ДР САЊА БОШКОВИЋ: ЗНАЧЕЊЕ КОСОВА У КУЛТУРНОМ ИДЕНТИТЕТУ СРБА

Ако би Срби кренули у освајање срећног живота у забораву, у којој би мери наслеђе Косовског мита наставило да живи у њиховој свести?

Др Сања Бошковић рођена је у Сарајеву, где је завршила студије компаративне књижевности и филозофије. Магистрирала је у Београду на Филолошком факултету, а докторирала на компаративној књижевности на Универзитету у Поатјеу (Француска). Наставничку каријеру је започела на Сарајевском универзитету. Од 1988. године живи у Француској. Шеф је Одсека за словенске и оријенталне језике на Универзитету у Поатјеу, где предаје српски језик и словенску цивилизацију. Објавила је више од педесет научних радова у француским, енглеским, руским и српским научним часописима. Аутор је студије Косовски културолошки мит (Београд, Службени гласник, 2014), која је и повод за овај разговор.

У својој књизи Косовско опредељење покојни Радован Самарџић је рекао: „Ако један народ заиста постане историјски, његово сагледавање и поимање пређеног пута мора тежити избору чињеница и утврђивању оних тачака у прошлости где се преламала његова судбина. Једна одржана битка, једна мученичка смрт, један пророчки говор остају да обележе прекретницу“. Срби, историјски народ, имају Косово. Шта вас је као научника определило да се „спуштате“ у дубину наше косовске идентитетске приче?
— Митови, етнолошки једнако као и културолошки, су духовне константе у времену и у животу једног народа. Занимљиво је посматрати и анализирати те структуре чије су матрице одолеле времену; митови су менталне смернице по којима се индивидуално и колективно биће креће и претвара физички, географски простор у духовни пејзаж у којем се траје и захваљујући којем се опстаје у простору и у времену.

Косовски културолошки мит представља једну такву целину. У њој већ вековима борави колективно биће Срба. Покушај разумевања менталне структуре у којој боравимо заједно са нашим прецима био је вероватно и један од првих подстицаја који су усмерили моју истраживачку радозналост. Иначе, занимање за митско наслеђе, које потиче још из студентских дана и првих предавања о античком миту које сам слушала код проф. Славка Леовца на Сарајевском универзитету, обележило је и мој каснији истраживачки рад: докторирала сам на теми Поетика мита у савременој књижевности а потом написала више десетина радова о митско-ритуалним формама код Јужних Словена.

Ваша књига се зове Косовски културолошки мит. Можете ли нам објаснити појам културолшког мита и његове различитости у односу на етнолошке митове?
— Изречено Елијадеовим речима, етнолошки митови су свете приче које говоре о настанку и стварању света, човека, живота. Као такви, они се налазе на изворишту култура које ће се, потом, развијати на њиховим претпоставкама. Етнолошки митови постоје као примарне спознајне слике и у својој структури садрже поетско-метафизички набој, захваљујући којем се митско наслеђе препознаје у каснијим епохама као духовни прежитак, ментални оквир којим је омеђено људско биће. Мит о двојнику је један од најстаријих духовних модела које налазимо у архаичним митологијама. Он проистиче из космогонијске концепције митског мишљења, из двојне структуре света: с једне стране, божанског, наднаравног принципа и, с друге стране, земаљског, људског принципа. Из двојности ове две различите равни постојања рађа се људски свет у коме је изглед човека саобразан изгледу његовог примарног, изворног, божанског узора-двојника. Отуда мит о двојнику одражава почетни импулс стварања и мишљења унутар митске концепције света. Примери у којима се назире структура мита о двојнику многобројни су у нашој епској поезији: Марко и његов брат Андријаш, браћа Јакшићи, Богдан и Дмитар, Предраг и Ненад…

