Исповедници 21. века

Сви смо сведоци историјских, веома смутних догађаја у нашој Православној Цркви. Многи Боготражитељи затечени у мору медијских и пропагандних лажи су спремни да се повинују и прихвате моћ јачег, под геслом послушност је највећа врлина, или није моје да се бавим Црквом итд. Нажалост многи су спремни, не размишљајући довољно или страхујући, да стекну некритичке предрасуде (које су теолошки и логички неприхватљиве) да је преосвећени владика Артемије крив за раскол у Цркви.

Бог нам је дао разум и слободу, па је наша дужност да помоћу тих дарова испитујемо путеве Господње. Да будемо мудри као змије, безазлени као голубови (Мат 10, 16.). Да ли је владика Артемије направио раскол, застранио, како га готово свакодневно опужују. Ко је он уопште?

Он је духовно чедо светог аве Јустина, доктор теологије који је 13 година провео као испосник обнављајући манастир Црну реку. Као епископ Рашко-призренски покренуо је највећу духовну обнову једне епархије у новијој историји. Обнављао је манастире и те кошнице духовне у невероватном броју пунио ангелским подражаватељима (монасима). Приликом организовања масовних крштења и венчања на стотине је приводио Светим тајнама цркве православне. У време прогона српског народа са косовске земље, своју невесту (епархију) и животом својим је бранио, над њом бдео и за њу живео (само Бог зна број Срба који је остао на косовској земљи његовом заслугом). САД-у никако није одговарао Пастир добри који душу (живот) своју плаже за овце (Јов 10, 12.), јер је као такав угрожавао њихове интересе, па су захтевали од врха СПЦ „кооперативнијег“ епископа. О томе сведоче документа преписке америчке амбасадорке Ворлик објављена у Викиликсу. Измишљена је оптужба за финансијске малверзације против директора фирме „Раде Неимар,“ као и против секретара епархије, архимандрита Симеона Виловског. Директор фирме Суботички је ослобођен у недостатку доказа, а врховни грчки суд Ареопаг је одбио да изручи Виловског наводећи недвосмислено да се ради о политичком и верском прогону, без доказа за оптужбе. Оваква оптужба је била потребна врху СПЦ како би изманипулисали јавност. Како би уништавајући брата својега сакрили грех свој. Иако је Богочовек Христос рекао веома образованим и тада легитимним представницима јеврејске цркве: Ваш је отац ђаво.. јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори јер је лажа и отац лажи (Јов 8, 44.). Владика Артемије је постао први епископ у историји СПЦ који је осуђен без могућности да изнесе аргументе одбране, упркос протеста верног народа. Овај деспотски, инквизиторски, језуитски поступак није својствен Православној Цркви, која је у својој суштини саборна. Кап која је прелила чашу безакоња је била узурпација епархије, отимање невесте женику; нелегитимно, противно канонима и светоотачком предању постављање „кооперативнијег“ квази-епископа Теодосија. Владика Артемије је одбио да се повинује противканонским и, у својој суштини противцрквеним одлукама, сабора и синода и наставио да служи као епископ Рашко-призренски, упркос забрани.[1]

После овог чина, многи храбри су постали плашљиви, верни-скептици, мудри-неразборити, у свом незнању или страху сумњају да је владика ступио у раскол. Коме је владика Артемије био непослушан? Патријарху који је себе одлучио од Цркве, саслужујући са јеретицима, називајући се екуменистом (иако је св. Јустин грмео да је то свејерес, а св. Гаврило грузијски да је надјерес) епископима који су у Равени признали примат римског папе, епископима који изговарају хулу на Духа Светога-филиокве, проповедају јеретичка учења да је душа смртна… Па зар је благословена послушност непослушнима Христу, апостолима, светим оцима? Зар Цркву не чине Христос и његови свети, па тек онда ми на земљи!? Зар и сам Богочовек Христос није рекао: Чувајте се лажнијех пророка , који долазе к вама у одјелу овчијем, а унутар су вуци грабљиви (Мат. 7, 15.). Канон Првог-Другог помесног сабора број 15 гласи: Они који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси која је од светих сабора или од Отаца осуђена, то јест када он откритим челом (јавно) о њој у цркви учи, такви не само да неће подлећи казни по правилима зато што су прије саборног разбора (одлуке) оделили се од таквог епископа, него ће напротив, бити заслужни части која православнима предстоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом нарушили јединство цркве, него напротив, похитали су да ослободе цркву од раскола и раздељења.

