри и друге научити»47). Видиш ли како треба бити водич и наставник, и друге учити? А сви водичи и наставници нису на свом темељу судили, већ су на Христов темељ све свели, јер је Христос свему почетак. И апостол Павле у Посланици Коринћанима каже: «Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос»48). И у Посланици Тимотеју он поново каже: «Захваљујем Христу Исусу Господу нашему који ми даде моћ, што ме за вјерна прими, поставивши на служење, мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник, али бих помилован, јер то из незнања учиних, у невјеровању; али се још више умножи благодат Господа нашега са вјером и љубављу у Христу Исусу»49).
Дакле, Господ Исус Христос је заступник људи пред Богом и Оцем. Адамов грех се поништава кроз оваплоћење. И они који до крштења не знадоше шта чинише, и они се прочишћавају Благодаћу Христовом и попут новорођенчади, изашавши из крстионице божанског крштења, неће на себи имати никаквога греха после крштења, и дужни су држати се свих заповеди. Ако их се ко не држи, то њему, грешноме, Христово оваплоћење неће донети користи. Јер ако је Владика страдао за робове, како онда ми нећемо страдати за Владику и заповести <Његових> се држати и испуњавати их! Господ наш Исус Христос каже: «Ко Мени служи, за Мном нека иде»50). И још: «Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца Мојега који је на небесима»51). Виде ли како <Господ> заповеда да не будемо лењи у чињењу добрих дела? И још на другом месту каже Он: «Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско»52).
<Ако си> о Галатима тако написао, тиме сам своју славу оповргаваш. Јер то је написано у Законима Поновљеним, да би се оповргао први Закон Мојсијев, којему ти прибегаваш. А што си написао како Јован Претеча прстом показује и говори о Сину Божијем: «Гле, Јагње Божије које узима <на Се> гријехе свијета»; и о томе сам ти горе писао. Бојим се много да ти причам, да ме не би као Јуду осудили јер непријатељу откривам тајну. И како рече божанствени апостол Павле у Посланици Филипљанима: «Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско»54). Навешћу још и усклик тројице младића, <упућен> цару Навуходоносору55): «Има Бог свемоћни на небесима, и Он нас може избавити из пећи огњене, ако не будемо ни боговима твојим служили, нити се поклонимо златном лику који си поставио»56). Желим вашу нечасност ћутањем победити, као што је Христос <победио> Пилата и архијереје, а не дугачким говоранцијама. То што сте допустили незаконити брак – то је неуздржаност у насладама, угађање трбуху и похоти.
А оно што написа, западајући у јерес, о оваплоћењу Речи Божије, да је Син Реч Божија почео постојати <тек по Рођењу> од Пречисте Богородице, то апостол Павле у Посланици Филипљанима о томе каже: «Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек»57). Видиш, није се ко други оваплотио од Приснодјеве Марије, већ Реч Божија савечна Оцу и Духу, <Христос>, оваплотивши се ради нашега спасења, узајмивши плот од Пречисте и Приснодјеве Марије, Он, јединствени, сабезначални Син Оца и јединородни Његов, оваплотивши се од Приснодјеве Марије ради спасења. «Да се свако дијете мушко које најприје отвори материцу посвети Господу»58). Савршен Бог и човек.
А о страдању Христовом, и о васкрсењу, и о вазнесењу, и о седењу с десне стране Оца, то нам је познато. А како ти то разумеш, о томе ниси написао. То што Христос узима учешћа у нама и, како рече апостол Павле, <Он> свагда проповеда ради нас, како ти то читаш? Ако ти верујеш предањима апостолским, у какво их звање постављаш и какве им почасти одајеш – њима, који су нам такву тајну открили и правом путу нас упутили и поучили? Какве почасти им приличи указивати?! Ако мајстора за злато сретнеш, или земљомера, или неимара, оне који се у наукама усавршавају, или који здања подижу, или каменоресца, или било кога још од простих занатлија – уважавамо их као учитеље и наставнике што нам премудрост открише и поучише нас како живот да устројимо. И ако они за пролазна и краткотрајна умовања с таквом чашћу признања стичу – у вашим земљама мајстори за злато и сребро, ако створе какво дело, према вредности израде примају нарочито много, – дакле, ако су ти <мајстори> достојни таквих почасти, како онда можемо ми да не поштујемо оне који нас благочестивости уче, и мудрост познања нам откривају, и ка Христу нас упућују! Зар и твојој речи, као <речи> Писма, веровати? И да нису написана Јеванђеља, како бисмо схватили Промисао Речи Божије? И да апостоли нису поучавали и Посланице да нису писали, како бисмо разумели Реч Божију, људима ниспослату и људе ка Богу што узноси? Ко је достојан части, и поклоњења, и похвала ако не Божанствени апостоли и свети оци, што таквим светлом осветлише душе наше и умножише талант што им Господ даде и велику корист стекоше? Ми пак, истински хришћани, верујемо да је Христос Бог наш заступник пред Богом, и зачетак спасења, и посредник људи – пред Богом и Оцем. А ми, створења Његова и слуге, чезнући за Његовим спасењем, Њему се поклањамо са Оцем и са Пресветим Духом, у једном суштаству и у Три Лица, и молимо се, и славословимо, и славимо Га на вјеки, и молимо отпуштење грехова и наслеђе Царства Небескога, и корист душама и телима нашим – као Богу и Цару, и Створитељу свега, и све у рукама Својим држећем. <Поклањамо се> Пресветој Пречистој Приснодјеви Марији, јер се Она удостоји да послужи таквој тајни и прими у утробу своју неопалими огањ Божанства, нас ради сместивши <у себе> несместивог Бога, кроз Њу измирисмо се <ми> са Богом, и непријатељство што од Адама беше Бог разруши, <клањамо јој се> и као Матери свих, Владичици и Богородици, јер материнску слободу према Њему стече и несавршенство наше Христовом Благодаћу испуни. Како рече божански апостол Павле: «Јер се сила Христова у немоћи показује»59). Њој као заступници и посредници читавог рода хришћанског молимо се и помоћ тражимо, да умоли Творца, и Сина Својега, и Бога нашега за <опроштај> грехова наших, да нам дозволи Христос Бог наш Њеним молитвама да стекнемо спасење и окусимо сласт блага будућих.
Ми апостоле не Боготворимо, не може тога бити, као што сам апостол у Посланици каже: «Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залијева, <него Бог> који чини да расте»60). Тако и ми поштујемо Божанске апостоле, јер су они – Речи Божије ученици и посланици, наставници и руководитељи спасења нашег. Зато им се ми молимо и призивамо их у помоћ да би оно што написаше и <чему> нас научише, сви ми боље усвојили и у њима стекли помоћнике спасења нашег. Тако <поштујемо> и свете оце – као наставнике и учитеље истине и побожности. Тако и свете мученике поштујемо, јер су они за истину побожности пострадали, а ми, наоружавши се њиховом ревношћу, <дела> побожна извршавамо. <Поштујемо и> преподобне као оне што утеловише апостолско учење и, подражавајући их, и сами се на пут побожности усмеравамо. Тако ми верујемо да је јединствен <наш> заступник – Господ наш Исус Христос; Пречиста Његова Матер – Владичица свих и за све молитељица и заступница свих хришћана; сви апостоли, пророци и светитељи, и сви свети као слуге истине и наши учитељи, ка Христу приводећи, поштују се, зато се ми и моштима њиховим клањамо да бисмо велику помоћ од њих добили. И како рече Господ наш Исус Христос: «Нема ученика изнад учитеља својега. Довољно је сваком да буде као и учитељ његов»61). Видиш ли ти, да <Господ> заповеда не узвисити се над учитељем, већ га следити. Али како каже божански апостол Павле: «Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости, а другоме ријеч знања по истом Духу, а другоме вјера истим Духом, а другоме дарови исцјељивања истим Духом, а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће. Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним пићем <духовним> напојени. Јер и тијело није један уд него многи. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, где је мирисање? А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе. А ако би сви били један уд, гдје је тијело? Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су. И који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част. Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови: а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различитих језика. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? Имају ли сви дарове исцјељивања? Говоре ли сви језике?»62)
Доста сам те упутио како доликује поштовати Богоносне апостоле и свете оце. А оно што пишеш о заступништву Божијем и о имену, да се не може у друго име спасти већ само у име Господа Исуса Христа, <да је> и отпуштење грехова – у име Његово, и живот вечни – па и ми то исто верујемо, само што до тога долазимо преко ученика Његових и апостола и Богоносних отаца и путу истине <од њих> се поучавамо. А што си о начелима рекао, та тога ни сами апостоли не написаше о својим начелима – спасење људима да буду – јер јединствено су начело, Христово, они као слуге Благодати Владикине раширили и утврдили на темељу и начелу Христовом. А што написа да се греси отпуштају по благодати, бадава, а не према делима, и <да се> недостаци благодаћу допуњавају, ако се делима грех не побеђује, онда послушај Господа, то казује у светом Јеванђељу: «Ко не остави оца својега и матер, и жену и децу, посед и имање и не одрече се себе сасвим, и од душе своје, <тај> не може бити Мој ученик. И који не узме крста својега и не пође за Мном, није Мене достојан»63). Крст за оне који у свету <бораве> значи да предају себе свету на разапињање. Распеће пак значи одрицање од свих мирских страсти: поседа, и имања, и богатства, хране и пића, и ничега не потребовати, и не избирати, задовољити се само <оним што> се дешава ненамерно, и све то – с уздржањем великим, и чврстином <духа>, и непрестаном молитвом. И приде љубити непријатеље <своје> и све који вас понижавају, и молити се за оне што вас вређају, и све што вам припада презирати као да не постоји и не бринути о њему, већ само <чинити> непрестану молитву, држати пост и испуњавати заповести Господње са страхом <Божијим>. Ми смо овде житељи привремени, како рече апостол Павле, но будући век заувек желимо и у та вечна насеља и у ту вечну кућу хоћемо да се преселимо, и ничега овдашњег не желимо. Тако треба крст свој узети, и разапети се свету, и за Исусом следити.
