Подршка оца Евтимија из Грчке: “Владика Рашко-призренски Артемије у Волосу“ (видео)

Док патријарх Иринеј и многе владике из Синода и Сабора трче на заједничке молитве и саслуживања са јеретицима – римокатолицима, монофизитима, протестантима, а нашу Епархију у егзилу држе за “секташку“, владика Артемије окупља око себе правоверне људе из целог света, од којих су неки исто прогоњени од екумениста.

Један од њих је и отац Евтимије из грчког града Волоса (није старокалендарац) који је одлучио да приђе Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у прогонству.

Следи превод једне одличне репортаже са једног од заједничких богослужења у Грчкој од пре две године коју су урадили браћа Грци (са преводом узајамног обраћања оца Евтимија и владике Артемија), уз видео снимак целог догађаја.

“Владика Рашко-призренски Артемије у Волосу“

Ходочашће народа у Стагијатес Пилиу (Σταγιάτες Πηλίου – предграђе Волоса прим. преводиоца). Препун храм, препуна порта, препуне гостинске просторије у којима су верници са добродошлицом дочекали једног насмејаног, једноставног, пријатног и скромног Епископа.

Верници су се тискали као пчеле у кошници у старом манастиру Благовести (μοναστηράκι τοῦ Εὐαγγελισμοῦ τῆς Θεοτόκου) да би узели благослов од борца и исповедника за веру православну наших дана и због тога прогоњеног – преосвећеног владике Артемија.

Мања здравствена сметња га је спречила да учествује у самом чину Литургије, али су саслуживали клирици који су га пратили из Србије заједно са оцем Евтимијем Трикаминасом.

Након завршетка Свете Литургије, и након што му се обратио отац Евтимије, преосвећени владика је једноставним речима (и говорећи на грчком) изразио своју радост што се налази у овом малом храму, који га подсећа на катакомбе у Србији, у којима су он и његова духовна деца принуђени да служе као прогоњени од званичне Јерархије. Оценио је да “нас у Србији и вас овде у Грчкој уједињује без страха исповедање Православља“, које се, као што је познато, настоји искварити од стране епископа екумениста.

Следи обраћање оца Евтимија Епископу Артемију.

+++

ОБРАЋАЊЕ ОЦА ЕВТИМИЈА ТРИКАМИНАСА ПРЕОСВЕЋЕНОМ ЕПИСКОПУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ АРТЕМИЈУ НАКОН ЛИТУРГИЈЕ

Преосвећени владико рашко-призренски Артемије у прогонству, драги оци и драга браћо,

Срећа наша је изузетно велика, у тој мери да не можемо речима да је изразимо, не само због тога што сте међу нама да нас благословите, не само зато што сте у Светој Литургији коју смо служили и малопре завршили били духом присутни као приносилац светотајинске Жртве у којој је стварно Духом и приносилац и жртва сам Христ, већ пре свега зато што се, Преосвећени, идентификујемо у Вери. Као што сте ви у прогонству и ваша духовна деца прогоњени од вашег патријарха, тако и ми овде подносимо мали прогон у тој мери да се и ми можемо сматрати прогоњенима који прате ваше стопе и које су нам узор, јер – у складу са Оцима, а нарочито св. Теодором Студитом – ако следимо Христа, иако смо грешни, онда када се гони православна вера тада треба да буду прогоњени и православни. Ако је Православље на удару, а православни хришћани нису изложени тим ударима, то значи да су негде направили компромис са јеретицима и због тога избегавају страдање. Овакву праксу у Православљу је много осуђивао управо св. Теодор Студит у његово време када су беснели Иконоборство и друге јереси. Стога, дакле, доказ да смо близу Христа у време јереси јесте да смо прогоњени због Вере. И то је оно, мислим, Преосвећени, што ће нам дати једну радост и утеху на тешком путу којим ходимо.

Желим ипак да кажем, Преосвећени, да се не идентификујемо само у Вери теоретски, на тај начин, већ и практично – на делима. Теоретска страна Вере значи да се слажемо у Догмама, Традицији Цркве, светим Канонима и у Светом Писму. Практична страна Вере значи да заједно трпимо прогон због те исте Вере. Значи, слажемо се у Вери и на речима и на делу.

Управо зато је наша срећа данас велика у толикој мери да не можемо да је опишемо. Опростићете нам што смо због овог усхићења имали мале пропусте, како у погледу вашег дочека овде, тако и у погледу Свете Литургије коју смо одржали са вашом духовном децом, јер су се десиле мање грешке на језицима на којима смо служили – српском и грчком. У сваком случају, мислим да је суштина испоштована до краја.

Због тога што сте данас са нама, желели бисмо да нас благословите и да нам дате очинске савете и поуке, да чују браћа божанске речи из ваших уста, јер очекујемо да се ојачамо у нашој борби. Вас држимо за духовног оца, с обзиром да сте нам пришли са великом љубављу у тешкој ситуацији у којој се налазимо, показали сте велико разумевање и ви и оци који вас окружују да смо ми остали затечени вашом љубављу коју не налазимо овде код духовне браће у Грчкој. Треба да то кажемо, признамо и да се забележи, да смо ту љубав нашли код отаца који су такође прогоњени и не толико далеко ван граница Грчке.