св.Атанасије Велики                                    св.Теодор Студит

Време Аријеве јереси (учење да је Христос створен а не рођен од Оца), св. Атанасије Велики  се силовито супростављао јерархији тадашње цркве и највећи део живота провео у прогонству. Крајем 4. и почетком 5. века, цариградски патријарх је био јеретик Несторије, који је најодвратније хулио на Христа и Богородицу (учио да је Христос само човек и по вазнесењу постао Бог, а да је Богородица-христородица). Замислите да су му били послушни православни, што су му били и дужни по учењу цркве, да није био у јереси. Али пак напротив, ако је на кормило брода спасења (Цркве) дошао јеретик и тај брод управио ка водама пропасти, онда је најважнија дужност сваког да се лавовски бори против духовног убице. Онда је света непослушност вуковима у јагњећој кожи. А апостол Павле је рекао: Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! (Гал. 1, 8.) У 5. веку су александријски патријарх Диоскор, учени монах Евтихије и велики део црквене хијерахије заступали јеретичке монофизитске ставове (о једној божанској природи Христа), православни су се наравно и тој јереси супроставили. У 7. веку је по наредби цара Ираклија јеретички патријарх Сергије створио „екуменизам 7. века“ створио је доктрину која је имала за циљ да уједини православне и монофизите на простору Сирије, због политичких разлога. Створена је компромисна јерес монотелитизма (учење о једној вољи Христовој) и моноенергизма (учење о једној енергији Христовој). Тада је веру сачувао само један човек. Ни епископ, ни јеромонах, већ само монах св. Максим Исповедник, који је се супроставио патријарху, црквеној јерархији, цару. Па зар онда и он није био расколник, шизматик? Па зар и он није могао да се води геслом послушност је највећа врлина, или није моје да се бавим таквим питањима. Да је у страху или незнању заступао такве ставове наша Црква би нестала у 7. веку. Али он је силно, неустрашиво и бескомпромисно сведочио истину  и опет је Бог показао да је у истини, а не у множини. Где су сада ти патријарси, епископи, свештеници? Где је та множина сада? Тамо где је плач и шкргут зуба (Мат. 13, 50.)  А Црква Божија прославља светог Максима и прослављаће га кроз сву вечност. Но, касније у 8. веку се појавила јерес иконоборства и тада је неустрашиво и храбро устао против црквене хијерерхије и царске власти св. Јован Дамаскин. А монаси су масовно напуштали манастире, на челу са монасима манастира Студиона и оснивали катакомбне манастире, баш као што је данас бројно монаштво на челу са Црноречанима напустило своје манастире да би бранило веру у катакомбним манастирима-на челу са владиком Артемијем. Устали су против вукова у јагњећој кожи и Црноречани у 21. веку, баш попут Студита у 8. и 9. веку.

Преподобни Максим Исповедник

 Многи су става да владика Артемије не сме да служи Литургију, упркос забрани, па макар био за све у праву. Зашто онда прослављамо св. Јована Златоустог, који је упркос томе што га је „одлучила“ тадашња јерархија служио Литургију пред упокојење. Зашто прослављамо Максима Исповедника који је упркос томе што је био анатемисан, наставио да проповеда праву веру. Како је св. Григорије Палама свети? Он је упркос одлучењу и анатеми од јеретичког патријарха наставио да свакодневно служи Литургију на Светој гори и касније постао митрополит солунски. И св. Јустин је својевремено називао „лафовима“ светогорске монахе који су прекинули општење са јеретичким васељенским патријархом. Заиста то је дилема коме се приклонити -Христу или јерархији, „ приволети се земаљском или небеском царству.“

Веома је битно објаснити деловање владике Артемија који вешто баласнира између два подједнако велика зла – јереси и расколништва. Он никада није основао некакву нову цркву попут разних групација зилота, нпр. Акакијеваца или осталих, који оснивају разне „Истински православне цркве,“ нити је отишао у свејерес екуменизма попут великог броја његове бивше сабраће. Он је, напротив, између два зла: јереси и расколништва; кренуо у одбрану цркве, ниједног тренутка не одричући благодат у Цркви код оних који нису пришли њему, а нису се приклонили свејереси. Такође никад није одрицао благодат другим помесним православним црквама. Напротив благодат немају јеретици и расколници, а благодат имају бројни монаси и свештеници који се нису приклонили јереси, ту благодат ће изгубити онда када јеретици успеју да наметну екуменизам као званичну доктрину СПЦ и тиме би сасвим био потопљен брод који тоне. Крајњи циљ екумениста је потпуно уједињење свих верских организација, конфесија, Цркве (православне) у једну светску цркву. То значи да наши екуменисти хоће да преточе чисто млеко православља у сплачине свега и свачега. Да анулирају исповедништво светих отаца (јер се ту налазе и већ анатемисане јереси), крв мученика који су пролили како не би приносили жртве лажним боговима (јер се ту налазе разни пагани), да погазе Символ вере који исповеда једну цркву, а не стотине. Да направе лажно једниство у лажној љубави, а не у Христовој истини из које извире љубав. Да направе „рај“ у коме ће заједно обитавати Јасеновачки мученици и „блажени“ Алојзије Степинац. „Ако ми заћутимо камење ће завикати“ говорио је својевремено Теодор Студитски.