А оно што пишеш да Бог-Отац заслуга ради Сина Свога прими човека у милост Своју и грехе му бадава отпусти, то ти написа западајући у аријевску јерес64), јер си Сина прогласио потчињеним Оцу. Громов син нас научи: «У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Ријеч бјеше Бог. Она бјеше у почетку у Бога. Све кроз њу постаде, и без ње ништа не постаде што је постало»65). Виде ли да је сабезначалан Син Оцу, љубави ради, и нераздељиви и несливени Отац са Сином, по Богослову. Како је у светом Јеванђељу по Јовану речено: «Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени, Он твори дјела. Вјерујте ми да сам Ја у Оцу и Отац у Мени». «И што год заиштете од Оца у име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину». «Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сâм»66). И још је речено: «Отац љуби Сина, и све Му показује што Сам чини. Као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину да сви поштују Сина као што поштују Оца који га је послао»67). Послање схвати не као унижење, већ као заједничку вољу и жељу Оца и Сина и Светога Духа. Али <само> један од Тројице, Син Реч Божија, у плоти промислом тајне своје даде спасење људима – с Оцем и Светим Духом. Јер где је Син, тамо је и Отац, и Дух, и где је Дух, ту је и Отац, и Син. Како <рече> Господ у светом Јеванђељу: «Када дође Утјешитељ, кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене»68). Видиш ли ти да је Отац безвремен и Син сабезначалан и да су обојица присносушни Пресветоме Духу? Једна слава, част и сила, једна воља и стремљење, и стварање – Света Тројица. И убрзо затим поучава <Христос>, говорећи: «Када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину. Јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће Мене прославити, јер од Мојега ће узети, и јавиће вам. Све што има Отац моје је, зато рекох да ће од Мојега узети, и јавити вам»69). Видиш ли ти јединствену суштину: да је Син послат вољом Оца и Својом вољом и деловањем Пресветог Духа спасење људима створи. Тако и Дух не може у своје име говорити, већ <само> једном вољом са Оцем и Сином, а послање Сина ми схватамо као оваплоћење. Још је о једносушности и сабезначалности Сина и Оца речено у Јеванђељу по Јовану: «Зато Ме Отац љуби, јер Ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од Мене, него га Ја сâм од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца Свога»70). Видиш ли ти <да је Син> самовласан и сабезначалан Оцу? И нико не треба да Га подиже из мртвих, већ Он сам својом влашћу васкрсава из мртвих. Како говори сасуд изабрани, <апостол> Павле: «<Христос> се није отимао да буде једнак са Богом, него је понизио Сам Себе узевши обличје слуге»71) и тако даље. Када је <Господ> Лазара васкрсао, дошавши, рече над њим: «Оче, благодарим Ти што си ме услишио. А ја знадох да ме свагда слушаш; него <рекох> народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме Ти послао»72). И још каза Исус: «Ако Ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити»73). Видиш ли ти: свуда једнака власт, а не повиновање. И још каза Исус: «Оче, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе»74). И много ћеш још другог наћи у Божанском Писму, што сведочи о томе да је Син једнак у части Оцу, а не потчињен. На томе ћемо и <стати>.
Шеста моја реч
Још си написао, зашто ће доћи Господ наш Исус Христос да суди живима и мртвима, али о свему томе горе је написано, а ти ниси превише разумео. Ми те питасмо о томе, како ти верујеш, какав ће бити суд Божији и устајање из мртвих. А ти о другом проговори, а о томе не написа. Већ написа да не називате добрим ученицима за оно што човек сам измисли – и то написа ти о апостолима и о светим оцима, али је о томе већ горе речено. А што о десет заповести написа, и о томе је горе казано. Ако ти прихваташ Закон Мојсијев, онда ти приличи и суботу да поштујеш, попут Јудејаца75), о чему сам ти већ укратко довољно рекао, и не желим са тобом многословити, као са псом, јер си ти непријатељ крста Христовог. А оно што пишеш по главама у Апостолу и Јеванђељу, па наше главе са вашима нису исте76), јер је вас Лутер тако упутио; а друго ти лажеш. А што написа ти, да је тобож у Јеванђељу по Матеју <речено>: «Што мене хвалите помислима људским», то код Матеја није написано, већ код Луке, и то не тако како ти написа, већ је код Луке написано овако: «Што Ме зовете: Господе! Господе! а не извршујете што говорим?»77) А ти си – непријатељ крста и усред пшенице кукољ сејеш78), и лаж у истину обрћеш. И како рече Господ у Јеванђељу: «Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините. Када говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи»79). А што написа ти да апостол Павле пише <у Посланици> Коринћанима како «Царства Божијега неће наследити ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи»80) то све код вас се збива, код лутерана. А што ви, лутерани, клањање иконама са идолопоклонством сравњујете, о томе ће опширна реч бити напред. Написа ти, слагавши, и друго, чега нема у Божанском Писму. На томе ћемо и <стати>.
Седма моја реч
О Лутеровом учењу ти написа да веру своју ви заснивате на самом Христу, Господу нашем, а не на Лутеру, а да су тобож Лутер или ко други показали своје разумевање. Оно што је у Светом Писму дато, ту науку ви треба да примите, као од самог Бога. А ако би ко учио против те науке Господа нашег Исуса Христа, јеванђељске и апостолске, па био он и анђео са небеса, тог би осудили као проклетог. Послушај шта апостол каже о томе што ти написа. Овако каже: «Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! Зар ја настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов. А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа»81). Видиш да је <недопустиво> по својој вољи или по своме разуму Благу Вест проповедати, нити још нешто од себе домишљати. Ако је нешто речено у Божанском Писму, ништа од себе немој мислити, као ваш Лутер и <остали> обмањивачи, што су заједно са вама. Али, Павле је благовестио Откривењем Христовим и свога темеља није постављао, осим постављеног, који јесте Христос. Слушај шта исти Павле пише, обраћајући се Коринћанима: «Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати»82). Видиш ли да нико не може поставити темељ, осим постављеног, који јесте Христос.
Христос после свог васкрсења посла Божанствене своје ученике и апостоле да проповедају, говорећи: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што Сам вам заповједио»83). Видиш ли ти да <Христос> заповеда да се држи заповеђеног и написаног? Као што Громов син каже: «А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге»84). Слушај, шта каже <Исус> у јеванђељу по Луки о онима што не слушају апостолске поуке и не повинују им се: «Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче»85). Апостоли пак, одлазећи да проповедају, на своје место поставише 70 намесника апостолских, следећи за њима постадоше светитељи, који по увођењу свештенства дођоше и до наших дана, од њих <потекоше> и свештеници који <су> учитељи људима. Како каже Павле у Посланици Титу: «Чедо Тите, зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима свештенике»86). А да није нужно то било хришћанима, не би апостол писао о томе. Вашег, пак, Лутера и вас, ко је поставио? Па ви не само да истину не говорите, већ <је> и изврћете. Како рече врховни апостол Петар, у Другој посланици, овако говорећи: «Као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст»87). О темељу ја рекох горе да «Ко зида на темељу злато, сребро, драго камење», то јест добра дела <чини; а ко> «дрва, сено, сламу» недостојна и грешна дела. Видиш ли у какву сте се провалију стровалили, изврћући Писмо, како каже Петар, јер изврћете по сопственој вољи. Павле, пак, говори да «темеља нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос». Ви, пак, мимо свештеника, мимо других учитеља, и светитеља исто тако, и апостола, саму Христову заповед изврћете, распињући у себи Христа Исуса, и својој власти учите. А што апостол у Посланици Галатима каже: «Не смете ни анђела слушати, кад не <говори> то, што ви примисте»88). Ви сте се, пак, свих предања апостолских одрекли, и зато, према апостолу, сами себе проклињете. Зато и ми, као суд праведни над непријатељима истине и поборницима безбожности, предајемо <вас> проклетству, јер сте ви – људи Антихристови, то јест Противникови.
А што написа ти о руској вери, <откако> је Бог просветлио прародитеља нашег благочестивог великог кнеза Владимира, нареченог у светом крштењу Василијем, он се крстио у име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова, амин – од тада па све до сада не назива се <наша> вера руском, већ хришћанском. Зато се свуда, по читавој земљи, где је истинска вера хришћанска, зову <људи> хришћанима, а где се зову другим именима, по називу земље, ту је јерес и раскол, а не истинска вера. Како каже божанствени апостол Павле: «Јер ако и има у безбожника много богова и много господа, ми имамо само једнога Бога Оца, кроз којега је све, и ми кроз њега. И један Дух Свети, и у Њему све, и ми у Њему; једно крштење и једна вера. Јер ако и безбожници свуда верују и жртве приносе, мислећи да су за бога, <у стварности> демонима верују и жртве им приносе»89). У Тројици прослављеном Богу приљежно се молимо да спаси све нас и све православно хришћанство земље Руске од напасти мрака неверја вашег.
А ако ти видиш нешто код слабих и лењивих, што све заповеђено не извршавају, то није <због тога што> закон прописује, већ по њиховом немару. То је оно несавршенство које у немоћи Христос Благодаћу допуњава. Ако пак, и добивши благодат, они неразумни остају, тиме сами на своје главе непокајане суд Божијег гнева обраћају. А што написа ти о Цркви, да ви <њу> не ограничавате једним народом, језиком или местом на свету, па хришћанска саборна и апостолска Црква и јесте једина. На једном ли је месту, у граду или селу, или посвуда, по читавој земљи – макар и много цркава, један устав имају. А што написа ти о католичкој цркви, заиста не желим о томе пуно говорити, јер као што су католици – лаж, тако сте и ви – мрак. Јер ако неко избави неког <човека> из тамнице, мрачне и без светлости, и заточи га у другу, тамну и мрачну, какву ће корист донети? То је обмана, а не истина. Јер за себе се тражи – из таме на светлост изаћи. Ако пак <неко> још приде и наследника таме створи, онда је он варалица, а не праведник. На томе ћемо и <стати>.
Осма моја реч
А оно што пишеш о Лутеру, како је он дошао до <свог> учења и како он тобож правилно поучава, то смо горе вишекратно разобличили, да су сва учења вашега Лутера – извртање и ваша саблазан. Као што Сатана са ђаволима свуда људе саблажњава, тако и ви ђаволској преласти доприносите. И о латинској цркви смо горе показали. А то да је Лутера тобож хришћански сабор изабрао у његово звање, могао би нам и то открити – ко га је изабрао, и ко га је поставио, и у каквом је чину био: да ли апостол или епископ. Апостол Павле пише о самовољном учењу попут вашега: «Јер сваки који призове Име Господње, биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће повјеровати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани?»90) А ко је послао вас, што тако саблажњујете људе, изврћући истину? А што си писао о духовном стицању богатства, то су свуда одбацили. А ако теби нешто није угодно, а Писму верујеш, зашто онда истинску веру не следиш?
Девета моја реч
А оно што пишеш о посту, све је – лаж, а не истина. Јер и Сам Господ наш Исус Христос, када изађе из воде и стаде постити 40 дана и 40 ноћи, победи кушача утеловљеном Божанском суштином Својом. О томе су писали Матеј, Марко, Лука: Сам Господ рече <то> Својим ученицима, када се преобразио и сишао са горе, када је Његовим ученицима човек из народа довео свог опседнутог сина, а ученици тада још несавршени беху, не примише још благодати дара Светога Духа и не смогоше изагнати <ђавола>; после тога доведоше опседнутог к Исусу, и Исус га исцели; и ученици Га упиташе о томе у дому једнога <од њих>, и рече им <Исус>: «Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом»91). Зато и ми, хришћани, по угледу на Владику Господа нашега Исуса Христа, четрдесетодневни пост држимо, као што је и Он постио, подражавајући тиме Његово Божанско страдање и васкрсење92). Пост, пак, светих апостола93) држимо у великом спокојству и са мањим уздржањем, осим тога, служи на корист онима који су под забраном. А посту Пресвете Богородице Владичице94), као Матере свих, почаст одајемо. И за поста пред Рођењем Христовим95), као и за поста светих апостола, постимо. Целогодишњи пост, онај што је у среду и петак96), часно постимо зато што у среду твар намисли убиство Господа, славе свих, а у петак Он беше распет. И ми се томе дивимо и Господа славимо, што се Спаситељ ради људског спасења провиђењем <Својим> спусти дотле да за људе пострада, и тугујемо и негодујемо, што се таква твар на Створитеља дрзну.