То је уједно и основна разлика између етнолошких и културолошких митова. За разлику од првих, културолошки митови настају из култура које су се већ развиле и формирале, те као такви они представљају секундарне, изведене духовне јединице. По себи, они представљају важна колективна искуства, која заоденута у структуру митске приче, постају духовни облици у којима је садржана како суштина културе из које извиру, тако и менталитет народа у коме су настали. Један од опште прихваћених културолшких митова је онај о Одисеју, који је духовна одредница античког света (културни мит грчког античког друштва), али и метафизичко-културолошка одредница у којој се препознају корени европске цивилизације. Међу најраспрострањенијим културолошким митовима су свакако мит о Фаусту и мит о Дон Жуану: обе митске приче одражавају две различите концепције света обједињене у ликовима главних протагониста. И Фауст и Дон Жуан својим понашењем и својим менталним устројством рефлектују колективне представе прехришћанске или „превазиђене“ свести. Својом судбином они илуструју однос према девијантном понашању (маг и мађионичар / прељубник и онај који сумња у живот после смрти), однос који је изграђен према принципима хришћанског морала, што истовремено илуструје еволутивни процес унутар свести и освајање новог, другачијег менталног устројства. У том смислу, ова два лика су у функцији посредника унутар два разнородна сегмента културног наслеђа ; они обједињују паганско, архаично понашање и хришћанску визију света. Посрнућа Фауста и Дон Жуана симболизују посрнућа старих колективних вредности, док испуњење њихових судбина, тј. њихово страдање и морално кажњавање, илуструју духовну победу над искушењима нечастивих сила и победу нових колективних вредности.

Осим књижевног, моралног или религијског набоја, за настанак одређених културолошких митова могу бити одлучујући и историјски извори. У том случају реч је о митовима у чијем се језгру налази одређена историјска чињеница. Историјски догађај се појављује као повод за настанак сложеног духовног механизма, који, користећи се неисторијским средствима, покушава да сачува колективни доживљај конкретног дешавања или одређене епохе. Као један од примера манифестовања културолошког мита у чијем језгру се налази историјски подстицај можемо навести и Вергилијеву Енеиду. Мит о Енеји, оснивачу римског царства, изражава свесну стваралачку намеру да се путем утврђене књижевне схеме – у овом случају епа – створи нови јунак, двојник античког цивилизацијског јунака, Одисеја, који, будући да је творац новог царства и нове културе, представља главног јунака новонасталог цивилизацијског модела. Вергилије прибегава поетизацији историјских чињеница – настанак римског царства – путем садржаја из грчко-римске митологије, што му омогућава да створи оригиналну митску ситуацију, митског јунака и митску причу.

Мит о Косову можемо такође сврстати у ред културолошких митова који су настали на историјским основама. Његово језгро чини конкретан историјски догађај – Косовска битка – чији исход мења историјски ток српске државности. Сећање на Косовску битку је сећање на историјски догађај који је у битном одредио историјски пут српског народа. Важност тог историјског догађаја за живот и судбину читавог колектива учинила је да Косовска битка постане окосница око које ће се формирати један сегмент колективног памћења. Косовски културолошки мит је управо настао на историјском памћењу чија интерпретација стварног догађаја има задатак да рефлектује осећања и слике који чине суштину колективног мишљења везаног за тај догађај. Отуда, овај мит одражава колективно виђење историје, и то у два смера: са унутрашње тачке гледишта будући да је то виђење израз колективног доживљаја актера историјског догађања, и са спољашње тачке будући је то колективно завештање у памћењу намењено да постане објективна историјска чињеница унутар које ће се препознавати припадници исте групе у различитим историјским епохама. Чин препознавања појединца у односу на суштинске чињенице које у битном одређују карактер народа, са своје стране, доприноси утврђивању колективног идентитета и осећању његове непроменљивости и константности у постојању. Културолошки мит о Косову одражава једну такву колективну духовну константу унутар које се препознају не само појединци из разних епоха већ се читаво историјско постојање српског народа може гледати као понављање структуре описане у Косовском миту. Такво двоструко понављање, према речима Халбвакса (Maurice Halbwachs), потврђује трајност колективног памћења и трајност физиономије групе, која на основу понављања или серије сличности потврђује своју фундаменталну духовну константу.

Ове две врсте митова се разликују и по карактеру: у основи етнолошких митова је метафизички импулс, потреба да се дефинишу време и простор, да се одреди свет, док у случају културолошких митова констатујемо превасходно едукативно-педагошки набој. Отуда њихов поучни карактер. Као специфичне духовне структуре, културолошки митови садрже колективно памћење у облику виталних сазнања намењених будућим генерацијама. Будући да су у улози преносиоца знања, они учествују у васпитавању и формирању како колективног идентитета, тако и сваког појединачног идентитета. Као носиоци важних порука и искустава, битних по живот појединца и колектива, културолошки митови поседују одређену моралну улогу: они подучавају и изграђују моралну свест друштва.

