ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУБИЛЕЈ И ЗАБОРАВЉЕНИ НИШКИ УСТАША

Свети Доситеј Загребачки (и Нишки)

2013. Ниш слави 1700. од Едикта о слободи православне вере који је проглашен у Милану. 2013. Ниш не прославља 100 година од устоличења свог јединог епископа који је уврштен у светитеље – светог Доситеја. На ову годишњицу Ниш је заборавио.

Те 1913. када је устоличен у Нишу, еп. Доситеј је са представницима искључиво Православне Цркве обележавао 1600. година од Миланског Едикта. Тада је подигнут споменик Епископу Мелентију, проти Стојану, свештенику Ђорђу и нишким грађанима: Младену, Голубу и Радославу, који своје животе принесоше на олтар отаџбине на дан Свете Тројице 1821. године.

Уместо споменика онима који су жртвовали своје животе за слободу верску и националну, ове године у Нишу би требало да се подигне споменик толеранцији. Споменик подиже римокатоличка црква. Споменик личи на некакав искривљени крст.

1927. године у Ниш стиже још једна занимљива личност.

«U mjesecu svibnju došao je u župu Fra Srećko Perić koji ostao u župi do 25. 5. 1937. godine. Za ovo vrijeme na teritoriji niške župe osnivaju se nove župe ali se ne gubi broj vjernika jer dolaze novi vjernici iz čitave ondašnje Europe (Mađari, Poljaci, Austrijanci i dr.). Fra Srećka je zamijenio na redovitim promjenama fra Julijan Jurković.“ (са сајта Београдске надбискупије)

О односима фра Срећка и св. Доситеја нисмо пронашли податке. Изгледа да је св. Доситеј утврђивао своју паству у Вери Православној а фра Срећко своју у вери римокатоличкој. Да ли су се икада срели не знамо.

Те 1927. кад је фра Срећко дошао да оснива нове жупе у Нишу где до тада није био значајан број римокатолика, св. Доситеј је прослављао педесетогодишњицу од ослобођења Ниша:

„Господине генерале – заступниче Њ. В. Краља, браћо и пријатељи, град великог Константина данас се сећа веома радосног дана. Град Немање славнога који је улазак у њега обележио победом над Византинцима и зидањем цркве Пантелејмонске, наш Ниш сећа се данас великих догађаја:

Пре педесет година на овоме месту где сада видите свога владику стајао је деда (владика) Виктор и после службе говорио побожнима: „Паство моја, мила и премила. Данас је освануо, дан слободе. Пођимо cви ми свештеници и духовници, чорбаџије и занатлије горе ка Cв. Николи, ка Габровцу, тамо нас очекују ослободиоци наши“…

Епископ нишки Доситеј, трудбеник на њиви Господњој, делао је и делао. Његовом заслугом подигнут је споменик на Чегру славном Стевану Синђелићу и његовим јунацима, многа добротворна друштва су основана, дом за сирочад, за слепе девојке… Он је био оснивач Народног Универзитета у Нишу и многих других ствари, за које му се грађани Ниша (можда) и нису како треба одужили ове 2013. јубиларне године.

Свети Доситеј је био мученик целог свог живота. од 1915. до 1918. он је у бугарском заробљеништву. 150 свештенослужитеља из његове епархије пострадало је током овог рата од бугарских расколника егзархиста. «Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле-кулом,» каже св. Доситеј.

Борба за одбрану Православне Вере је оно што је нагонило Ресавце да се боре за ослобођење Ниша. Стадион „Чаир“ је недалеко од јединственог споменика „Ћеле Кула“ у коме су узидане лобање бораца за Крст часни и слободу златну.

Какав је био св. Доситеј показује и овај податак: Када је Бугарску 1927 год. постигао страшни земљотрес, Владика Доситеј је први отпочео акцију за скупљање прилога по целој Србији у корист пострадалих непријатеља својих и лично је однео сакупљену повећу суму у Бугарску и разделио.

Свети Доситеј је делао и у предратној Чехословачкој. Тамо се јавио покрет за повратак у веру коју су некада проповедали св. Кирил и Методије. Око 100.000 Руса и Чеха пређоше у своју стару веру православну за време његовог апостолског рада. Можда је и овај податак подстакао римокатоличке монахиње касније да се тако нечовечно иживљавају над њим.

1932. епископ Доситеј је изабран за Митрополита загребачког.

«Избором тако истакнутог српског архипастира за загребачку митрополију дат је достојан одговор југословенским католицима, који подигнуте главе већ неколико година газдују у православном Београду, као код своје куће у Риму,» каже поводом овог избора карпаторуски игуман Серафим.