Многи су и строжији постови установљени ради уздржавања и покоравања тела. Како рече апостол Павле: «Ја тако трчим, не као онај који бије вјетар, него изнуравам тијело своје и потчињавам га»97). Тако и ми постимо да бисмо уздржали тело и потчинили га духу, – и оправдавамо се пред Господом. Кад је ваздух замагљен не види се јасно сунце, тако и уз засићену плот, више него уз сумрачни облак, не могу се разумети заповеди Господње и угледати праведно сунце – Христос.
А оно што из пророка Исаије пишеш о постовима, то Господ наш Исус Христос у Јеванђељу друго говори: «Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру. Вођи слијепи који оцијеђујете комарца а камилу прождирете»98). И апостол Павле каже: «И не опијајте се вином, од кога је разврат и друго зло»99). И ако се човек постом отрезни, усвојиће сва добра дела која, по Писму, воде ка ослобођењу грехова и нужним променама ка смирењу, љубави, сагласју, милости, милосрђу, бризи о сиромашнима и осталим врлинама. Они који пост не држе, ништа од тога учинити не могу. О Јонином посту и о Агејевом, а исто тако и о Ниниви и осталом100) – сви они личе један на други. Тако и Ахав ради Језавеље Навутеју нареди да пости и у тај пост уби га101). Како рече пророк Давид: «Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и од раног јутра искаху Бога. И помињаху да је Бог обрана њихова и Вишњи избавитељ. Ласкаху Му устима својима, и језиком својим лагаху Му, а срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету Његову»102). Још много тога ћеш наћи о томе у Божанском Писму. А оно што пишеш да је апостол Павле писао Тимотеју у обе посланице о лажним пророцима и о последњим кушачима, свему томе сте ви следбеници. Како рече апостол Павле у истим тим посланицама, да сте «ви у замци ђаволовој, што вас живе улови да вршите његову вољу»103). На томе ћемо и <стати>.
Десета моја реч
А што пишеш о молитви, да свеце на помоћ не призиваш и литургије не слушаш, – и о томе горе беше пуно писано, а сада ћу ти само нешто мало рећи. Кад би ти на темељу Христовом и апостолским поукама стајао и у тору свештених учења словесна овчица био, ништа ти од апостолских заповести не би нарушио. А пошто нарушаваш, онда си не само јарчина, већ грабљивац и вук, лопов и разбојник. И како је речено у Јеванђељу: «Ко прелази ограду, тај је лопов и разбојник»104). Како каже син Громов: «Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама»105). И поново <на исто> доводи, говорећи: «Сваки који не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, и тај је <човек> антихристов»106). Сети се и онога што је код Луке речено: «Ко апостоле одриче – Христа се одриче»107). И код Матеја је написано: «Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи»108). То Господ говори ђаволу. О апостолима и о свим светима, како им се приличи молити, горе сам написао.
О литургији је у Јеванђељу испрва написано. Затим су свештени апостоли успоставили молитве, а свети оци – како да се литургија врши. Или сматраш да је то просто хлеб и вино? Како се може помињати смрт Господња, ако се литургија не врши? Апостол Павле, обраћајући се Коринћанима, пише: «Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече: «Узмите и једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен». Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: «Ова је чаша Нови Завјет, у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете»109). И Господ наш Исус Христос говораше, када у божанском свом страдању наложи дванаесторици својих ученика и рече им: «И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: «Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за Мој спомен». А тако и чашу по вечери, говорећи: «Ова је чаша Нови Завјет у крви Мојој, која се за вас излива»110). То је код Луке. Матеј и Марко кажу: «Ово је крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова»111). Гле, а како спомен Господу чинити, ако литургије нема? Тим пре, што је <Христос> Сам учио Своје ученике и апостоле молитву чинити. Сам је узносио хвалу Богу и Оцу, како крај Лазара, тако и овде.
И зато, ако неко литургију не врши, тај не обзнањује смрт Господњу, он је – антихрист и кваритељ вере Христове. Сасуд изабрани, апостол Павле каже: «Све се крвљу чисти по Закону, и без пролијевања крви не бива опроштење. Оне <тј. жртве> сваке године подсјећају на гријехе, јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе». Потом рече: «Ево идем да учиним вољу Твоју, Боже. Укида прво да постави друго. Том вољом смо освећени приношењем тијела Исуса Христа једном за свагда»112). Видиш ли како, о литургији говорећи, пише како је доликује вршити и слушати? А онима који ово не желе вршити, овакву је казну наложио, говорећи: «Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе. Него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: «Моја је освета, ја ћу узвратити» говори Господ»113). На томе ћемо и <стати>.
Једанаеста моја реч
Ето ти често спомињеш заступство Исуса Христа. Слушај: заступство Господа нашег Исуса Христа то је и <заступство> божанских Његових ученика, и апостола, и светих отаца. Заступство Господа нашег Исуса Христа је онакво како је написано у књигама Постања114): у почетку створи Бог небо и земљу, све видљиво и невидљиво, а затим Адама и Еву, и заповест му одреди. Кад прекрши он заповест, би изгнан из предела рајских и осуђен да буде смртан и трпи бреме плоти. Пред Рај беху постављени херувими с огњеним мачевима да чувају врата Едема, да нико у њега не уђе. Немој мислити да има неко противан Богу а да има власт уграбити рајско насеље, већ су тога ради и постављени мачеви огњени да објаве гнев Божији на људе. И од тога доба смрт и грех владаху међу људима несагрешившим, од Адама до Ноја, од Ноја до Аврама, од Аврама до Мојсија, од Мојсија до Христова оваплоћења. Како рече Павле, обраћајући се Јеврејима: «Сви свети, који вјером побиједише царства», и даље – «И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство»115). Зато што до доласка Христова, ако је ко и био праведан, непорочан, али због Адамове осуде сви су умирали и у ад одлазили. И Бог, видећи да створење Његово ђаво мучи, смилова се – посла Сина Својега да се оваплоти од Пречисте Приснодјеве Марије, људскога спасења ради. Како каже изабрани апостол Павле: «Посла Бог Сина Својега јединороднога, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење»116). И поново, Јеврејима обраћајући се, пише: «Имајући дакле, браћо, слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завјесом, то јест тијелом својим, и Свештеника великога над домом Божијим»117).
Ето заступства Господа нашега Исуса Христа. Како је речено код Луке о Рођењу Господа нашега Исуса Христа: «И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља»118). Зато што гнев Божији и међу људима мржња пребиваху од Адама па до оваплоћења Христовог. Христовим божанским Промислом и оваплоћењем све се то разруши: и смрт, и грех, и власт ђаволска. И по Благодати Христовој људи постадоше власни над собом, и беху научени како треба побеђивати кнеза таме и света овога и века. И извршивши вољу Божију, и благодарећи божанској речи Његовој, уз помоћ Духа Светога, бићемо наследници Царства Небескога. Који својом вољом не примише заповести Христове и добровољно се ђаволу покорише, у муку вечну ће сићи; јер до Христова оваплоћења, ако су случајем неки и били праведни, због гнева Божијег и проклетства Адамовог ђаво <над њима> власт имаше, душе им у ад одвлачећи. Исус Христос, дошавши, оваплоћењем Својим, и распећем, и васкрсењем проклетство ово разруши, уместо нас заклетвом поставши, и мир Божији људима даде, и уништи гнев због Адама, и силу ђаволску разруши, и учини човека кадрим својом влашћу чинити добро и зло, какав и Адам беше до кршења <заповести>. Како пише апостол Павле, обраћајући се Римљанима: «Слава и част и мир свакоме који чини добро, а јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло»119). И поучи нас Господ наш Исус Христос како ваља заповести Његове, Оца и Светога Духа испуњавати и бити наследником Царства Небескога. И када се узносио на небеса, предаде то божанственим Својим ученицима и апостолима, шаљући их да проповедају и заповедајући им да и друге томе науче.
Ето заступства Господа нашег Исуса Христа: «Приђите, узрадујмо се Господу, истинску тајну исповедајући, зидови оградни срушише се, и мач огњени одвраћа се од Мене, и херувим одступа од дрвета живота, и Ја се причешћујем рајском храном, <раја> из којег бејах изгнан због непослушности, јер непромењиво обличје Оца, обличје Његове вечности прими <на себе> обличје роба. Из <утробе> у браку девствене Матере изашавши, не измени се Онај, Који беше и оста Бог истинити. И оно што не искуси промене, човеком постаде човекољубља ради»120). И поново, у васкрсним стихирама каже: «Животворном Твоме крсту непрестано клањамо се, Христе, и тродневно Твоје васкрсење славимо. Јер тиме Ти обнови трулежну суштину људску, Свемоћни, и улаз на небеса обнови нам; Ти, једини благ и човекољубив». Ето заступства Господа нашег Исуса Христа. Много сам тога из Божанског Писма ја теби исприповедао, али ти у то, попут онагра121), не верујеш, и «као аспида глуха затискујеш уши своје, не чујеш гласа што ти истину објављује»122).
Заступство апостола и светих отаца је – учити људе и поучавати како ваља испуњавати заповести Христове, о чему је горе било речи, како се све на темељу Христовом зида, како пише апостол Павле, да «темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос»123). Јер од Христова оваплоћења до дана данашњег ми се сви називамо хришћанима и ни у које друго име се не крстимо, осим у име Оца и Сина и Светога Духа. И сви су божански апостоли и свети оци учили и водили људе, упућујући <их> на спасоносне заповести Христове и научили речима и стварима које су изнад разума, и откривали им како ваља веровати и заповести Христове испуњавати. Горе сам ти много о томе писао из Божанског Писма, шта је то заступство Господа нашег Исуса Христа и чему то уче божански апостоли и свети оци. Ако нећеш одавати хвалу светим оцима и светим апостолима, следити њихов наук и називати их учитељима спасења, онда не треба ни Писму њиховом да верујеш. А ако се Писму њиховом не верује, како се може разумети шта јесте Бог, и како се <Он> у Тројици слави, и чега ради сиђе са небеса, и оваплоти се, и васкрсе, и вазнесе на небеса. Како схватити заповести Божије? Јер доиста је то тама – не познавати веру у Бога. Како схватити, кад нико не поучава? Благодарећи учењу Божанских апостола и светих отаца, ми светлост вере видимо. Како каже Громов син Јован: «Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема, јер му тама заслијепи очи»124). Тама је – не видети како да се разуме Закон Божији. Светлост је – разумети заповести Божије. И како другачије разумети него кроз Писмо, ко ће поучити? И ради тога потребно је божанске апостоле и свете оце као учитеље поштовати и молити им се, онда и Писму веровати, и учити из њега. Ако пак све буде онако како ти, ђаволом подбадан, саблажњаваш, онда ће сви људи бити као стока, ништа не разумевајући. Слушај шта Господ наш Исус Христос говори о вама кроз Јована Богослова: «Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету. Који у Њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост»125). На томе ћемо и <стати>.
