Јучерашњи директан пренос величанствене ватерполо утакмице репрезентације Србије против Хрватске, у којој смо до ногу потукли наше „србофобичне сусједе“, у свом свечаном уводном делу, по много чему ме је подсетио на пад румунског председника Чаушескуа 1989-те године…
…Тада је један од последњих комунистичких диктатора старог континента покушао да директним обраћањем народу 21 децембра 1989, са балкона румунског Централног комунистичког комитета у Букурешту, утиша незадовољство и немире у унутрашњости (који су отпочели недељу дана раније поводом хапшења мађарског свештеника Токеша- због његових „анти-режимских изјава“ страним медијима). Звучи познато, зар не?
Због потреба „грандиозности митинта“ припадници безбедносних служби и партијски органи, су на трг присилно довели преко 110.000 људи. У прве редове су поставили најлојалније чланове партије, остатак (огромна већина) је била збуњена и незадовољна маса осиромашених и обесправљених грађана. Одмах на почетку Чаушескуовог обраћања маси, почели су звиждуци и негодовања присутних, да би убрзо прерасли у нереде и сукобе са органима безбедности. Маса је убрзо прерасла у „милионску“. Очајни диктатор је наредио војсци и полицији да пуцају у народ…
Епилог покушаја насилног гушења румунске популистичке побуне против диктатора је био- преко 1.100 убијених грађана и више стотина рањених. Страдале су и стотине припадника безбедносних служби (углавном озлоглашене Секуритатее- румунске варијанте УДБЕ). Грађани су заузели зграду и инсталације државне телевизије и упутили проглас војсци и полицији да се ставе на страну народа. Војска је на крају прешла на страну побуњеника, диктаторски брачни пар Николај и Елеонора Чаушеску су потом по кратком поступку (пред преким војним судом) осуђени на смрт и погубљени на једној сеоској фарми…
***
Наравно да оваквим уводом никако не желим да сугеришем сличан крај за политички распамаћени, национално несвестан, и очигледно личном паранојом задојен, србски режим, јер мој став је да чак и за најтежа недела против властите нације и државе, мора да се одговора пред легалним судовима у фер и демократском поступку. Правда мора управо да то и буде- „правда“, а не лична освета и параноја, попут оне коју ових дана отворено испољава „апсолутистички господар“ Србије Александар Вучић, углавном кроз деловања и наступе својих послушних режимских „паса гонича“.
Дакле, овде желим само да укажем на очигледну паралелу, у јавно манифестованом незадовољству народа, које је била веома видљиво и „звучно“, како приликом обраћања диктатора Чаушескуа свом „непоћудном румунском народу“ 1989, тако и приликом јучерашњег обраћања још „непоћуднијем србском народу“ од стране нашег „образовно клонираног“ (и политички конвертираног) председника републике Томислава Николића, а нарочито приликом „овлашног“ помињања имена србског диктатора Александра Вучића– од стране (свом задатку очигледно недораслог) министра Вање Удовичића, који је попут усплахиреног Титовог пионира, безуспешно покушавао да заштити лик и дело свог шефа (владиног кабинета).
***
Јуче смо дакле сви ми били сведоци спонтане и веома негативне реакције 11.000 присутних грађана на присуство и спомињање имена- председника републике, и председника владе Србије- то незадовољство је исказано звиждуцима и погрдним узвицима хиљада грађана, и очигледно да је веома запарало уши присутних режимских званичника, и изазвало збуњеност код присутних странаца. Таква спонтана реакција може слободно да се оквалификује као прави „политички лакмус“ ниског рејтинга катастрофално непопуларног напредњачког режима. Овај пут нико не може да имплицира да су овде у питању били „фудбалски хулигани и неке десничарске силе мрака“, јер је било више него очигледно да су у публици огромном већином били присутни породични људи, и веома пристојна деца и омладина- који једноставно нису могли да оћуте политичку злоупотребу ове спортске манифестације, нити голи помен омражених „режимских имена“…
Истовремено, жалосно је што је наш, некада узорни репрезентативац, а сада још узорнији (и послушнији) члан Вучићеве (страхо)владе- Вања Удовичић, одмах покушао да ту спонтану реакцију грађана прикаже као покушај ометања наше ватерполо репрезентације у најављеном мечу против Хрватске. Мада је било очигледно да је присутни народ испољио своје масовно и јавно негодовање једино у контексту имена Томислава Николића, Александра Вучића и Синише Малог, може се слободно рећи- Поглавица три омражена (режимска) породична клана, чија се презимена везују за безбројне корупционашке афере и злоупотребе власти. Чињеница да су сличним узвицима, звиждуцима, и погрдним повицима- дочекане (у србском народу) омражене репрезентације Турске и Хрватске… И тиме наше режимске челнике дефакто ставили у исту раван са највећим србским историјским непријатељима, нашем параноидном режиму може само да „служи на част“…
***
…Свакако, била је упадљива дијаметрално супротна реакција хиљада присутних грађана, који су и сам помен имена присутног потпредседника Руске федерације Димитрија Рогозина, дочекали са нескривеним одушевљењем и овацијама.
Таква спонтана народна реакција, у уводном делу јучерашње спортске манифестације у дворани Комбанк, је свакако поражавајућа, али не за нашу нацију и присутне грађане како су то режимски спинери одмах покушали да прикажу- већ пре свега за наше корумпиране и западним (анти-србским) интересима безусловно лојалне, режимске челнике.
И Вучић и Николић, би након оваквог јавног понижења (и спонтаног суда јавности), требали да ставе прст на чело и приупитају се шта дођавола траже на челу земље, у којој народ овацијама дочекује потпредседника једне стране владе (нама братске руске нације), док њих двојицу ставља у исти кош са (у Србији најомраженијом) неоусташком и османлијском нацијом!?
***
На крају да се вратим на „румунско дешавање“ народа, из уводног поглавља-
И тада је румунски диктатор Чаушеску попут данас нашег диктатора Вучића, од својих послушника захтевао да похапсе, или цензуришу, сва „критичарска опозициона пера“…
… И тада је покојни румунски диктатор Чаушеску, попут нашег данашњег (живахног, који „никада не спава“) диктатора Вучића- био јавно понижен, извиждан, и „денунциран“ од стране свог (не)послушног народа- Једина је разлика у томе што овај наш потоњи, није (бар до сада) имао петљу да нареди својим верним органима да пуцају у „неверну масу“…
….Али ако мало боље сагледамо развојни пут „диктатора из нашег сокака“ – који ових дана (на алармантној скали) прети, хапси и приводи медијске раднике, опозиционаре и критичаре са друштвених мрежа, па чак и безопасне „фејсбуковце“ (попут оне несрећне модисткиње из Београда,или таличног гестарбајтера из Аустрије); да је такво његово понашање забринуло чак и његове „хендлере“ из Вашингтона и Брисела- онда се бојим да властољубиви диктатор Вучић и његов „духовни отац“ Николић, лако могу да пређу чак и ту црвену границу (када их рецимо неверни народ изневери- попут јучерашњег политичко-медијског дебакла у Комбанк арени)!?
***
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Док је разборитим политичарима историја учитељица живота- Сулудим политичарима она је нажалост трагична судбина. А као што видимо (и осећамо на својој кожи), код данашњег распамећеног србског режима има врло мало разборитости…
Но, ипак се надајмо да ће нас догађаји у блиској будућности демантовати и поштедети неког сличног „румунског сценарија“. А дотле- боље је да будемо спремни на све…
Написао: Миодраг Новаковић
11 јануар 2016, СРБски ФБРепортер
