Света канавка – стаза куд је прошла Пресвета Богородица

У том светом храму, на левој страни, сада се налази богато изрезбарена гробница у коју су положене мошти преподобног Серафима. А позади, у омањој стакленој шкрињици, су његове ствари – дрвене ципеле, понешто од одежде, крст и чаша. На десној страни је велика икона Пресвете Богородице – Умиљење. То је, према речима матушке Нектарије, копија оригинала из Старчеве келије, која се чува у патријарховој резиденцији у Москви, склоњена од Совјета. Сестре у олтару чувају стари гвоздени крчаг за печење хлеба. У њему је преподобни пекао ражани хлеб и делио би га пристиглим гостима као свој благослов. Када се упокојио, преподобни се јавио једној од монахиња, рекавши јој да ће хлеб чуван у крчагу имати исту снагу благослова као и да га је он сам дао. Монахиње и данас чувају комадиће хлеба на том месту и дају их поклоницима.
Последњих година је обновљена и канавка (канал, пут) Мајке Божије, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица. Ко прође том светом канавком и прочита 150 пута Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо…, он је, како је говорио преподобни, у благодати, под Покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице.

Многи верују да је есхатолошка судбина Русије везана је за старчево пророчанство о Светој Канавки, стази којом је прошла Пресвета Богородица, која је саровском чудотворцу дала молитвено правило за дивјејевску обитељ. Канавка је 2003. године обновљена по старим нацртима.
Преподобни Серафим прорекао је да ће он почивати у Дивјејевском женском манастиру, а не у његовој Саровској пустињи! Тако је и било: мошти преподобног су, 1991. године, из Музеја атеизма у Санкт Петербургу враћене Московској патријаршији, а онда су пренешене у Серафимо-Дивјејевски манастир. Саровски манастир је, 1927. године, претворен у специјалну дечију колонију. Пред Други светски рат претворен је у војну фабрику која производи муницију за чувену каћушу. Педесетих година, војна фабрика (манастир) претвара се у тајни нуклеарни центар, а град Саров је сасвим затворен и окружен војском. Избрисан је из свих мапа и докумената. Имао је неколико шифрованих имена од којих је најпознатије Арзамас 16. Рушевине храмова и монашког гробља покривене су асфалтом. Храм посвећен преподобном Серафиму, изграђен и освештан поводом прослављења светитеља, 1903. године, преименован је у градско позориште. Последња представа одржана је деветог новембра 2002. године, а после тога храм је враћен Московској патријаршији.
Старац Серафим прорекао је разарање Саровског манастира и процват дивјејевске обитељи, што се обистинило. Обнова Дивјејевског манастира крунисана је повратком моштију преподобног у Свето – Тројицки храм. Данас се те мошти чувају баш тамо где је означио старац на својим цртежима будућег манастира! Дивјејевски манастир је обновљен, али велики део земље који је некада припадао манастиру још није враћен. Црква Светог Александра Невског, која је много година била позориште и дискотека, сада је враћена и обновљена. У доњој цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице, налазе се мошти игуманије Александре која је недавно канонизована, великосхимнице Марте и монахиње Јелене Мантурове. Све оне су биле духовне ћерке Св. Серафима. Ту се монахиње редовно смењују у читању Псалтира које никад не престаје још од времена када је манастир поново постао активан. Горња Црква је посвећена Рођењу Господњем. Са више оде 400 монахиња и искушеница, Дивјејево је данас највећи женски манастир у Русији. Сестре не живе само у манастиру, већ су распоређене и у дванаест скитова где се обрађује земља и одакле долази готово сва храна за манастир.
Мати Маргарита, која је живела у Дивјејевском манастиру пре његовог затварања 1927. године, доживела је враћање моштију преподобног у Дивјејево. Причала је да је свети Серафим, пре упокојења, дао свећу свом духовном чеду Николају Мотовилову, рекавши му: “ Када моји остаци буду враћени у Дивјејево, нека ме дочекају са овом свећом“. Мотовилов је сав зачуђен одговорио: “Баћушка, саровски монаси те никада неће дати Дивјејеву. “ Преподобни му је рекао да ће то тако бити. После Мотовилове смрти, свећа је ишла из руке у руку сестара, да би је на крају, после изласка из затвора, преузела мати Маргарита. Када су мошти стигле у манастир 1991. године, матушка Маргарита дочекала их је на капији са упаљеном свећом.
Када су мошти Светог Серафима преношене из Санкт Петербурга у манастир Дивјејево, у лето 1991 године, забележено је више чудесних догађаја. Једна старица, са свећом у руци, плакала је на перону железничке станице у Москви, ишчекујући долазак Светог Серафима. Оног часа када је видела како архијереји носе на раменима Светитељеве мошти, осетила је предиван миомирис. Тада је клекла на колена и са осталим верницима запевала: “Вјеличајем тја, вјеличајем тја, Свети Оче Серафиме!“ Други верник с балкона је гледао на трг преко пута станице и одатле је осматрао литију. Док је гледао поворку с више од сто свештеника и архијереја у златним мантијама, он је јасно видео светлосне зраке који су се ширили од Светитељевог ковчега на све стране.