Дванаеста моја реч
Ево писао си и о поштовању икона, а ја ћу укратко твоје безумље раскринкати. Ако желиш сазнати истину, прочитај у «Царствима» о иконоборцу Лаву Исавријанцу и сину његовом Константину Гнојавом, и Лаву Јерменину, и Теофилу Богомрском126), прогонитељу светитеља – и све ћемо тамо наћи објашњено о божанском поштовању икона и о Богомрском противништву безверних царева, чијем сте се безбожју ви својом вољом подали. А што Законима поновљеним прибегаваш, горе сам ти већ писао: ако Закону Мојсијевом прибегаваш, онда ти ваља и све по <том> закону чинити. Ако чак само обрезање извршиш, а не све што је у закону, никакве користи ти од Христа неће бити. Како пише апостол Павле, обраћајући се Галатима: «Ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити. А свједочим опет свакоме човјеку који се обрезује да је дужан сав Закон <Мојсијев> творити. Одвојисте се од Христа, ви који себе Законом <Мојсијевим> оправдавате, и од благодати отпадосте»127). А то што ти наводиш из десет заповести «не гради себи слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи»128), тако и сви пророци, и ја ти то тумачим, да је то све о идолима речено. Како се каже у Изласку Мојсијевом: кад је Мојсије примао таблице, тада сви људи усташе на Аарона и рекоше: «Начини нам богове, који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију који нас изведе из земље Мисирске не знамо шта би». И тако сакупише злато, прстење и наушнице од својих жена и бацише у огањ, и излише главу телета, и поклањаху му се, говорећи: «Ово су богови твоји, Израиљу, који те изведоше из земље Мисирске»129). Како дођоше они Валаку, цару моавскоме, и како због лепоте женске западоше у нечист, коју ви безрасудно примисте, прихвативши спајање са женама и одбацујући чедност, тако и Јудејци тада, саблазнивши се дражима женским, Велфегору служаху и јеђаху жртве мртвима принесене, и Астарти, и гнусоби сидонској служаху и Хамоса оплакиваху130); како рече пророк Давид: «Кушаше и срдише Бога Вишњега и уредаба Његовијех не сачуваше, одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук, и увриједише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га», «него се помијешаше с незнабошцима и научише дјела њихова, стадоше служити идолима њиховијем, и они им бише замка; синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима; проливаше крв праву; крв синова својих и кћери својих, које приношаху на жртву идолима Ханаанским»132). Као што се и Соломон жене ради идолима клањао и од Бога живога одступио133), и још Јеровоам у Самарији два златна телета поставио и заповедио људима да им се клањају, и беше то клањање све до пропасти Самарије134).
Но, доста о том идолопоклонству, о којем су и пророци говорили и апостоли благовестили. А теби се разум запетљао између светог и мирског: о икони Христовој судиш једнако као о идолу Аполоновом, о икони Богородичиној – једнако као о Дију, <такође> и осталих светитеља135), клањање које ти држиш за идолопоклонство. Наше пак, хришћанско клањање и поштовање окренуто је ка Пралику и божанској <суштини>, и спасењу води. Где ћеш ти наћи код Божанских икона клање жртава и проливање крви? И како рече пророк: «Зар ја једем месо волујско, или крв јарећу пијем? Принеси Богу хвалу на жртву, и узнеси Свевишњем молитве твоје»136). Зар не чине све то уз иконе, што уз идоле никада не раде јер су тамо, крај идола, жртвеници и ломаче, и жртве, и проливање крви; уз иконе – цркве, и духовна молитва и жртва од срца. Немој мислити да ми то боготворимо, већ се Пралику почаст одајући, клањамо. Не бојама и даскама, већ насликаном лику Христа, Богородице и свих светих <клањамо се>, Пралику почаст одајући.
А како ти из Закона Мојсијевог говориш, <онда> ћу ти ја самога Мојсија навести: како Мојсије два златна херувима постави у Светињу над Светињама, и како сатка завесу, на којој везом приказа читаво небеско подобије, и како <постави> ћивот Завета, са свих страна окован златом, у којем се чуваху сасуди, мана и процветало жезло Ароново и таблице Завета – свему се томе Јудејци клањаху. И <то> не беше само предсказање истине. <Све> то се исто поштовало, као што се поштовала Светиња над Светињама. Када су Јудејци ишли <ван храма>, на свима беху покривала. А када су улазили у Светињу над Светињама, тада су покривала одбацивали137). Као и оваплоћење Речи Божије, када Авгар, едески кнез, доби лик Господњи на убрусу, и како га је од болести раслабљености подигао. А на истој тој постељи није се могао ни окренути, кад му Господ наш Исус Христос посла лик Свој на убрусу по апостолу Тадеју. И када је овај пошао са ликом, и када је био на три попришта од града, <Авгар>, који се на тој постељи не могаше окренути, без муке здрав устаде и, идући својим ногама, сусрете крај градских врата божански лик. И колико чудеса разних тај божански лик од тога времена изврши: исцељења болесних, истеривања ђавола, пораза безбожничких војски, победа благочестивих – све до рушења Грчкога царства!138) Колико се много различитх чудеса од тога доба тим божанским ликом извршило! Ако желиш истину знати, прочитај о Грчкоме царству, тамо ћеш сву истину и сазнати. И како је она крволиптећа, када беше исцељена, излила од бакра богочовечији лик Христов у природној величини. И многа исцељења изврши тај лик, све до времена <владавине> слуге Сатанине и злочестог отступника цара Јулијана.139)
А Лидске цркве што се тиче, у којој на стубу крај западних врата беше слика Пречисте Богомајке са Предвечним Младенцем, ту су цркву апостоли подигли, и та се слика у њој јавила због спора правоверних са неверницима: које се вере знамење јави, тој ће вери и црква припасти. По Божијој заповести Нерукотворени лик на стубу се појави, не руком сликан, већ Богом. И сама Богомајка <још> жива беше, и апостоли је умољаваху да дође на освећење храма. А она им рече: «Идите, чеда, и Ја ћу тамо са вама бити». Они пак, дошавши и угледавши тај преславни лик, испунише се безграничном радошћу, и са сузама узнесоше молитве Богу, Творцу свих. Затим и Богомајка дође да види лик Свој истинити, и овако рече: «Благодат Моја и сила нек буде са тобом». И тај божански лик злосмрадни онај Јулијан хтеде уништити. И ма колико клесари секли камен, и ма колико се трудили лик тај на земљу да сруше, Божијом вољом те боје нетварну силу стекоше, још дубље улазећи у камен. И таква су се чуда десила да послани одоше необављена посла, не смогавши тај лик срушити, само понегде неравно постаде због посекотина. Потом руке благочестивих и то изгладише. И кад су секли и гладили, боје се нимало не изменише, беху као пре. Тако и онај Енеј што беше исцељен Петром и Јованом. Исто тако подиже он предивну цркву, и исти се лик Богомајке појави, и многа се чудеса догодише. Тако је и божанствени Лука лик Богомајке насликао и Њој однео. Она пак рече: «Благодат Моја и сила биће с тобом». И та икона Божијом вољом овде је, у царствујућем граду Москви борави, хришћане чувајући. А шта да ти кажем о оној икони Богомајке коју божанствени Герман, патријарх Цариграда, са те Лидске <иконе> преслика, и како је она, не наквасивши стопе, преко мора до Рима ходила?140) Ви сами и више од нас можете знати <о томе>, зато што је црква римска – код вас. Шта да ти кажем о чудесима, и о исцељењу болести, и о истеривању бесова, који се догодише благодарећи божанским иконама и онима који им се клањају? Због њиховог мноштва ни описати их не могу, «јер ми не би достала година кад бих стао казивати»141) о томе, како пише апостол Павле, обраћајући се Јеврејима. Ако хоћеш истину сазнати, све ћеш то наћи у Божанском Писму.
И кажи ти мени, када је и како почело клањање идолима и стварање икона, и ради чега? Није ли Серух први почео идоле правити?142) Неко је међу храбрима име своје прославио, неко међу мудрима, неко се благодарећи <некој> другој ствари похвалној <прославио>, и он, јер бејаше разуман, ради спомена и похвале то уради. После њега, они који немаху његову мудрост, стадоше их градити, као богове, и као боговима им се клањати, и саме те идоле боговима називати. То је гнусно и забрањено преко пророка Божијим заповестима, јер се идоли у име поганих људи дизаху: једни беху блудници, други пијанице, неки пак разбојници, лопови и лакрдијаши. Божија слика – као прво, то је слика Спаса и Господа нашег Исуса Христа, јер се у тај лик изволео оваплотити и спасти нас. Пречиста Његова Богомајка – пошто је удостојена таквој божанственој тајни да прими и примивши просторно божанствени огањ у утробу Своју, као посредница спасења нашег, кроз коју се ми с Богом помирисмо. И зато се лику Њеном поклањамо. Силе небеске – као помагачи спасења нашег. Ликове свих светитеља на иконама ми поштујемо зато што су они извршиоци заповести Господњих, учитељи. И ми сами стремимо побожности, подражавати <им> желимо, и извршавати <заповести>. Толико о иконама. Што се тиче идола, на тако нешто ти не можеш указати, јер се поштовање икона разликује од идолског махнитања. Реци ми, можеш ли на таква чудеса да ми укажеш крај идола, као крај икона што су исцелења људи? Ако ти клањању иконама, као пас, не верујеш, онда, према заповести Господњој, не треба пред тобом о светоме говорити.
А оно што пишеш о Јовановој посланици о иконама, у Јовановој посланици је написано: «Дјечице, сачувајте себе од идола»143). А о иконама у Јовановој посланици није писано. И то си лаж написао. А што пишеш да је тобож Бог страшно карао оне што иконе мећу, е то ми у Божанском Писму нигде нисмо нашли. А што написа о вазнесењу Господњем, управо тај ред томе не пристаје. А што је писао апостол Павле да «тела наша јесу цркве Божије, у којима живи Дух Божији»144). А оно што си о Петру и Корнилију говорио, и како се <говори> код Богослова у Откривењу о анђелу, <све> то је смирења ради145). Јер и сам Господ наш Исус Христос, кад се преобрази на гори, силазећи с горе, заповеди својим ученицима, говорећи: «Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне»146). И тиме Господ показује смерност и учи смерности, да се нико не би узгордио. Зато и анђео Богословца диже – смерности да га учи. Тако је и Петар <дошао> Корнилију ради смерности. А када би то било онако како ти говориш, онда шта ћеш с тим, што се троструким питањем Господњим троструко одрицање Петрово исправило, <речима>: «Напасај овце моје»? А ако се ви не поклањате и не славите, каква ли ће тек паства бити!
