Наука као живот – Милослав Рајковић

Др Миодраг М. Петровић, историчар канонолог, научни саветник Историјског института САНУ (у пензији)

Законоправило највећа српска књига 

Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова (Еф 4 7)

Међу писцима историје Срба мало је било оних који су познавали теологију и историју хришћанске цркве, а без тих знања она се не може ваљано написати јер се историјска збивања не могу правилно разумети и тумачити. А међу тим малобројним видно место имају: Никодим Милаш, Радослав Грујић, Сергије Троицки, Димитрије Богдановић. Код савременика Миодраг М. Петровић (1936), научни саветник Историјског института. Један – али вредан, испред и изнад претходника. – Црква је та која је српско биће носила и о њему сведочила и онда када државе није било, каже у чланку Правда цара Душана. Као и Милаш и Троицки, Петровић је историчар канонолог, стручњак за историју Цркве и старо српско право. Наш најбољи познавалац живота и учења Светог Саве.

Два су трајна приноса Миодрага М. Петровића на корист Србима и науци: критичко издање Законоправила Светога Саве на српскословенском и српском језику, јединственог црквенограђанског правног споменика из друге деценије XИИИ века, без кога Аутокефална српска архиепископија није могла бити основана, и фототипија Иловичког преписа Законоправила, насталог 1262. године, у манастиру Светог Михаила „на месту званом Иловица“ у Боки Котороској (у Архиву ХАЗУ у Загребу), најстаријег од 11 сачуваних преписа српске редакције, као основе критичког издања („Дечје новине“ 1991).

Првом фототипијом једне рукописне књиге Законоправила Петровић је највећи књижевноправни рад Савин учинио доступним проучаваоцима свуда у свету, а књигом расправа О Законоправилу или Номоканону светога Саве (1990) оживео је његов изворни назив потиснувши туђе и погрешно име „Крмчија“, што је од тада прихваћено у литератури. Да ништа друго није урадио, М. Петровић би задужио у српску културу.

Устав Цркве и државе

Угледни српски историчар Никола Радојчић основано је жалио пре седамдесет година што “Номоканон није у целини издан” и што су наши савременици “тако лишени могућности да преко њега дубоко загледају у множину и озбиљност питања која су испуњавала духове Срба кроз читаве векове”. О каквој је законској књизи реч?

– Законоправило Светога Саве је својеврсан устав за уређење свеукупног црквенограђанског и државног живота Србије у средњем веку. Савин номоканонски зборник је стваралачко дело првог реда, јединствен по избору грађе, структури, комбиновању текста канона са тумачењима, и лепоти превода на српскословенски, са којим ниједан грчки номоканонски зборник није истоветан. Оно не зависи ни од једног од познатих нам словенских номоканона – каже Петровић и наглашава:

-. Сви потоњи српски законски споменици, од Жичке повеље до повеља кнеза Лазара, извиру из Савиног Законоправила. Иако у свету много познатији, Душанов Законик (1349. и 1354) је тек свешчица наспрам Савиног кодекса. Зато за решавање одређених питања цар Душан упућује да се суди “по закону светих отаца”, тј. по Законоправилу. Срби немају ништа вредније од те књиге Савине, ништа не постоји што би ову књигу могло да надрасте, она је највећа српска књига, помоћу које је обликована самосвојност и државотворна свест Срба.

Први део Законоправила, шест уводних и 47 основних глава од 64 укупно, које углавном садрже црквена правила са тумачењима, на 782 стране, угледао је светло дана 2004, у издању манастира Жича, у 1100 нумерисаних примерака. Други део књиге, у коме је и Грађански закон односно „Градски закон“ (гл. 55) за који Петровић вели да „у научном свету постоји живо занимање“, са јединственим регистром и уазбученим пописом литературе у вези са Законоправилом, могао би да буде објављен у сасвим догледно време. Превод Градског закона је завршен (творци Нацрта новог Грађанског закона Србије већ су тражили да им уступи Савину терминологију), преостало је превођење последњих глава, па да попут оног Пушкиновог писара у Чудовом манастиру из Бориса Годунова каже: „Испуних дужност богом дану ми“.

Петровићево критичко издање Законоправила граничи се с научним чудотворством ако се познаје два века дуга предисторија неуспелих покушаја да се оно критички обради и преведе на савремени српски језик. Сви који су се тог задатка прихватали, и појединци и групе угледних стручњака, пре или касније су одустајали, а одустајали су јер ни тачно разрешавање српскословенског текста ни добар превод не могу да се ураде без праћења грчких предложака. И данас између улазних врата Архива и Библиотеке САНУ, стоји на зиду табла с натписом „Одбор за издавање крмчија“, иако је угашен пре више од пола столећа. Придружен комисији Д. Богдановића у Историјском институту САНУ која је имала задатак да припреми критичко издање, 1979, М. Петровић једини није одустао ни када се она разишла ни када је Богдановићевом смрћу на том пројекту остао сам.