Шта је тиме хтео да каже да римокатолици «газдују» у Београду?

За време Краљевине Југославије, као што је поменуто већ на сајту Београдске надбискупије, римокатолицизам се ширио у Србији. Дат је широк простор деловања римокатоличким редовима, који су се бавили и социјалним радом, па су чак и обданишта за српску децу отварали у Београду. Није случајно Степинац 1934. рекао:

„Да је већа слобода и довољно радника – Србија би била за 20 година католичка.“

Можемо само да замислимо како су гледали римокатолици у Загребу онога који је у Чехословачкој 100.000 људи превео у Православље, али по позиву Чеха и из убеђења. 1941. године, приликом стварања римокатоличко-нацистичке Хрватске, римокатолици су добили и прилику да му се освете. Митрополит Доситеј свакако није био изазивач, већ миротворац. Чувао је своју православну паству, а иноверницима желео добро:

«Односи су а и сам међународни углед и положај наше Државе више је него пожељан; но ми имамо да наше прилике средимо унутра, у држави, па да сваком брату Србину, Хрвату, Словенцу, земљораднику, надничару, занатлији, трговцу, интелектуалцу, буде на дому и огњишту његовом најбоље; да ту има за се и за своје хлеба,» каже се у једној његовој беседи.

Ипак, дошла је и страшна 1941. Увече 10. априла 1941. доведен је у затвор загребачке полиције у Петрињској улици заједно са ђаконом Лазаром Живадиновићем и послужитељем Радомиром Станковићем. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“.

Тешко болестан премештен је у болницу „Милосрдних сестара“. Уместо лечења „милосрдне сестре“ свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана.

Павелић и римокатоличке часне сестре

Болнички извештај по доласку у Београд звучао је овако: „Високопреосвећени митрополит налази у стању тешкога ступора [обамрлости] и психичке дезоријентације: говори тешко, невезано, неразговетно и не реагује ни на какав физички додир, као врео предмет, убод, притисак. Лице му је модро, надувено, покривено пространим крвним суфузијама. Из браде и са главе је чупана коса и та места подливена крвљу. Грудни кош, леђа, рамена и руке покривени модрицама-екимозама и отоцима, зглобови долактица и шака надувени, модри, диформи. Бутине ишаране модрицама, колена отечена и покрети артикулација немогући. Нарочито пада у очи језик који је испао из уста, модар и крвав, здебљао од рана виси кроз разбијане и израњављене десни. Рањеник је фебрилан, показује знаке акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Испитивање рефлекса немогуће, и то ателарних због отока, а зеничних због крвљу подливених беоњача и отечених аркада, које затварају потпуно очне дупље. Доњи део абдомена надувен услед ретенције мокраће. Све наведене спољашње повреде као и унутрашње повреде тешко су трауматичне природе и нанете ударцима тупог оруђа или чупањем, као што је случај са језиком и косом“…После тога митрополит Доситеј живео је још две и по године као тежак душевни и физички болесник, док није 13. јануара 1945. умро у Београду.

Занимљив податак, који наводи у својим мемоарима митрополит Јосиф (Цвијовић) звучи овако: «Од 1941 године на овамо блаженоупокојени митрополит Доситеј, тешко злостављан од разјарених павелићевско-католичких сестара, боловао је тешко и претешко.»

После пуштања из затвора је «био … за читавих 1015 дана у бесвесном стању.»

Тако је окончао свој мученички живот св. Доситеј, кога обично називамо «загребачким», али се он, по својој љубави и добрим делима за своју паству, може назвати и «нишким».

Други Нишлија, фра Срећко Перић, такође је прошао узбудљиве догађаје у рату. Ево два сведочења о његовом поступању током Другог светског рата:

Фратар Срећко Перић, чија је рођена сестра била удата за Србина, обратио се у пролеће 1941. године са олтара цркве у ливањском срезу окупљеним Хрватима:
„Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите овај посао дођите к мени у цркву, где ћу вас исповедити, па ће вам сви греси бити опроштени.“

После тога је започео покољ. Упоредо су пљачкали и палили српске куће и домове. До 20. августа 1941.г. убијено и поклано је у Ливањском срезу око 5.600 мушкараца, жена и деце. Овај монструм фра Перић, имао је за помоћнике и све фратре из самостана Горица, њих око двадесет. Сведоци ових злочина усташких фратара из самостана Горица су Марија Богуновић и Љубо Црногорац из Челебића, који додају:

„Усташка руља, силовала је жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге, вадили очи, а малој дјеци одрубљивали главе и бацали их у крило мајкама.“ (Из дела „Магнум кримен“ Виктора Новака, Хрвата, историчара који је после стравичних злочина римокатоличког клера прешао у Православље)