Та погледај, и сами свети апостоли власт имају. И у Јеванђељу рече Господ Петру: «И даћу ти кључеве Царства Небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима»147). Видиш да је и небеска хијерархија апостолској и светитељској потчињена? И како у Закону Илија затвори небо, и не беше кише три године и шест месеци, једино по речи уста пророчких148). Виде ли какав је обичај Благодати Божије слушати своје праведнике. А оно <што> пишеш о Павлу и Варнави, та они су управо зато и забранили, што жреци идолопоклонички хтедоше жртву да им принесу, као да су идоли. Они зато и забранише, јер их ови нису онако поштовали како свете ваља поштовати.149) А оно што пишеш да не приличи, сем Бога, на помоћ светитеље призивати, у Јеванђељу је другачије писано: «Господ видје народ многи, и сажали му се на њих, јер бијаху као овце без пастира»150). Тад рече Он ученицима Својим: «Жетве је много, а посленика мало; зато се молите Господару жетве да изведе посленике на жетву». «И позва дванаест ученика Својих и даде им власт над нечистим дусима, да <их> изгоне и исцељују сваку немоћ и сваку болест»151). Видиш ли ти какву власт даде Господ ученицима Својим и светитељима, не зато што не могаше спасти људе, већ сажаливши се на немоћи њихове и неразумност, и кроз то показујући људима истинити пут, као што је о томе горе писано.
А оно што из псалама Давидових говориш, то је све о идолима писано, а не о иконама. А оно што пишеш да неколико стотина година икона није било, то си лаж написао. Од Христова оваплоћења почеше иконе па све до данас. А оно што пишеш о светом епископу Епифанију Кипарском152), како је он тобож раздерао лик некаквог светитеља на убрусу, то је лажно написано. То је писаније јеретичко и истинским хришћанима неприхватљиво. Сети се и самог Епифанија кад већ отачком учењу прибегаваш, како потом беше епископ на острву Кипру, где много поклоњења иконама беше, и клањаху им се много. А када епископ Папос постави Епифанија за епископа града Кипра, диван беше тада његов избор, јер се свети оци усавршаваху духом од призора – нађоше га на тргу где се Божија слика продаје. У та времена беше пребожанствени Златоуст, и тај рече: «Поштујем лик од воска изливен». Василије Велики, што пре тога живљаше, каже да се поштовање лика односи на Пралик. А у вашој земљи шта се с иконама ради, не желим ни говорити о томе како сте се предали ђавољој обмани, и сами то знате. Како рече божанствени апостол Петар у Посланици: «Суд ваш одавно не одоцни, и погибао ваша не дрема»153). А оно што си писао из Дела светих апостола о апостолу Петру, то не спада у ово, и у Делима апостолским то није написано, и лаж си написао. На томе ћемо и <стати>.
Тринаеста моја реч
А оно што си писао о чедности и о браку, то ниси писао оно о чему сам те ја питао. Ја сам те питао о томе како се ви односите према девствености, браку и блуду, а не о томе о чему си писао. А оно што си писао, та о томе пише Јован Богослов у својој првој посланици: «Сваки, који верује у Господа Исуса Христа оваплоћеног и који сведочи <о томе>, у њему мора и бити»154). Како је он чинио, тако и ми чинити <требамо>. А у Христа жене не беше, и сви апостоли жена не имаху. А то што у Петра беше ташта и жена, то беше пре него што за Христом пође. Када је, пак, пошао за Христом, он је и чистоту чувао, и ташта му беше као мати, а жена као сестра. Тако исто и Филип, од седморице ђакона155), што је имао четири кћери, пророчица. Док није Христа следио, онда их је и родио, а кад је за Христом пошао, тада је у чистоти пребивао. И кћери његове с мушком чврстином чуваху чедност, удостојише се пророчког дара и реч Божију заједно са апостолима проповедаху. А и мироносице, нису ли све оне девственост следиле? <Све ово> не тиче се само <људи> мушког пола, већ и женског.
Двојако може бити пребивање у хришћанству, девствено и обично. Они који завет чедности дају, морају се одрећи од брака и од меса, не због одвратности, већ уздржања ради. Они пак, што не дадоше завет чедности, ако и буду кушали брак и месо, нема им <на то> забране, ако се заповести Христових држе, јер нису једнаке заповести за иноке и мирјане. А о онима што дадоше завет чедности и не послушаше заповести <Христове>, апостол Петар пише: «Јер боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповиједи. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља»156). Господ наш Исус Христос каже о чедности и о браку: «Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. А што је Бог саставио човјек да не раставља»157). И поново: «Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу, и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу»158). Толико о браку. О чедности пак, јеванђелист Матеј пише овако: «Рекоше Му ученици Његови: Ако је тако човјеку са женом, није добро женити се. А Исус им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими»159).
Сасуд изабрани апостол Павле пише, обраћајући се Римљанима: «Сада нам је спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и не угађајте плотској похоти»160). И опет исти тај Павле, обраћајући се Коринћанима, пише: «А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога: овај овако, онај онако. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се. А ожењеним и удатим заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја; ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену». «А за младиће и дјевојке немам заповијести Господње, него дајем савјет, као онај који је стекао милост од Господа да је вјеродостојан. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човјеку овако бити. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну». «А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени. Разликује се и жена од дјевојке. Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и тијелом и духом; а која је удата брине се за овосвјетско, како ће угодити мужу. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не гријеши, нека је уда. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини. Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. Али је блаженија ако остане тако, по мојему мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега»161).
То сам ти написао, како доликује брак чувати. А питао сам те о томе зато што сам чуо да неки од вас блуду значење не придају и греха у њему не виде. И такве разобличавајући, врховни апостол Петар каже: «Зна Господ побожне да избавља од искушења, а неправеднике да чува за казну у Дан судњи; а особито оне који иду за тијелом у нечистој похоти, и презиру господство Божије; дрски, самовољни, и не дрхте хулећи на славе, док анђели, који су већи снагом и силом, не износе против њих пред Господом хулнога суда. А они, као бесловесне животиње, по природи саздане за лов и трошење, хулећи на оно што не познају, у покварености својој пропашће. И примиће плату неправде. Они сматрају за сласт посведневно уживање; бестидници и неваљалци, који се наслађују својим пријеварама, једући са вама: очи су им пуне прељубе и непрестанога гријеха, прелашћују неутврђене душе, имају срце извјежбано у лакомству. Дјеца проклетства! Оставивши прави пут, залуташе, и пођоше путем Валаама Восорова који заволи плату неправде. <Али> би покаран за своје безакоње: немушто марвинче проговори гласом човјечијим и спријечи безумље пророково. Они су извори безводни; облаци олујом гоњени, за њих се чува мрак таме заувијек. Јер говорећи надувене и сујетне ријечи прелашћују на тјелесне жеље и разврат оне који су стварно побјегли од оних што живе у заблуди, обећавајући им слободу а сами су робови покварености»162).
А оно што си написао о монашком животу, то је кренуло од апостола. Како рече Господ наш Исус Христос у Јеванђељу по Матеју, зачело 19: «Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан»163). И поново, глава 33: «Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде»164). У Јеванђељу по Луци, глава 54: «Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мој ученик. И ко не носи крста својега и за Мном не иде, не може бити Мој ученик». «Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити Мој ученик»165). Сасуд изабрани апостол Павле, обраћајући се Римљанима, пише о томе: «Сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем. Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме, да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са Њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада Њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда, а што живи, Богу <живи>. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под Благодаћу»166). «Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. Јела су за трбух и трбух за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути са Њим силом Својом. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело <с њом>? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. А ко се сједини са Господом, један је дух <с Њиме>. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, <Којега> имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији»167). «Ничим другим се не ваља хвалити осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим»168). И кажи ти мени, ко је немоћи исцелио, ко је болесне <на ноге> дизао, ко мртве васкрсавао, ко је смртну <чашу> испио, себи не нашкодивши, ко је бесове изгонио, себи не нашкодивши, и остало по Јеванђељу? Није ли све то монашки подвиг? На томе ћемо и <стати>.
Четрнаеста моја реч
А оно што пишеш да си по нашој заповести слободно и смело говорио, и да ми наш гнев на тебе не дижемо, ми те своје речи памтимо и никаквог гнева на тебе немамо. А то што тебе не смем држати за нејеретика, то је зато што су сва твоја учења одвратна Христовом учењу, и о свему ти мудријашиш супротно Христовој Цркви, и ти ниси само јеретик већ и слуга Антихриста и ђаволског већа. И <ако> над Лутером нема никог, <онда> над тобом има! А убудуће то твоје учење у нашој земљи да ниси објављивао. И за то Господа нашег Исуса Христа, Спаситеља свих, приљежно молим да нас, руски народ, спасе од таме вашега неверја. Слава Оцу, заједно са приносушним Сином Његовим и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Коментари
1 В 7090 (1582)-м году… из Рима от папы посланник по имени Антон… велим папе ответить». —Данное вступление, выделенное в рукописи киноварью, имеется только в списке РГБ, ф. 236, № 19. Речь в нем идет о визите в Россию в 1581–1582 гг. Антонио Поссевино (1534–1611) — одного из наиболее видных деятелей католической реакции. Антонио Поссевино участвовал в миссии по заключению перемирия между Иваном Грозным и Стефаном Баторием. В то же время известно, что по поручению папы римского Григория XIII он пытался вести прения о вере с царем Иваном Васильевичем, с целью обратить его в католичество, однако эта попытка не увенчалась успехом. Очевидно, переписчик данной рукописи соотнес недавние по времени события (список датируется кон. XVI в.) с темой другого прения о вере — Ивана Грозного с Яном Рокитой.
2 «Не давайте святыни псам… перед свиньями»… — Мф. 7, 6.
3 Имеют жизнь, подобную псам… и в мерзости пребывают. — Ср. 2 Петр. 2, 22.
4 «Еретика после первого и второго наставления… сам себя осудил». — Тит. 3, 10–11.
5 …«Не достанет мне времени для повествования». — Евр. 11, 32.
6 …учителе Лютере… — Мартин Лютер (1483–1546) — один из вождей Реформации, основоположник лютеранства как протестантского учения (1517).
7…о краеугольный камень, Христа… — Ср. Пс. 117, 22; 1 Петр. 2, 7.
8 Как Сатанаил свержен… кознодеи. — Апокриф о свержении с небес Сатаны см.: Палея Толковая по списку, сделанному в Коломне в 1406 г. // Труд учеников Н.С. Тихонравова. М., 1892. Вып. 1. Стб. 73–74. Называя последователей учения Лютера кознодеями, т. е. «нечестивыми, строящими козни», Иван Грозный иронически обыгрывает польское слово «kaznodzieja», т. е. «проповедник».
9 «Не удивительно ведь… служителей правды». — 1 Кор. 11, 14–15.
10 «Остерегайтесь лжепророков… познаете их»… — Мф. 7, 15–16.
11 «Кто не дверьми входит… слушаются голоса его». — Ин. 10, 1–3.
12 Как и привратник Христос… показав всем начало покаяния… — Троекратным вопрошанием Иисус Христос принял покаяние Петра и объявил ему свое прощение (см. Ин. 21, 15–17).