Савесни Н. Радојчић је искрено бринуо да би Савино дело, а пре свега Номоканон, на „срамоту наше науке, странци могли први да објаве“. Он је боље него иједан други наш научник знао колико је то захтеван посао и какви треба да буду трудбеници око тог издања да би оно било достојно „величине рада Св. Саве и његових сарадника“. Они, каже Радојчић, морају бити „задахнути Савином љубављу према цркви и народу и опасати се његовом трудољубивом истрајношћу“.

Миодраг Петровић је до појединости одговарао Радојчићевом профилу приређивача критичког издања. У њему су се стекла знања старог и савременог српског језика, историје хришћанске цркве, православне теологије, догматике, текстологије, византијског и новог грчког језика, палеографије; дубока љубав према цркви и народу и делу Светог Саве, познавање грчких номоканона и Савина трудољубива истрајност. Када све ове предуслове имамо у виду, јасније бива зашто је познати лингвиста Митар Пешикан управо Петровића наговарао да се „прихвати тога посла“. А када се коначно кренуло са превођењем пише му са уверењем да је „ствар у правим рукама“.

Из Патријаршије у Институт

Има и у науци богомданика за тешко решиве проблеме и сложене подухвате. Не можемо се отети утиску да је М. Петровића за ово велико и свето дело сам Бог одредио: местом рођења, побожношћу породице у којој је растао, првим узорима, образовањем, личним одлукама и најбољим научноистраживачким одликама (стручност, акрибичност и упорност у раду).

Рођен у селу Ратина код Краљева, које се под истим именом помиње још у Жичкој повељи, (1220), он је могао непосредно да осети духовно зрачење Жиче, у коју је као дете с родитељима радо одлазио и у којој се, како сам вели, „душом највише везивао за Светог Саву коме је то било архиепископско седиште“. У породици је могао да слуша о беседама владике Николаја и богомољачким скуповима, јуначке народне песме (најбоља школа родољубља) које му је мајка казивала често понављајући савет мајке Јевросиме сину: „Боље ти је изгубити главу,/ него своју огрешити душу“. Из родитељског дома је понео оно осећање правде које се из старог српског права прелило у предање и народну песму.

Поред оца и мајке, његови рани узори су ратински учитељ Дмитар Луковић, свештенослужитељ у селу Врба Милорад Крстић, професори у раковичкој богословији (коју је уписао по жељи родитеља, на чему им је „дубоко захвалан“). Памти да су професори српског језика, омилитике, догматике и руског – Трифун Ђукић, Чех Бранко Цисарж, Рус Павле Пудло и други били озбиљни, достојанствени и свом позиву посвећени људи. Они су и први у њему открили дар за науку. На једној беседи о убогом Лазару и богаташу, из тих дана, коју му је отац сачувао, проф. Цисарж је испод одличне оцене (5) црвеном оловком дописао: „С дубоким понирањем у срж теме“.

Одлука да студије теологије настави у Атини, на основу размене студената, где упоредо слуша предавања и полаже одређене испите на Филозофском и Филолошком факултету, а нарочито избор докторске тезе, Црквено-политичка идеологија Номканона у 14 титула, коју му је предложио Сергије Троицки, водећи ауторитет за црквено право, пресудно су утицали да се у научном раду посвети изучавању средњовековних византијских и српских црквенограђанских правних споменика, историји црквенодржавних односа у Византији и Србији, а посебно законодавству Светог Саве.

– Троицки је изразио сумњу да ћу ја предложену тезу одбранити с обзиром на осетљивост Грка у питањима односа цркве и државе и јурисдикције цариградског патријарха кога они сматрају васељенским, због тумачења Аристина и Зонаре да се владар не сме мешати у црквена питања, која не одговарају црквеној идеологији у Византији. Троицки ме је уводио у ту проблематику, и временом сам се лепо осећао у тим водама.

Дисертацију, објављену под насловом Номоканон у 14 грана с византијским коментарима, 1970, под менторством проф. К. Муратидиса, који је свог докторанда изузетно уважавао, Петровић је бранио пред читавим професорским сабором Теолошког факултета са спремношћу и самопоуздањем шаховског шампиона који игра симултанку с велемајсторима (сви његови атински професори су „били класа, немачки ђаци“). Ректорат Атинског универзитета га је и новчано наградио. Упоредо је завршио и правни факултет.

Познанство са Витом Петковићем, председником Комисије за односе са верским заједницама Републике Србије, у Допунској школи при Амбасади СФРЈ у Атини, у којој је за време студија предавао српски језик и националну историју („Ђаци су са одушевљењем слушали та предавања“, каже) имаће важну улогу када се Црква буде олако одрекла овог ретко ученог теолога. По повратку у земљу он води имовинско-правну службу у Патријаршији, затим једногласно бива изабран за доцента Богословског факултета, али тај избор Свети архијерејски синод СПЦ никада није потврдио, наводно због недостатка новца. Због рада Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја, који је наљутио епископе, ускоро бива отпуштен с посла. Он себе није „видео“ у свештеничкој мантији, ни као шефа патријарховог кабинета ни са владичанском митром на глави, о чему се по казивању митрополита црногорско-приморског Данила у врху јерархије размишљало, али је свакако желео да служи Српцкој цркви. Саградио је и цркву у Ратини. Вита Петковић се посебмо заложио да буде примљен у Историјски институт САНУ. „Истина је, каже, да је држава то моје ново радно место платила 25.000.000 динара и Институт ме је, на име тог мираза, једногласно примио, изузев Љубинке Трговчевић, која је своје неслагање објаснила речима: ’Нама попови овде не требају’“.

