Када је „Политика“ у јуну објавила серију текстова о домаћем буџетском новцу који добијају поједине невладине организације, „Твитер” и „Фејсбук” запалили су се од тешких речи, увреда и критика на рачун нашег листа. Много њих ме је оптуживало да опет покрећем причу о издајницима и страним плаћеницима, да потпирујем мржњу, да људима стављам мете на чело, али их је веома мало покушало да демантује материјалне податке које сам обелоданила.
Портал „Јужне вести” пожалио се редакцији да од Фонда за партнерство и транспарентност нису добили 61.800 долара већ половину те суме (30.900) на основу уговора потписаног 30. децембра 2011. године. Ипак, на сајту Фондација центра наведено је да „Јужне вести” од Фонда за транспарентност имали још једну донацију у истом износу од 30.900 долара наредне године (2012. година).
Чини ми се да сада, када се бавим америчким финансијерима домаћих организација и медија, све почиње испочетка. Независно друштво новинара Војводине, портал „Јужне вести” и Фондација „Славко Ћурувија” реаговали су ових дана због података које сам објавила у серији текстова о путевима америчког новца у Србији. Сви ти подаци, који подразумевају уплате великих фондација на рачун српских невладиних организација, уредно су забележени на сајту америчког Фондација центра. Реч је о установи која постоји већ 60 година и чији сарадници прикупљају податке о сарадњи организација цивилног друштва широм света. Проверу података врше укрштањем података из чак 35 различитих извора информација. Сарађују са великим бројем донатора.
Прихватам да се, и поред свих тих провера, овој америчкој установи којој редовно стижу подаци о свим донацијама, можда поткрала и нека грешка. Зато сам све примедбе упућене „Политици” из Независног друштва новинара Војводине, Фондације „Славко Ћурувија” и „Јужних вести”, проследила Фондација центру. Примедбе су послате електронском поштом, а трошкове превода сносиће наша редакција.
Горим од знатижеље да видим да ли ће Фондација да промени податке на свом сајту, али сам скептична будући да нису пружили никакве доказе у реаговањима на досије „Политике“.
Фондација центар сматра да би финансирање невладиних организација морало да буде јавно и свима доступно. Невладине организације у Србији очито не деле то уверење. Малобројне су организације на чијим је порталима могуће пронаћи детаљне податке о донацијама, оствареним пројектима и утрошеном новцу. Моје је искуство да се сваки покушај да се истраже финансије у невладином сектору по правилу завршава синхронизованим нападом на аутора или целу редакцију. Указује се на његове скривене намере, а статистика се дискредитује политичком пропагандом и вештим спиновањем.
Овај центар забележио је да је Фондација „Славко Ћурувија” добила 150.000 долара од Фонда браће Рокфелер (2013. и 2014. године). Илир Гаши, извршни директор Фондације „Славко Ћурувија”, тим поводом је нашој редакцији упутио протестно писмо јер овим новцем, како каже, није финансиран њихов сајт „Цензоловка”. У свом писму Гаши је објаснио како новац од ове две уплате није утрошен за рад поменутог сајта. Ипак, није доставио доказ за своје речи нити је разрешио дилему да ли је заиста ова фондација добила од Рокфелера донацију од 150.000 долара.
Тако се Независно друштво новинара Војводине пожалило да је „Политика” објавила нетачне податке о донацијама које стижу на њихов рачун. Морам да упутим Недима Сејдиновића, председника ИО НДНВ-а, на архиву Фондација центра. Нека је помно прочита, уместо да троши силну енергије на смишљање погрдних израза којим етикетира неистомишљенике. Ако тако учини, на трећој страни списка организација које примају донације наићи ће на 212.500 долара које је НДНВ добио од неколико донатора. Већ на 13. страници видеће да је његово еснафско удружење добило још 29.800 долара од америчке Националне задужбине за демократију (НЕД). Овај новац уплаћен је 2011. године за одржавање шест панела на којима се расправљало о децентрализацији, као и за обуку новинара и уредника који извештавају на ову тему.
Недим Сејдиновић написао је у свом писму нашој редакцији да су „донације које долазе из земаља развијене демократије транспарентне, предвиђају јасно дефинисан пројекат са циљевима, активностима, разрадом…”. Ова транспарентност очигледно је резервисана само за земље „развијене демократије” у којима постоје установе које прате токове новца донатора. У Србији је ситуација супротна. Уплате буџетских корисника на рачун одређене фирме или удружења могу се добити на једноставан начин. Довољно је да се Управи за Трезор Министарства финансија пошаље захтев за приступ неопходним подацима. Страним донацијама није лако ући у траг. Можда је и то један од разлога због којих „Србија никада није била грађанско друштво” него „одвајкада грађанска маргина” или „свињац”, како је назива Динко Грухоњић, председник НДНВ-а.