13 «И дам тебе ключи… на небесах будет». — Мф. 16, 19.
14 …и епископов по городам поставил, то есть посещающих… — Епископ в раннехристианские времена — глава христианской общины; одно из греческих значений слова «епископ» — «посещать, навещать».
15 …Громов сын… — Иоанн Богослов, апостол, ученик и последователь Иисуса Христа, автор одного из Евангелий, посланий и Апокалипсиса. Уже в начале своего христианского пути Иоанн Богослов был назван Иисусом Христом «сыном Грома» (см. Мк. 3, 17).
16 «Если кто не исповедует… ко злым делам его». — Ср. 2 Ин. 7–11.
17 «Идите, научите все народы… до скончания века. Аминь». — Мф. 28, 19–20.
18 …где труп… апостолы собрались. — Ср. Мф. 24, 28.
19 «Как Ты послал Меня… что Ты Меня послал». — Ин. 17, 18–21.
20 «Уверовавших же будут… и те будут здоровы». — Мк. 16, 17–18,
21 Святой Василий Великий… Ефрему Сирину… — Ефрем Сирии (IV в.), один из великих учителей Церкви, обрел знание греческого языка благодаря молитве Василия Великого (329–379), архиепископа Кесарийского, вселенского отца и учителя Церкви, см. Пролог, 28 янв.: «Житие Ефрема Сирина» и «Повесть о святем Ефреме преподобием и о Василии Великом».
22 «Знамения не для верующих… для верующих». — 1 Кор. 14, 22.
23 «Вы ищете Меня… в жизни вечной». — Ин. 6, 26–27.
24 «Вы были умом как младенцы… потому что он младенец». — Ср. Евр. 5, 12–13.
25 «Иудеи чудес просят… премудрость». — 1 Кор. 1, 22–24.
26 …о 10 заповедях из Второзакония Моисея… — т. е. о Десяти заповедях Ветхого Завета, изложенных во «Второзаконии» — последней из книг Пятикнижия Моисеева (Вт. 5, 6–21).
27 «Возлюби Господа Бога… как самого себя». — Лк. 10, 27.
28 «Кто говорит, что пребывает в Боге… Сын Божий». — 1 Ин. 2, 6.
29 …и всё в Законе Моисеевом соблюдать (и потому являетесь вы жидовствующими, что не подобает истинным христианам…) — В протестантизме и католичестве особое значение придается ветхозаветным текстам Библии, в то время как в православии — Новому Завету. На Руси увлечение Ветхим Заветом в ущерб Новому Завету издревле, с XI в., считалось уклонением в иудаизм — «жидовской ересью». «Жидовствующие», о которых вспоминает Иван Грозный, — это антиправославное умонастроение, распространившееся в Новгороде и Москве в кон. XV — нач. XVI вв. Центром распространения ереси был Новгород, множество ее сторонников оказалось и в Москве, причем, в самых высших кругах. Среди них — митрополит Зосима (1490–1494 гг.) и многие другие новгородские и московские священники. Из светских лиц — Иван Волк Курицын (ум. в 1504 г.) и его брат Федор Курицын, дьяк Посольского приказа и фактический руководитель внешнеполитической деятельности Руси при государе Иване III. В 1485 г. новгородский архиепископ Геннадий именовал Курицына «начальником» всех еретиков. Одно время благоволил к еретикам и сам великий князь Иван III. Само именование — «жидовствующие» — еретики получили по двум причинам. Во-первых, у истоков ереси стояли иудеи, приехавшие на Русь из Западной Европы. Во-вторых, еретики отрицали значение Нового Завета, отдавая предпочтение ветхозаветным и, видимо, каким-то иудейским книгам. Кроме того, у последователей ереси прослеживаются параллели с иудейской догматикой и обрядностью — почитание субботы, обрезание, пользование еврейским календарем. Сведения о ереси сохранились в основном в противоеретических сочинениях — посланиях архиепископа Новгородского Геннадия и в «Просветителе» Иосифа Волоцкого. Произведения самих еретиков или не сохранились, или дошли до нас в зашифрованном виде. Поэтому существо ереси «жидовствующих» сегодня восстановить трудно. Помимо склонности к иудаизму, известно, что еретики отрицали важнейшие догматы православного вероучения — Святую Троицу, богочеловеческую природу Иисуса Христа и Его роль Спасителя, идею посмертного воскрешения и т.д. Они подвергли критике и осмеянию тексты Библии и святоотеческую литературу. Кроме того, еретики отказывались признавать многие традиционные принципы Православной Церкви, в том числе институт монашества и иконопочитание. Еретики подверглись преследованию со стороны официальной церкви. На церковном соборе 1490 г. были осуждены поп Денис, дьяк Гридя, чернец Захар и др. Решением церковного собора 1504 г. к смертной казни были приговорены и затем сожжены в срубе Иван Волк Курицын, Митя Коноплев, Иван Максимов, Некрас Рукавов. О судьбе других лидеров «жидовствующих» ничего неизвестно. Например, имя Федора Курицына в документах в последний раз упоминается в 1500 г.
30 «Как закон через Моисея дан… через Иисуса Христа». — Ин. 1, 17.
31 «Если бы первый закон… места второму». — Евр. 8, 7.
32 …Новая Благодать… — т. е. Новый Завет. В православной традиции считалось, что Закон, данный Богом Моисею и нашедший отражение в Ветхом Завете, распространяется только на евреев. А Иисус Христос принес людям Новый Завет — Благодать (дословный перевод: «Евангелие» — «Благодатная весть») и Истину. Сам по себе, без учета Нового Завета, Ветхий Завет не может считаться священным текстом, ибо такую роль он играет в иудаизме (в иудейской традиции Ветхий Завет — «Танах»). Именно поэтому увлечение Ветхим Заветом на Руси и считалось уклонением в иудаизм. Русские мыслители были уверены, что христианином человек может стать только в том случае, если всем сердцем принимает Заповеди Христовы, изложенные в Евангелии.
33 Стефан же первомученик… «Вы, которые приняли… не сохранили». — Деян. 7, 53. Стефан — апостол и первомученик, один из семи дьяконов, поставленных апостолами. Рассказ о нем в Деяниях апостолов — одной из книг Нового Завета, повествующей о проповедании христианства учениками Христа после его смерти — изображает Стефана мудрым, исполненным веры, совершающим чудеса и знамения. Не будучи в силах противостоять в споре мудрости Стефану, противники оклеветали его перед синедрионом в хуле на Бога и Моисея. После обличительной речи он был побит камнями (см. Деян. 6, 8–15 и 7, 53–60). Православная Церковь чтит память первомученика 4 янв. и 27 дек.
34 «И Моисей верен… Дом же Его — мы». — Евр. 3, 5–6.
35 «Если вы обрезываетесь, то не будет вам пользы от Христа». — Гал. 5, 2.
36 И потому Бог Слово стал плостью и вселился в нас. — Ср. Ин. 1, 14.
37 «Уже грядет князь мира сего, и во Мне не имеет ничего». — Ин. 14, 30.
38 «Что повинны мы, и иудеи, и эллины, все под грехом». — Рим. 3, 9.
39 «У Бога нет различия ни для кого». — Рим. 2,11.
40 «Нет различия у Бога… только делами благими». — Ср. Кол. 3, 11; Гал. 3, 28.
41 «И делающим мужам… вера его вменяется в праведность». — Рим. 4, 4–5; ср. Гал. 2, 16.
42 «Праведный верою живет… будто воочию видя, был тверд». — Евр. 10, 38–39; 11, 1–4, 8, 11, 24–27. Авель, Каин, Авраам, Сарра, Моисей — персонажи Ветхого Завета, получившие чудесные знамения от Бога благодаря искренней вере в Него.
43 «Что пользы, братья мои… а не от верою только?» — Иак. 2, 14–24 (см. Быт. 15,6).
44 Если бы Авель жертвы не совершал… другом Божиим наречен был. — Ср. Евр. 11, 4–18.
45 «Когда умножился грех… xoдumь начнем». — Рим. 5, 20–21; 6, 1–4.
46 «Никто не может положить иного основания, кроме положенного, которое есть Христос»… — 1 Кор. 3, 11.
47 «Укрепляйся в Благодати Иисусом Христом… и других научить». — 1 Тим. 2, 1–2.
48 «Ибо мы соработники у Бога… которое есть Христос». — 1 Кор. 3, 9–11.
49 «Благодарю давшего мне силу… и любовью во Христе Иисycе». — 1 Тим. 1, 12–14.
50 «Кто служит Мне, тот за Мной пусть последует». — Ин. 12, 26.
51 «Не всякий, говорящий Мне… что на небесах». — Мф. 7, 21.
52 «Если праведность ваша… в Царство Небесное». — Мф. 5, 20.
53 «Это агнец Божий, берущий на Себя грехи всего мира»… — Ин. 1, 29.
54 «Много говорил вам… мудрствуют о земном». — Фил. 3, 18–19.
55 … царю Навуходоносору… — Навуходоносор — вавилонский царь (604–561 гг. до н.э.). Прославился своими многочисленными победами, а также укреплением Вавилона, превращением его в новую столицу, застроенную великолепными зданиями, окруженную городской стеной. Книга пророка Даниила повествует о множестве чудес, совершившихся во времена правления Навуходоносора, наиболее известное из них — чудо о спасении трех отроков из огненной печи (Дан. 3, 12–97).
56 «Есть Бог всесильный… не поклонимся». — Дан. 3, 17–18.
57 «Да будет в вас та же высшая мудрость… став, как человек». — Фил. 2, 5–7.
58 «Как всякий младенец… посвящается Богу». — Лк. 2, 23 (см. Исход. 13, 2).
59 «Ибо сила Христова в немощи совершается». — 2 Кор. 12, 9.
60 «Я насадил, Аполлос поливал… Бог взращивающий». — 1 Кор. 3, 6–7.
61 «Нет ученика… как учитель его». — Лк. 6, 40.
62 «Каждому на пользу дается проявление Духа… Все ли говорят на языках?» — 1 Кор. 12, 7–30.
63 «Кто не оставит… не достоин Меня». — Ср. Мф. 10, 37–38; Лк. 14, 26–27.
64 …в арианскую ересь… — Арий (ум. в 336 г.) — священник из г. Александрии, основатель арианства. В 318 г. выступил против учения о единосущности Бога-Отца и Бога-Сына. По учению Ария, три лица Святой Троицы –– Бог-Отец, Бог-Сын и Дух Святой не равны и не едины по своей сущности. Бог-Отец сотворил Бога-Сына «из ничего», как и всё остальное. Поэтому Христос не извечен и не обладает единой сущностью с Богом-Отцом, а «подобосущен» ему. Так же и Дух Святой не существовал извечно и тоже был сотворен, но уже не Богом-Отцом, а Христом. Арианство было осуждено на Вселенских соборах в Никее в 325 г. и Константинополе (Царьграде) в 381 г. На этих же соборах был утвержден Никео-Цареградский Символ веры. Он состоит из 12 членов (частей) и признает «единосущность» Бога-Отца, Бога-Сына и Духа Святого.
