Ко не добије паре на мосту, добиће на Ћуприји – и то у Андрићграду.Одлука академика, песника Матије Бећковића да 10.000 евра – део новца од недавно добијене награде Института „Иво Андрић“ – подели на равне части и поклони Матици српској и Српској књижевној задрузи, указала је на несхватљиву небригу наше државе према двема најстаријим институцијама културе.
Бећковићевим гестом, ове две куће су, бар за неко време, скинуте са „вештачког дисања“. Дочекале су, тако, државне паре, али из Републике Српске, која је обезбедила износ награде.
За то време, нико из државног врха Србије годинама не чује вапаје челника Матице и Задруге. Министри културе се, као по правилу, не узбуђују. Матица је министру Тасовцу током прошле године упутила седам писама и остала без одговора. Министарство културе Србије је, изгледа, чекало Деда Мраза. На Матичин рачун је тек 31. децембра прошле године, легло одобрених 400.000 за „Летопис“. Уследило је то после два оштра саопштења председништва Матице, у којима је јавност упозната са чињеницом да је најстарији живи књижевни часопис на свету, покренут 1824, током читаве 2015. на издисају, без динара обећане државне помоћи.
Пишу министру безуспешно и људи из СКЗ, не прима их Тасовац ни на кафу… Председник СКЗ Милован Данојлић недавно нам је рекао да се осећа као „неуспешни улични просјак“. Знаменито Задругино „Плаво коло“, наша најстарија књижевна едиција, која излази од 1892, једва саставља крај с крајем. Постојећи Закон о СКЗ не предвиђа никакав буџет – ни за установу ни за „Коло“. Мада је још 2013. било предвиђено да се из буџета Владе Републике Србије наменски финансира макар „Коло“, а предлог Закона прошао јавну дискусију, процедура је прекинута, а СКЗ напуштена. У нову годину улази са старим мукама.
Објашњавајући своју намеру да од добијених 25.000 евра Матици и СКЗ проследи по пет хиљада евра, Бећковић, за „Новости“, каже да му се некако учинило да је баш Андрићград и награда „Иво Андрић“ прилика да се Андрићевим издавачима помогне:
– А опет, да бих и ја био задужбинар у овој Задужбини. У томе ми је помогла баш Задужбина. Разумео сам да у Министарству културе не одговарају на апеле из Матице и СКЗ, а тиме поручују да се они о томе и не питају. Волео бих да није тако, али не знам како бих то разумео друкчије.
Матијин гест, а и гестови многих прошлих, садашњих и будућих добротвора дају нам реалну наду да ћемо и ове године успети да спасимо „Летопис“. Неке од темељних културних вредности морамо заједно чувати и то првенствено систематском бригом државе. Ако смо принуђени да оваквим гестовима појединаца решавамо ствар, то није добар знак – каже, за „Новости“, председник Матице српске Драган Станић.
Бећковић не може да схвати да се угрожава „плава едиција“ која траје више од века и да је неко равнодушан.
– А то што би требало да дају није ни хиљадити део од онога што дају за неки од концерата у „Арени“. Некако је испало да је спорно све што има тај атрибут српска: Матица српска, Српска књижевна задруга, па Српска академија наука и уметности, Република Српска… Просто је невероватно да Матица српска и СКЗ које су кроз све ово време претрајале, буду спорне сад, и да Министарство културе Србије први пут у својој историји нема слуха за ове институције. Човек не може да не помисли да то нема неку позадину. Можда је то из неког од актуелних поглавља. Мислило се да дух и слово нема граница, али као да им се на овај начин те границе одређују. Нарочито кад се тичу овог придева – каже Бећковић.
Својим гестом Бећковић је, по речима главног уредника СКЗ Драгана Лакићевића, одржао не малу лекцију и друштву и појединцу наших дана:
И то не онима који пара немају, него онима који имају. СКЗ је и пре 125 година имала институцију „добротвора“. То су били они који су могли да, без икаквог интереса, на ползу књиге и културе, дају извесни износ установи која служи роду и језику. А установа то памти и узвраћа… Код нас се добротвори одавно не јављају – биће да се новац преселио у руке и на рачуне недобротвора. Притом, изгледа да је најсиромашнија наша Држава. Али богата испаде наша суседна, такође српска држава, Република Српска, у којој су и Ћуприја на Дрини и Андрићград и толики велики писци који су узидани у темеље СКЗ. Писци дају дела, јер обично новца немају. А кад велики писац, као што је Матија, добије мало већи новац, он даје – ономе ко га је одњихао, а то је СКЗ…