Косово је део нашег колективног памћења, а оно се, како сте у својој студији показали, састоји од више различитих врста памћења – од флеш памћења, преко оног епског до моралног. Каква је могућност његове активације у историјским епохама вековима удаљеним од догађаја који је то памћење изазвао?
— Косовски културолошки мит је производ колективног духовног искуства, које одражава како различите слојеве колективног памћења, тако и комплексну структуру колективног бића народа. Место његовог настанка је време. Косовски мит се стварао и још увек се ствара у времену; унутар његове текстуре налазе се различити временски сегменти, саобразни разнородним периодима колективних искустава. Временски слојеви одражавају различите типове памћења којима су фиксиране развојне духовне етапе. Њихово међусобно садејство синхронизовано је унутар јединственог културног израза у коме се препознаје колектив. Отуда се може претпоставити да је колективно памћење један од основних носилаца културног идентитета, а Косовски културолошки мит једно од кључних места памћења (lieu de mémoire, Pierre Nora) за српски народ.

Колико год заснован на временској равни – историјској и вечној – мит о Косову је укорењен и у конкретни геоисторијски простор. Као што су Итака за Хомеровог Одисеја, Латијум за Вергилијевог Енеја или Јерусалим за старозаветна сведочанства – тачке из којих наступа Историја прерастајући у судбину народа, тако је и Косово у контексту културолошког мита Срба место на коме се одређује њихов историјски и судбински пут. Конкретне географске тачке прерастају конкретност времена и простора, те се путем језика и завештања колективног памћења у језику, измештају из конкретног у имагинарни простор и време. Обликовани према потребма колективног доживљаја света, они постају духовне референце или својеврсна географија духа.

Културолошки митови су намењени да трају колико и само памћење, они се преносе као својеврсно духовно и колективно искуство. Ако нам је дозвољена упоредба, културолошки митови су као огледала у рукама унука, на чијим се површинама одражавају лица предака. Тренутак препознавања прошлости и садашњости је кључан за њихов опстанак и за њихово трајање: да би се укључио у трансмисиони ланац завештања, неопходно је да унук разуме поруке својих дедова, да се у њима препозна, тј. да у њима нађе траг колективног бића народа коме припада.

Минуциозном анализом показали сте да је косовски мит вишеслојан. Историјско, контемплативно, метафизичко-хришћанско, архетипско – све је сабрано у тој вишеслојности. С обзиром на чињеницу да је хришћанска идеја о животу као проласку кроз смрт ка Христу једна од основних тема, а да се неке од примена косовског чина у историји показују као „самоубилачке” (неки сматрају да је 27. март 1941 активација суицидних потенцијала косовског архетипа), како су се, према вашем мишљењу, Срби кретали између те две крајности – хришћанске есхатологије и херојске суицидалности?
— Како народи знају ко су и шта су једино путем прича које причају о себи (S. S. Friedman), оно што је усмена традиција завештала својим потомцима, преносећи своје сећање о српском средњевековном царству и његовом потонућу, представља наративну целину која поседује своју сопствену еволуцију и трансформацију сходно променама кроз које пролази и сам народ; имагинарни пејзаж, као и физички пејзаж, мења се, надограђује, разграђује, непрестано одашиљајући стварни тренутак колективне пројекције у којој су изражени идентитет и памћење заједнице.

Стога је могуће претпоставити да Косовски културолошки мит представља својеврсну мапу нашег менталитета, унутар које се преплићу не само различите врсте колективног памћења већ и несвесно повезивање и груписање одређених тематских целина у схематизоване изразе који одражавају важне вредносне судове. Карта културолошког мита о Косову је истовремено својеврсна топографија културног идентитета српског народа. Она омогућава да се све оно што је невидљиво и што се вековима преносило унутар усменог колективног памћења претвори у видљиво, у стварну културну чињеницу.

Ако бисмо покушали графички представити мапу Косовског мита, морали бисмо узети у обзир његову структуралну сложеност: сваки од духовних слојева који чине саставни део његове структуре, поседује и своју сопствену менталну карту на којој се одражава систем повезивања вредносних чињеница. Мултиизворност косовског мита – историјски, прехришћански – архетипски ниво, затим, хришћански, контемплативни ниво доприносе стварању контрадикторности и опречности у одашиљању колективних порука. Истовремено, културолошка какофонија умножава вишезначност колективних представа, одржавајући тиме виталност разнородних духовних слојева, који равноправно учествују у оцртавању колективног духовног портрета Срба.