65 «В начале было Слово… что началось». — Ин. 1, 1–3.
66 «Слова, которые я говорю вам… и явлюсь ему Сам». — Ин. 14, 10–11, 13, 21.
67 «Отец любит Сына… чтут Отца, пославшего Его». — Ин. 5, 20–23.
68 «Кода придет утешитель… свидетельствовать обо Мне». — Ин. 15, 26.
69 «Когда придет Он… и возвестит вам». — Ин. 16, 13–15.
70 «Потому любит Меня Отец… от Отца Моего». — Ин. 10, 17–18.
71 «Христос не помыслил… приняв образ раба»… — Ср. Фил. 2, 6–7.
72 «Отче, благодарю Тебя… Ты послал Меня». — Ин. 11, 41–42.
73 «Если кто любит Меня… обитель у него comвopuм». — Ин. 14, 23.
74 «Отче, прославь Сына Своего, да Сын Твой прославит Тебя». — Ин. 17, 1.
75 …подобает тебе и субботу чтить по-иудейски… — Т.е. чтить субботу. По иудейскому обычаю, в субботу — 7-й день недели — необходимо оставить всякий труд и посвятить себя покою и служению Богу. Празднование субботы посвящено сотворению мира и счастливому исходу иудеев из Египта. Богослужение в субботу отличается принесением большей жертвы.
76 …пишешь ты по главам в Апостоле и в Евангелии, то наши главы с вашими главами не сходятся… — В истории текста Библии существовало две традиции деления на главы четьих типов новозаветных книг — Евангелия и Апостола. Если в Западной Европе традиция деления Библии на главы, сходного с современным, была распространена уже в XIII в., то на Русь она попала впервые с текстом Геннадиевской Библии (1499 г.), но распространение получила лишь после издания Острожской Библии (1581 г.). До этого времени на Руси придерживались старого византийского деления Апостола на так называемые «евфалиевы» и Евангелия на «аммониевы» главы. Сам Иван Грозный, ссылаясь в послании к Роките на определенные места из Евангелия, указывает нумерацию глав по «аммониеву» делению.
77 «Что вы зовете Меня… что Я говорю?». — Лк. 6, 46.
78 …посреди пшеницы плевелы сеешь… — Грозный сравнивает Ивана Рокиту с врагом рода человеческого, перефразируя евангельскую притчу о плевелах, насажденных среди доброй пшеницы (см. Мф. 13, 24–43).
79 «Ваш отец… отец лжи». — Ср. Ин. 8, 44.
80 «Царства Божия не наследуют… ни хищники»… — 1 Кор. 6, 9–10.
81 «Удивляюсь, что вы… через Откровение Иисуса Христа». — Гал. 1, 6–12.
82 «Ибо никто не может положить другого основания… ибо день покажет». — 1 Кор. 3, 11–13.
83 «Идите, научите все народы… Я повелел вам». — Мф. 28, 19–20.
84 «Есть и многое другое… написанных книг». — Ин. 21, 25.
85 «Слушающий вас Меня слушает, отвергающийся вас Меня отвергается». — Лк. 10, 16.
86 «Чадо Тит, для того я оставил… священников». — Тит. 1, 5.
87 «Как и ,–– сказал, –– возлюбленный брат наш Павел… к своей погибели». — Ср. 2 Петр. 3, 15–16.
88 «Нельзя и ангела слушать… приняли». — Ср. Гал. 1, 8.
89 «Хотя у язычников много богов… жертвы приносят». — Ср. 1 Кор. 8, 5–6; Еф. 4, 5–6; 1 Кор. 10, 20.
90 «Ибо всякий, кто призовет имя Господне… не будут посланы?» — Рим. 10, 13–15.
91 Сам Господь сказал… «Сей род ничем изгнать невозможно, только молитвою и постом». — Мф. 17, 1–8, 14–22; Мк. 9, 2–8, 16–30; Лк. 9, 28–36.
92 …сорокадневным постом постимся… подражая тем Его божественному страданию и воскресению. — Т.е. Великий пост — пост святой четыредесятницы, продолжающийся 40 дней перед Пасхой.
93 Пост же святых апостолов… — Петров пост, перед днем памяти св. апостолов Петра и Павла 12 июля (29 июня); начало его зависит от празднования Пасхи, поэтому продолжительность бывает разной: от 6 недель до 8 дней.
94 В пост же Пресвятой Богородицы Владычицы… — Успенский пост, перед днем Успения Пресвятой Богородицы, продолжается с 14 (1) до 28 (15) августа.
95 Пост… перед Рождеством Христовым… — Рождественский (или Филиппов) пост продолжается с 28 (15) ноября до 7 января (25 декабря).
96 Круглогодичный пост… в среду и пятницу… — Пост в среду и в пятницу установлен со времен апостолов в память о предании Иисуса Христа на страдания и смерть (среда) и о самих страданиях и смерти Господа (пятница).
97 «Я так бегу… подчинять его». — Ср. 1 Кор. 9, 26–27.
98 «Горе вам, книжники и фарисеи…а верблюдов пожирающие». — Мф. 23, 23–24.
99 «Не упивайтесь вином, от которого блуд и иное зло». — Ср. Еф. 5, 18.
100 Об Ионине посте и об Аггееве, также и о Ниневии, и прочем… — Во времена опасности или общественных бедствий у иудеев был обычай и считалось религиозной обязанностью налагать на себя пост, т. е. воздерживаться от пищи, молиться и приносить жертвы. О двух таких постах упоминает Иван Грозный — о посте, проповеданном пророком Ионой жителям Ниневии — столицы Ассирийского царства (Иона. 3, 3–5), и о посте, проповеданном иудеям пророком Аггеем при строительстве храма Господня во времена правления Зоровавеля (Агг. 1–2).
101 Так и Ахав ради Иезавели Навуфею приказал поститься и тот пост убил его. — Ахав, 8-й царь Израильский (925–903 гг. до н.э.), однажды решил взять в свое владение виноградник соседа Навуфея. Однако тот отказал ему. Тогда нечестивая жена Ахава Иезавель повелела старейшинам от имени мужа объявить в городе пост и по обычаю посадить Навуфея на первое место в народе, а напротив его посадить двух клеветников. Оклеветанный ими Навуфей был выведен за город и до смерти забит камнями, Ахав же таким образом завладел его виноградником (3 Цар. 21).
102 «Когда он убивал их… верны завету Его». — Пс. 77, 34–37.
103 …«вы в сети дьявола, живыми пойманы им в его волю»… — 2 Тим. 2, 26.
104 «Кто перелезает ограду, тот вор и разбойник». — Ин. 10, 1.
105 «Они вышли от нас… остались бы с нами». — 1 Ин. 2, 19.
106 «Тот, кто не пребывает… антихристов». — Ср. 1 Ин. 4, 3; 2 Ин, 9.
107 «Отвергающий апостолов — Христа отвергает». — Ср. Лк. 10, 16.
108 «Вот Господу Богу поклонишься, Ему одному послужишь». — Мф. 4, 10.
109 «Ибо я принял от Господа… о смерти Господней возвещаете». — 1 Кор. 11, 23–26.
110 «И, взяв хлеб и воздав хвалу… за вас проливается». — Лк. 22, 19–20.
111 «Сие есть кровь Моя Нового Завета… оставления грехов». — Мф. 26, 28; Мк. 14, 24.
112 «Все по закону очищается кровью… тела Иисуса Христа». — Евр. 9, 22; 10, 3, 9–11.
113 «Если мы, восприняв разумение истины… говорит Господь». — Евр. 10, 26–30.
114 …в книгах Бытия… — Бытие — одна из пяти книг Ветхого Завета, написанных пророком Моисеем. Бытие состоит из 50 глав и повествует о Сотворении мира и человека, о грехопадении Адама и искуплении греха, содержит в себе историю патриархов от Адама до Иосифа. Далее Иван Грозный кратко пересказывает основной сюжет Бытия о Сотворении мира и грехопадении Адама.
115 «Все святые, которые верою победили царства… достигли совершенства». — Ср. Евр. 11, 33, 39–40.
116 «Послал Бог Сына Своего… приняли усыновление». — Гал. 4, 4–5.
117 «О братия… в доме Божием».— Евр. 10,19–21.
118 «Внезапно явилось с ангелом… в людях благоволение». — Лк. 2, 13–14.
119 «Слава, и честь, и мир всякому… творящего злое». — Рим. 2, 10, 8–9.
120 «Приидите, возрадуемся Господу… ради человеколюбия». — Из службы на Рождество Христово.
121 Онагр — дикий осел; это животное упоминается в Библии (см. Быт. 16, 12; Иов. 39, 5 и др.).
122 …«как аспид глухой… истину тебе объявляющего». — Пс. 57, 5–6.
123 …«никто не может положить основания… Христос»… — 1 Кор. З, 11.
124 «Кто познал Господа… ослепила очи его». — Ср. 1 Ин. 2, 4, 11.
125 «Не послал Бог Сына Своего в мир… ненавидит свет». — Ин. 3, 17–20.
126 …прочти во «Царствиях» об иконоборце Льве Исавре… Константине Гноетезном, и Льве Армянине, и Феофиле Богомерском… — Ссылаясь на известия Хронографа, Иван Грозный называет имена византийских императоров, наиболее значимых деятелей иконоборчества — движения против почитания икон в Византии в первой пол. VIII — сер. IX в.: Лев III Исаврийский (717–741) в 726–728 гг. первым выступил против иконопочитания, приказав снимать и закрашивать иконы. Константин V Копроним (Гноетезный, 741–775) — сын предыдущего. В 754 г. созвал церковный собор, поддержавший иконоборцев. Постановления этого собора, на котором не присутствовало ни одного представителя патриарших кафедр, были отвергнуты в 787 г. VII Вселенским Собором в Никее, предавшим иконоборцев анафеме и возобновившим иконопочитание. Лев V Армянин (813–820) в 815 г. созвал собор, восстановивший определения собора 754 г., вследствие чего движение иконоборцев возобновилось при нем после длительного перерыва. Феофил Богомерзкий (828–842) также активно преследовал поклонение иконам, так что окончательно иконопочитание было установлено лишь после его смерти, когда в 842 г. состоялся собор, окончательно утвердивший все определения Никейского Собора. Имена этих византийских императоров упоминаются Иваном Грозным и в Первом послании Андрею Курбскому, где Грозный сравнивает с императорами-иконоборцами современных «врагов христианства» — польско-литовских правителей и военачальников, неоднократно обвиняемых русскими источниками того времени в разграблении и разорении православных церквей.
127 «Если вы обрезаетесь… от благодати отпадаете». — Гал. 5, 2–4.
128 «Не сотвори себе подобия… на земли внизу»… — Одна из 10 заповедей Моисея (ср. Исход. 20, 4; Вт. 5, 8).