Ово све управо показује да, док смо исти у Вери, исти смо и у страдању које подносимо. Поклапамо се и поистовећујемо у свима тачкама и зато наилазимо на разумевање код вас и сматрамо вас духовним оцем, водичем и сапутником на овом тешком нашем путу. Желео бих, Преосвећени, да нам дате очинске савете да чују браћа, да нам опростите за грешке у служби и да нас благословите. И да, када год мислите да је пригодно, служите литургију у храму овог малог манастира Благовести. Када процените да смо заслужили ваш долазак и благослов, верујем да ћете то урадити са великом радошћу, а ми ћемо то прихватити са великом захвалношћу.

Захваљујем вам унапред на вашој љубави.

ОДГОВОР ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА НА ОБРАЋАЊЕ ОЦА ЕВТИМИЈА ТРИКАМИНАСА

Хвала пуно Оче и шта да вам кажем за овако лепе речи које сте нам упутили у ваше име и у име верног народа овде. Желим да истакнем да је циљ био да будем данас овде са вама, али да због здравственог проблема нисам могао да дођем на Свету Литургију. Обећавам да ћу следећи пут – ако Бог да – када будем долазио у Грчку и на ово свето место, имати снаге, верујем да ће ми је дати Бог, за служење Литургије у овом светом храму.

Све ово што сте рекли Оче, о томе шта спаја нас из Србије и вас овде у Грчкој, као и у целом православном свету, ма о којој земљи се радило, знамо. И наша је нада да постоје људи који без страха исповедају Православље на исправан начин и који се боре за чисту Веру, Христа и Цркву. И сви они који тако живе у свету и који се боре заједно са нама, сви ми чинимо једно мало Христово стадо које покушава да Га прати, јер како је Он рекао – “Ко хоће да ме прати, нека узме свој крст“.

Они који нас гоне су људи за жаљење, јер не гоне нас лично, него Истину, Цркву и Христа. То је страшна ствар. Ми људи по себи немамо велику снагу, али милост, дар Бога који нам је предат од Господа Христа, то је величанствена ствар која нам даје снагу да издржимо све.

Шта да радимо и шта да кажемо за наше прогонитеље, поручио нам је владика охридски, свети Николај српски у једном свом писму: “Господе, благослови непријатеље моје. И ја њих благословим и не осуђујем. Из ког разлога? Ови непријатељи који нас гоне нам чине веће доброчинство од наших пријатеља. Зато што се пријатељи труде да нас удаље од Тебе, Господе мој, односно да нас привежу себи. Док нас непријатељи гурају од себе и приближују Теби. Зато благослови непријатеље моје, јер их и ја благословим и не осуђујем“.

Ове речи имају велики значај за све нас данас који се осећамо прогоњенима у име Вере и Цркве. Зато треба да запамтимо у молитвама нашим, да се молимо за непријатеље наше који нас гоне да их Бог поново врати на прави пут, да и они постану Исповедници Вере, приврженици и слуге Бога Христа.

То нас све уједињује. Долазећи овде, видим да се налазим овде као у нашим катакомбама тамо у Србији, јер је ова мала црквица као мала катакомба, у коју долазе људи изблиза и издалека да нађу духовно олакшање и праве водиче на путу спасења. Овај свет који је овде присутан у толиком броју је заиста сведок тога да ће Господ и Бог увек наћи своје слуге и да ће их одвести ка небесима.

Налазимо се сада у периоду Велике Четрдесетнице. То је време које је Црква установила како бисмо мислили више о небу него о земљи. Да се бринемо више о души него о нашем телу, и да кроз пост, молитву и Свете Тајне, нарочито исповест и покајање, спремимо душу за сусрет са васкрслим Господом, чији се празник – Васкрс, приближава.

Данас, ове недеље, одржавамо спомен на свету Марију Египћанку, чије смо житије, мислим, сви прочитали и знамо. Она је највећи и најбољи пример колику моћ има искрено покајање. Покајање и исповест грехова од грешника може да направи светитеље, како то сведочи њен случај.

Желим и молим се, да нам Господ да снагу и благодат свима нама како би наставили на путу исповедништва Вере, без страха и роптања, ма шта да нам се догоди. Да знамо да Бог искушења даје ради нашег добра и спасења и да захвалимо Богу и Богородици што је овај храм посвећен Богородичином имену. Нека нас Бог све благослови и нека нам да снаге да дочекамо Васкрс, али и сопствено васкрснуће и да се нађемо у Царству Христовом на небесима, где ћемо и ми са свим Анђелима и Светима славити васкрслог Господа Христа, са Оцем и Светим Духом сада и у векове векова. Амин.

+++

Видео запис је из 2013.године:

——————-

Извор: Фејсбукрепортер