Амбивалентност значења и тумачења појављује се у самој основи косовског предања. Ако узмемо епски дискурс, који је један од основних извора његовог настанка, уочићемо да је епско певање намењено слављењу јунаштва, јунака и њихових победа. Дакле, духовно-ментална структура путем које архаична свест слави храброст и снагу колектива, у прилици је да пева о херојском поразу српских витезова. Еп о Лазару и његовој војсци се унутар иницијалног епског импулса представља колективу као хвалоспев херојском саможртвовању и подвигу којим се српски јунаци супротстављају турском освајачу. Идеја колектинве снаге, храбрости и јунаштва остају присутне упркос негативном исходу битке.

Истовремено, на историјско-чињеничној равни, епска свест зна да су њени јунаци поражени и да је српска војска доживела историјски стварни пораз, након којег су изгубљени самосталност, држава, слобода. Са ове тачке гледишта, епско певање се трансформише у усмени кôд везан за тужаљке посвећене изгинулим јунацима, за комеморативне ритуале намењене мртвима и прецима; епска фраза израста у колективно туговање над трагичним усудом, ритуално и ритуализовано колективно сећање на пострадале, на саможртвоване који одлазе у свет предака.

Но то није завршна порука коју одашиље Косовски културолошки мит: слика напуштања овоземаљског трајања је уклопљена у раван хришћанских веровања, која су истовремено главни покретач страдања и суштинска сврсисходност чина жртвовања Лазаревих витезова. Религиозно-хришћанска димензија интерпретације историјско-епског догађаја усмерава колективну свест на нова духовна упоришта: Кнез и његови витезови, иако мртви, освајају небеско царство, идеални културни пејзаж, место на коме су Срби победници у вечности, место са којег света земља, Косово, представља синоним неотуђивог, трајног поседовања. Из те имагинарне трајности, из осећања нераскидиве повезаности са колективним заветом, из оданости према Лазару и Косову, самосталности, слободи, држави, из оданости према националном усуду, ствара се и нова порука која Косовски мит претвара у историјско-национални програм: све што се родило после Косова, рађа се за његову одбрану, део је непрекидне Лазареве војске која пролази кроз векове, губи и осваја битке, и тако без прекида, на једном и истом месту, на месту њихових отаца и предака – на културном пејзажу симболично названом Косово. Јер Косово поље, надомак Приштине, између Ситнице и Лаба, надмашује своју географску стварност и израста у метафизички пејзаж на коме почива судбина читаве нације. Позив на борбу за слободу и одбрану места на коме је поникла његова државност – места које га суштински дефинише, места-културног пејзажа, народ претвара у метафизичку наду у ослобођење од зла и земаљске патње, наду у освајање суштинске небеске слободе и правде, оне у којој бораве Лазареви витезови.

После првог светског рата угледни српски писци од Владимира Велмар Јанковића до Бранимира Ћосића указивали су на то да је, ослобођењем Косова 1912. и стварањем Краљевине СХС дошло до извесне исцрпљености косовске мотивације у нашем стваралаштву. Ипак, после другог светског рата, од Зорана Мишића, преко Васка Попе, до, рецимо, Рајка Петрова Нога, долази до обнове читања Косова у култури. Колико је косовско предање у култури живо и дејствено и данас, с обзиром на мноштво реинтерпретација стварности у складу са мантром да “ЕУ нема алтернативу” (кад се преведе на језик наших народних изрека, „покорну главу сабља не сече”)?
— Однос простора, културе, места и нације, однос између културолошких представа и простора је веома динамичан однос, обележен успонима и падовима… Идеја нације се заснива на идеји оивиченог простора – конкретног места чију специфичност обележава културни идентитет групе. Јер простор постаје људски простор тек када га човек асимилује и интегрише у свој културно-духовни контекст, када га ољуди и учини сврсисходним у суштинском метафизичком смислу. Карта света је и карта културних пејзажа. У том смислу, простор Косова чини део тог општег културног пејзажа на коме је уцртана културна физиономија српског народа. Важност тог конкретног места у стварању колективног идентитета Срба изражена је не само у идеји светог места, места порекла, већ и у стваралачком колективном импулсу унутар којег свака генерација проналази свој аутентичан израз.