129 …в Исходе Моисееве… «Вот боги твои, выведшие тебя из Египта, Израиль». — Исход — вторая книга Ветхого Завета, входящая в Пятикнижие Моисеево, состоит из 40 глав и повествует о чудесном исходе евреев из Египта под предводительством Моисея и о Законе, данном народу на горе Синай; продолжает историю евреев, как избранного Богом народа, от Иосифа до построения скинии. Сюжет о создании бога-тельца см. Исход. 32, 1–4.
130 …к Валаку, царю моавскому… о Хамосе плакались… — Моав — страна, находившаяся на востоке от Мертвого моря, по обеим сторонам реки Арнон. Моавитяне были привержены идолопоклонству, приносили жертвы различным богам. Дни правления моавитского царя Валака приходятся на время, когда путь евреев из Египта в Землю обетованную лежал через моавскую землю (Чис. 22, 1–10). Моавитяне, испуганные численностью иудеев, не встретили их хлебом и водой, а попытались навредить им, в частности искушая их развратными действиями дочерей Моава и приобщая их к идолослужению. За это Моавская земля была проклята Богом и осуждена на вечное неприобщение к Господу (Вт. 23, 3–6). Ваал-Фегор (Пс. 105, 28) — название Моавитской горы и языческого божества. Служение и празднества этому божеству сопровождались развратом, женщины и девицы приносили в жертву свою честь и целомудрие (Ос. 9, 10). Астарта — главное женское божество у финикиян и сирийцев, подобное Ваалу — главному мужскому божеству во многих языческих землях. Идолослужение Астарте велось с древнейших времен и было распространено настолько, что царь Соломон ввел поклонение Астарте в самом Иерусалиме (3 Цар. 11, 33). В Писании имя Астарты чаще всего упоминается вместе с Ваалом. Писание также называет Астарту «Сидонской мерзостью», так как поклонение ей сопровождалось оргиями и развратом. Хамос (огонь, пламя) — моавитский идол, называемый также «Моавитской мерзостью» (Чис. 21, 29). Есть мнение, что Хамос олицетворял собой планету Марс.
131 «Искусили и прогневали Бога Всевышнего… истуканами своими раздражили». — Пс. 77, 56–58.
132 …«смешались с язычниками… приносили жертву истуканам ханаанским». — Пс. 105, 35–38. Первоначально жители земли Ханаанской, сыны Ханаана, потомки Хама до прихода в эту землю израильтян были известны как ревнивые последователи языческих обрядов. Поэтому Моисею были даны Богом строгие законы, согласно которым не допускалось никакое терпение по отношению к хананеям, не разрешались никакие союзы и особенно браки с хананеянками (Исход. 23, 23–33). Однако израильтяне не выполнили волю Божью: хананеи не были истреблены, с ними заключались браки, сами израильтяне стали поклоняться языческим богам. В наказание за это на них обрушивались величайшие бедствия. Противостояние израильтян и хананеев продолжалось очень долго, и лишь во времена Ездры было осуждено языческое идолопоклонство, расторгнуты все браки с язычниками и все иудеи поклялись исполнять заповеди Бога (1 Езд. 9; 10; 2 Езд. 8, 65–92; 9).
133 Как и Соломон ради женщины поклонился идолам и отступил от Бога живого… — Соломон, царь Иудейский, 10-й сын Давида, вступив на престол, женился на дочери египетского царя Фараона и, хотя поклонялся единому Богу своего отца, счел необходимым на время разрешить идольские богослужения и жертвоприношения (3 Цар. 3, 2–3). Впоследствии, уже в старости, набрав себе в гарем множество наложниц из языческих стран, в угоду им построил капище Хамосу и Молоху и стал служить им и поклоняться Астарте и другим языческим божествам (3 Цар. 11, 1–13).
134 …Иеровоам в Самарии… до разорения Самарии. — Иеровоам — царь Израильский (975–954 гг. до н.э.). Его резиденцией был город Сихем на западе Самарии — центральной области земли Ханаанской. Уже в начале своего царствования Иеровоам поставил в городах Дане и Вефиле, находящихся на противоположных концах царства, двух золотых тельцов с целью лишить народ Самарии потребности ходить для совершения жертвоприношений в Иерусалим — столицу враждебного царства (3 Цар. 12, 25–28). И установил праздник, подобный празднику в Иудее, во время которого народ совершал жертвоприношения своим тельцам. Этот обычай поддерживался и последующими правителями вплоть до разорения Самарии во время правления царя Осии (4 Цар. 17, 1–6).
135 …о Христовой иконе наравне с Аполлоновым идолом судил, о Богородичной иконе — наравне с Дивой, также и прочих святых… — Аполлон, Дий (Зевс) — античные божества. Этот фрагмент послания Грозного — цитата из Послания Иоанна Дамаскина к Константину Копрониму о святых и честных иконах, памятника, традиционно использующегося в полемике с иконоборцами и вошедшего впоследствии в изданный Печатным Двором «Сборник о почитании икон».
136 «Разве я ем мясо тельца… молитвы твои». — Пс. 49, 13–14.
137 А что ты из Закона Моисеева говоришь… тогда покрывала откидывали. — Подробное описание скинии — места для служения Богу, созданного Моисеем по завету Бога, см. Исход. 25–27; Евр. 9, 1–10.
138 …когда Авгарь, эдесский князь, получил Господне изображение на убрусе… и до разорения Греческого царства! — Иван Грозный излагает предание о Нерукотворном образе Иисуса Христа, которое является традиционным аргументом в защиту иконопочитания. Различные варианты древнерусского текста предания известны по многочисленным памятникам, текст читается в Хронике Амартола, Русском Хронографе, сочинениях Иоанна Дамаскина, ВМЧ (16 авг.) и др. По набору фактических данных, описанных в послании Иваном Грозным, трудно определить, каким именно источником он пользовался.
139 И как кровоточивая та… злочестивого отступника царя Юлиана. — Предание о кровоточивой жене Веронике, исцеленной Христом, также известно по нескольким памятникам: апокрифическое Евангелие Никодима, Хроника Иоанна Малалы, Летописец Еллинский и Римский, Русский Хронограф, ВМЧ (16 авг.).
140 А что о Лидской церкви… Так и тот Эней… Так и божественный Лука образ Богоматери написал… Что же сказать тебе о той иконе Богоматери, которую божественный Герман, патриарх Царьграда… списал, и как… через море до Рима шествовала? — Все эти сюжеты восходят к Сказанию о чудесах иконы Богородицы Римляныни. Текст памятника с XIV в. был довольно широко известен в Древней Руси, и, в частности, потому, что читался по Уставу в понедельник 2-й недели Великого поста. Сказание входило в состав рукописных сборников как устойчивого (Торжественник), так и неустойчивого состава. В 1642 г. оно также было включено в «Сборник о почитании икон» (л. 232–283). Очевидно знакомство Ивана Грозного с памятником. Свидетельством этому может служить и тот факт, что один из Торжественников конца XV — начала XVI в., содержащий текст сказания, был вложен им в Соловецкий монастырь.
141 …«придется мне повествовать целый год»… — Евр. 11,32.
142 Не Серух ли первым начал идолов создавать? — Серух — один из ветхозаветных послепотопных патриархов. Начал возводить идолы в память о славных мужах древности. Потомки же, не поняв его замысла, стали поклоняться им как истуканам.
143 «Чада! Храните себя от треб идольских». — 1 Ин. 5, 21.
144 …«тела наши суть церкви Божии, в которых живет Дух Божий». — Ср. 1 Кор. 6, 19.
145 А что ты о Петре Корнилии говорил… ради смирения. — Апостол Петр, придя в Кесарию, поднял кланявшегося ему Корнилия со словами: «Я тоже человек» (Деян. 10, 25–26); ангел Господень запретил Иоанну поклоняться ему, повелевая поклоняться Богу (Апок. 22, 8–9).
146 …Сам наш Господь… «никому не сообщать о виденном… воскреснет из мертвых». — См. Мф. 17, 1–9.
147 «И дам тебе ключ… на небесах будет». — Мф. 16, 19.
148 …Илья затворил небо… по глаголу уст пророческих. — См. 3 Цар. 18, 1–41.
149 А что писал ты о Павле и Варнаве… как подобает святых почитать. — Апостол Павел и его спутник Варнава запретили жителям Листры и жрецам, посчитавшим их равными античным богам, приносить им жертву и служить им как языческим богам (Деян. 14, 11–18).
150 «Господь, увидев множество народа… не имеющие пастыря». — Мк. 6, 34.
151 Тогда сказал Он Своим ученикам… недуг и всякую болезнь. — Ср. Лк. 10, 2–9.
152 …о святом епископе Епифании Кипрском… — Епифаний Кипрский (367–403) — епископ Саламинский на острове Кипр, активный защитник христианства в борьбе с различными ересями. Иван Грозный пересказывает сюжет из Жития Епифания Кипрского (см. Пролог, 12 мая).
153 «Суд вас минует, и огонь не угаснет». — 2 Петр. 2, 3.
154 «Всякий, верующий в Господа… в нем пребывать должен». — Ср. 1 Ин. 2, 6.
155 …Филипп, из семи дьяконов… — Филипп — один из семи дьяконов Иерусалимской церкви (Деян. 6,5); имел 4 дочерей, обладавших даром пророчества (Деян. 21, 8–9).
156 «Лучше бы им не познать пути правды… в кал и грязь». — 2 Петр. 2, 21–22.
157 «Потому оставит человек отца своего… не разлучит». — Мф. 19, 5–6.
158 «Если кто разведется с женой… прелюбодействует». — Мф. 19, 9.
159 «Говорят Ему ученики Его… Кто может вместить, да вместит». — Мф. 19, 10–12.
160 «Ныне нам спасение ближе… не угождайте плотской похоти». — Рим. 13, 11–14.
161 «Вы писали мне о том, что добро, если человек не прикасается к женщине… ибо, думаю, и имею Дух Божий». — 1 Кор. 7, 1–12, 25–28, 32–40.
162 «Знает Господь, как избавлять благочестивых от напасти… будучи сами рабами тления». —2 Петр. 2, 9–19.
163 «Кто любит отца… не достоин Меня». — Мф. 10, 37–38.
164 «Кто хочет идти за Мной… и следует за Мной». — Мк. 8, 34.
165 «Если кто следует за Мной… быть Моим учеником». — Лк. 14, 26–27, 33.
166 «Крестившиеся во Христа Иисуса… но под Благодатью». — Рим. 6, 3–14.
167 «Все мне позволительно… ибо вы суть Божия». — 1 Кор. 6, 12–20.
168 «И да ничем не подобает хвалиться… на теле своем». — Гал. 6, 14–17.
Текст печатается по: Библиотека литературы Древней Руси. Т. 11. XVI век. СПб.: Наука, 2001. С. 218–277. (Перевод Т.Р. Руди и С.А. Семячко).
Уводни чланак и коментари: Н.В. Савељева, С.В. Перевезенцев
(Текст са коментарима узет са: Ответ Яну Роките – История – РУССКОЕ ВОСКРЕСЕНИЕ)
(Превод својевремено објавио Предраг Драгић Кијук у „Књижевним новинама“)
Са руског превела Ружица Росић (1955-2016)