„На сву жалост и беду која их је задесила најтеже им је пало наређење сеоског кнеза Јаке Михаљице да се морају покрстити, то јест, прећи у римокатоличку веру да би остале живе оне и њихова деца.“ Сила Бога не моли, синко мој. Ми дицу у нарамак и за руку па на Горицу у њиову цркву или код школе на Катарину. Изниофратар Срећко Перић наше црквене књиге и призива ко је дош’о. Није дошла црна Васиница, убили јој сина Мирка, јединац, није ни женска имала. Надала се, да ће је доћ убит, али нису. А није ‘тила да се покрсти ни Цвита Митровичина, жалост је убила за браћом и ћаћом а она је увик била приклонита Цркви. Ишли ми тако сваке недиље, радили, врли и косили на Приображење, за нашу Госпојину а ‘рвацке свеце поштовали. Јадна дица код фратра уче здраву Марију и њиов Очињаш а код куће ми по нашем и постимо наш пост, те сридом и петком, али кријућ. А пост је био сваки дан,само што млико нисмо пили ко је има краву. Сиротиња из сваког ћошка,…“ (Љубица Радета)

2000. Митрополит загребачки Доситеј био је канонизован од стране Српске Православне Цркве. Фра Срећко није канонизован од стране римокатолика, али не би чудило да се и догоди тако нешто. Многе људе је придобио на свој начин за римокатолицизам. Поводом римокатоличке (екуменске) литије у Нишу која је најављена за 21. рујан (септембар), на којој ће по разним проценама учествовати од 20.000 до 100.000 римокатолика и поводом дизања споменика толеранцији, свакако представници римокатолика и «православних» екумениста не би требало да забораве ове две личности.

Можда би бољи предлог за израду споменика толеранцији од споменика искривљеном крсту био да се изради споменик где би фра Срећко и свети Доситеј били изливени загрљени. То би мало било налик на споменик Бори и Рамизу, мада Косовци кажу да је Рамиз убио Бору.

Шалу на страну, геноцидни дух који је у својим идејама носио фра Срећко Перић као да се није променио у римокатоличкој заједници. Прављење спектакла и назови-литије у Нишу са толиким туристима не може се другачије назвати до прозелитизмом 21. века. Очигледно је да се користи до трагедије слаба позиција Српске православне цркве да би се утврдила папска предност на овом традиционално православном подручју. Јасно је да је у Београдској патријаршији имунитет од јереси потпуно ослабио, док римокатолици имају подршку и од моћног Вашингтона.

Нишу није потребан споменик толеранције јер је Ниш увек био град толеранције. Када и где у Нишу је неки римокатолик био вређан или му је нешто нажао учињено зато што је римокатолик? Екуменистичка прослава Миланског едикта се управо зато и одиграва у Нишу, зато што се рачуна на традиционално гостољубље и толерантност Нишлија. Фра Срећко Перић није могао да научи свој зверски однос према људима у Нишу, већ негде другде.

Кад глобалисти почну да говоре о толеранцији, то значи да ће нестати. У Нишу су се десили неки мањи инциденти. Роми и Срби су живели у миру док некоме није дошло на памет да говори о толеранцији и о угроженим Ромима. Што се више говорило о томе то је више долазило до инцидената.

Римокатолички конвертит, Србин из Београда, Александар Нинковић, који је сада и римокатолички свештеник крајем 2012. је изјавио:

«Бог ће да нас доведе до тог помирења, не бих рекао уједињења него враћања самоме себи,“

Овај покатоличени делатник је за своју сарадњу са најутицајнијим свештеником Београдске архиепископије Вукашином Милићевићем рекао: „Ми смо се већ ујединили, у принципу, колико лепо сарађујемо.“

Јасно је да насртљивост римокатолика може да изазове и реакцију, те да се добри комшијски односи у Нишу и Србији поремете. Толерантност је једна лепа особина, али је равнодушност према истинама вере одвратна. Када навалентни сусед, не гледа своја посла, већ насрће на част и истинитост православне вере ту толеранције не сме да буде. Ако су границе Православља и јереси крвљу исписане (старац Јероним светогорац) онај ко православно причешће меша са јеретичким отровом, биће крив за евентуални немир.

Историјска лекција Флорентинског сабора је да, када су римокатолици и православни били превише блиски долазило је до невоље и за једне и за друге. Унија неће бити прихваћена од православних ни 2013. па макар православнима остао само један «Марко Ефески».

Извор: Православље живот вечни