Заиста је Домановић у својој сатиричној приповетци „Вођа“ генијално описао неспособног политичког вођу свог антијунака дела. Вођа је био слепац, али маса га је изабрала за вођу пута јер је само ћутао и тиме им одавао утисак мудрог човека. Он их је одвео у пропаст, слијепац слијепца ако води, оба ће у јаму пасти (Мат. 15, 14.). Од нас зависи да ли ћемо кренути за савременим нам слепцима само зато што имају митре на глави или за Марком ефеским 21. века, за Студитима 21. века да бранимо светињу над светињама! Зар ћемо се правити слепи код очију!? Сви смо били сведоци прогона праведника. Сви смо читали Господње речи: Лисице имају јаме и птице небеске гнјезда, а Син човечији нема где главе склонити, тако и ови праведници нису имали где главе склонити. И гле чуда Божијег упали се кандило вере у срцима српским и један део српског народа схвати речи владике Николаја: ако изгубиш љубав изгубио си много, ако изгубиш веру изгубио си све. Тај део српског народа је стао уз праведнике у одбрану праве вере. За непуних пет година подигнуто је 35 манастира-катакомби (Србија, Република Српска, Аустрија, САД, Канада…), а број монаха се непрестано повећава. Попут пчела које се роје око своје матице како би сачували мед од разних стршљенова и осова; Тако и ови вредни бранитељи православља се множе око свог архијереја, како би сачували мед православља. Попут најхрабријих Христових војника који се сабирају око свог духовног генерала на линији  фронта, како би сачували своју небеску отаџбину и служили најдивнијем и најмоћнијем Цару. Заиста се испуњава пророчанство Анатолија Оптинског у наше дане да ће гордељиви људи без побожности уништавати предање, монаштво, проповедати јерес; Да ће монаси масовно напуштати манастире. Манастири-катакомбе који се налазе по „српским пустињама,“ горама, врелтима су препуни верног народа. Сви једним срцем исповедају праву веру и славе свог Творца. На црквено-народним саборима се скупљају на хиљаде правоверних Срба из целог света, о томе сведоче снимци који су доступни свима. Заиста не може се град сакрит када на гори стоји (Мат. 5, 14.) Заиста, све што више административни врх цркве прогони Хришћанство, оно је све јаче. Заиста, благо прогнанима правде ради јер је њихово царство небеско (Мат. 5, 10.) Такође је Богочовек рекао својим апостолима И ви се чувајте, јер ће вас предавати у судове и по зборницама биће вас, и пред краљеве и цареве изводиће вас мене ради.. (Мар. 13, 9) А ови праведници су гоњени на Космету од Шиптара, а сада од административног врха СПЦ трпе прогонство. Христос је својим следбеницима обећао да ће бити прогоњени, а не да ће бити прогонитељи.

Заиста сада смо на најважнијем испиту, од којег нам може зависити живот вечни. Да ли ћемо ићи за оним лицемерима који канонизују св. Јустина, а његову догматику прогоне. Слаткоречиво о њему говоре, а папу зову светим оцем, иако знају да га је св. Јустин називао архијеретиком (првим међу јеретицима). Изјашњавају се као екуменисти, а он је грмео да је екуменизам највећа и најопаснија јерес у историји човечанства. Или ћемо ићи за онима који смерно и скромно трпе прогон, како би сачували светојустиновско богословље. Избор је на свима нама, само пазимо да због секунде не изгубимо вечност, због капљице океан, због безначајне трунке не изгубимо бесконачни космос. Због страха или лењости да истражимо истину разапињемо праведнике заједно са масом, мислећи да службу Богу чинимо. Да тиме не нападнемо цркву коју и врата паклена неће надвладати (Мат. 16. 18.)

„Екуменизам то је када адмирали свој брод препун  путника свесно потапају из љубави према већ потонулим путницима других бродова. Таква псеудо-љубав је лудост. А истинска љубав је спасавати оне дављенике који се још увек живи или полуживи боре за живот на пучини мора и укрцавати у свој брод“

„Екуменизам, то је бацање бисера пред свиње“

„Екуменизам је просипање чистог млека у сплачине свега и свачега“

Верни народ

[1] 16. канон IX Помесног сабора: „Због различних расправа и забуна, што се догађају у Цркви Божијој, неопходно је установити и ово, да се ни под који начин не поставља епископ у оној Цркви које је предстојник још жив и још је у својој части, осим случаја, да је он сам добровољно поднио оставку на епископство. Пак и тада треба најприје до краја довести каноничко испитање узрока, због кога се дотични жели уклонити са епископства; и тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство…

Милан Бојић, студент из Пожеге