Као свако уметничко дело, и Косовски културолошки мит тежи универзалности, те изражава оригинални доживљај света у коме се препознају како појединац тако и колектив. Као одраз културног наслеђа и географске целине конкретног места – Косова – на коме су се језик, историја и култура уцртали у саму физиономију простора, Косовски мит је саставни део не само духовног већ и просторног идентитета српског народа.

У својој књизи сте јасни – Косово није само део нашег духовног него и просторног идентитета. Године 1999. тај идентитет је нападнут НАТО бомбама, као део нечега што је један западни аналитичар назвао ратом Волстрита против Византије. Сада покушавају да нас разбаштине од наших светиња на Косову и Метохоји, које би требало да постану „косовске светиње”. Куда нас све ове борбе воде? Хоћемо ли издржати?
— Проблем који се поставља односи се на питање очувања идентитета у 21. веку, обележеном снажним материјалистичким импулсом последњег тренда модерног доба, познатог као глобализација. Англосаксонског порекла, сам термин је превасходно подразумевао брисање граница у сфери економског, индустријског и потрошачког универзума. Дубоко укорењен и овисан о технолошкој еволуцији нумеричког света, покрет глобализације је лако освојио и преостале домене људског деловања, и то посебно сферу политике и културе. Англосаксонски модел економског опстанка, политичког уређења и културног израза постао је узор у планетарним размерама. Демократско уређење са пакетом економских и културних норми почиње да се масовно извози на крилима НАТО бомбардера на све континенте.

Стратегија глобалне економије, политике и културе добија и своје теоретичаре који покушавају да дефинишу нове постулате цивилизације: планета је простор, и то простор отворен и спреман за стварање разних врста односа по узору на западно-демократски модел. Постојеће националне, историјске и политичке границе се бришу (томе иде у прилог и дубоко осећање политичко-економске победе Атлантског пакта над Варшавским савезом 90-тих година прошлог века), наступа ново просторно-политичко преструктурирање планете. Критеријум стварања нових граница и простора није само део економског плана коме је главни циљ запоседање свих важних геостратешких природних извора енергије, и воде као и успостављање војно-политичке контроле над новоосвојеним деловима света. Она је и део духовног хабитуса западних мислилаца који, попут Бермана, у модерности виде „maelström дезинтеграције и беспрекидног обнављања“. Стари изум – империјалистичка колонизација – одева се у ново рухо нанотехничког времена. Водећи мислиоци идеологије људских права и права на насилно увођење процеса демократизације у традиционалним друштвима активно учествују у изградњи теоријског аспекта планетарног империјализма. Неолиберална логика, према којој „нема алтернативе“, наступа као разрађена теорија преструктурирања света, и то не само на економском већ и на политичком плану. Будући да је свет постао празан простор, простор без прошлости на коме не живе народи већ људи, сасвим је могућно кренути у његово поновно освајање. Историјско искуство из времена освајања дивљег Запада, НАТО-експерти користе у освајању нових природних богатстава на дивљем Истоку. У идеји простора више не налазимо идеју места или културног пејзажа нити локалитета или територија. Простор је слободан за освајање, окупирање и контролисање посебно његових делова који улазе у стратешко-економски рачун великих сила. Ако би Срби постали саставни део интегралног глобалног кола у којем би, ослобођени од самих себе и своје напорне и исцрпљујуће историје, кренули у освајање срећног живота у забораву, у којој би мери језичко наслеђе из Косовског мита наставило да живи у њиховој свести? Шта би оно евоцирало у колективном бићу? Да ли би Лазарева клетва била схваћена као говор мржње? Да ли би нас обузело осећање срамоте пред затуцаном упорношћу наших предака, који су више од шесто година одбијали да забораве Косовски завет преселивши Србију на виртуелно тло усмене речи?

Удаљавање од језика, и то од његовог изворног облика који се преносио са поколења на поколење усменим путем и који је до нас у великој мери доспео у облику епског и народног стваралаштва, представља део процеса удаљавања од културног наслеђа. Јер, док год је жив језик, жива је и култура, заснован је колективни културни идентитет. Косовски културолошки мит је између осталога и део нашег језичког наслеђа. Он је дубоко укорењен у језичке, менталне и духовне структуре колективног бића Срба.

Извор: Стандард