Критичко издање Законоправила требало је да буде прва књига у едицији Института „Ћирилски рукописи за историју Срба“, али то се није догодило. И то је за другу причу. У предговору првог дела Петровић не крије усхићење: „Разлоге за радост поводом објављивања Законоправила Светога Саве у овом виду и на разумљивом српском језику не треба посебно истицати. Она спонтано извире из сазнања о томе да ова књига – као званични номоканонски зборник Српске православне цркве од првих деценија 13. века, и као утемељење разуђеног правног поретка у младој Српској држави тога времена – постаје доступна свим корисницима који желе да из ње ишчитајавају стечена у некој дубокој прошлости животна знања и искуства, неопходна за живот сада и у будућности. Реч је о књизи која и данас далеко премаша државне границе сужене Србије“.

Уздарје Светом Сави

Фототипија Иловичког преписа и критичко издање Законоправила, за које се користе још три српска рукописа: Рашки (1305), који је најпотпунији, Сарајевски (око 1350) и Морачки (1615), бесцено је уздарје наше науке Светом Сави, поводом скорих осам векова од устројства самосталне црквене организације у његовом Отачаству. Али, и све друго што је Миодраг М. Петровић писао, доследан свом научном вјерују да нема здраве науке без научног дијалога. Све своје монографије, студије, расправе, чланке о важним црквеноканонским, богослужбеним, језикословним, геополитичким, па и актуелним питањима (Саборска одлука о епископу Артемију, кршење канонског и богослужбеног поретка у Цркви и др.) објединио је у јединствени самиздат Одабрани радови у шест књига (2013). У рукопису је друга књига, о патријарху Спиридону, за кога каже да је био десна рука кнеза Лазара и крупна фигура тог немирног доба.

Читав преокрет у науци изазвали су Петровићеви радови о крстјанима и „Цркви босанској“ у средњем веку (в. Богомилсколатинска јерес…, Књига пета). То је беспоштедна критика С. Ћирковића и других научника који су се бавили богомилским питањем. „Писао сам их је“, каже, „док је академик Ћирковић био у интелектуалној и научној снази да би ми одговорио, али он то никад није учинио.“ Резултати до којих је дошао на основу опсежног проучавања средњовековне изворне грађе “ништа подударно немају са разуђеним домишљањима о томе у домаћој и страној историографији од преко 700 библиографских јединица”. Нико од проучавалаца, истиче др Петровић, до сада није могао да одговори на неколика кључна питања у вези са Црквом босанском: где јој је било седиште, зашто не постоји ниједан документ који би говорио о некаквој црквенојерархијској и духовној њеној служби, зашто се од пада Босне под Турке 1463. године више уопште не помиње постојање “Босанске цркве”.

Главно Петровићево откриће, до кога је дошао радећи на Законоправилу, јесте да богомили-бабуни (кудугери) дуалисти на Балкану у средњем веку нису нико други до римокатолици – латини, припадници Римске цркве, који су исповедали Символ вере са уметком филиоqуе, а крстјани “хришћани Источне католичанске (не католичке) цркве, који су се тим именом од њих распознавали и разликовали”.

Када је недавно преминули историчар М. Екмечић прочитао Петровићев рад Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и “Црква босанска”, објављен 1998, нашао је за сходно да да академику Добрици Ћосићу да и он прочита. Ћосић је после пажљивог читања питао аутора зашто ова књижица није нигде јавно представљена. “Зашто бих ја то представљао јавно, ако вреди, ако је заиста новина, само ће да се представља”, одговорио је. Том приликом Ћосић је испричао: “Био сам млад када сам слушао Крлежу да прича о богомилима. Пред њим сам се тада осећао инфериорно, јер ми то питање није било довољно познато, а он је много знао. Али сада видим о каквој се заблуди радило, и, ако има открића у историографији овога века, то је то”.

Упамћене су Вукове речи Ђури Даничићу, у часовима његовог малодушја: „Нека свако уради оно што је кадар и неће народ пропасти“. Корачајући својом жичком стазом и путем Светог Саве, Миодраг Петровић је за један претежак и „преважан подухват“ (Пешикан) био довољно кадар, а ни у једном часу малодушан. На њега је пала благодат Господња да проникне „у дубину богонадахнутих…књига“ Савиних. Наука ће о томе казати свој суд. Он о свом раду вели с мером малог л ичног задовољства: „Радио сам самостално. Онима који су ми најављивали да се у Институту нећу дуго задржати, јер не припадам ниједном клану, обично сам говорио да нисам навикао да размишљам у чопору. Све што сам радио доступно је научној критици“.

Милослав Рајковић