Пристанак пацијента или његове породице на еутаназију не сме бити исхитрен, те у доношењу такве одлуке мора бити укључен психолог или психијатар, јер се једино тако може утврдити јасна воља и свест о томе шта она подразумева, сматра психијатар Небојша Барачков.
„То је процедура, да се види тај елеменат трајности, та воља пацијента да он то истраје на том поступку, не да то у року од једног дана, два дана, недељу дана, то није нешто што има елеменат где ми можемо да оцењујемо вољу, ми можемо вољу да оцењујемо кроз неки временски период пар месеци, или колико већ захтева та нека процедура“, каже Небојша Барачков, психијатар.
Традиционалне цркве и верске заједнице сложне су по питању еутаназије, односно противе јој се. Отац Жељко Латиновић боји се да би у случају легализације еутаназије лекари радили у служби смрти, а не живота.
„Имамо јединствен став да је достојанство живота неприкосновено, да је живот пре свега дар божји, да се сваки живот мора једнако вредновати, да било ко нема право ни у било ком времену, било када да одређује у зависности од тога да ли има моћ, да ли има било какве неке могућности да један живот ставља по страни, а други истиче“, вели свештеник Жељко Латиновић.
И док се чека на усвајање Грађанског законика чији нацрт ће бити на јавној расправи до 1.јула, тренутно законодавство Србије еутаназију третира као убиство из самилости односно као кривично дело за које је предвиђена казна од шест месеци до пет година затвора.
