АМОРТИЗЕРИ У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Треба да се зна да се југословенски безбедоносни систем базира на западњачкој школи, а не на совјетској. Јосип Броз је од 1948. године одбрану земље и њен развој базирао на сарадњи са Западом. Отуда су у безбедности земље кориштена много софистициранија и препреденија средства од оних у комунистичком Совјетском Савезу где је било допуштеније користити и сирову силу.

Тито је постао парадигма амортизерства. Запад је преко њега и преко Покрета несврстаних амортизовао трећину света. Како пацификовати незгодног непријатеља са којим немамо ниједну заједничку идеју? Како да антикомунисти нађу заједнички језик са комунистима? Никако. Могу их само пацификовати, учинити њихове напоре јаловим, безболним и тако малигни тумор претворити у бенигни, доброћудни. Поставити бунтовницима корумпирано вођство – и прича је готова.

Како да крајње марионете Запада у Србији пацификују антизападни, родољубиви и про-руски део народа, који није само незнатан, већ је можда и већина? Језик заједнички, издајник отаџбине и родољуб, немају. Родољуби у Србији могу једино да се пацификују, да се њихови напори за ослобођење отаџбине од туђинског јарма амортизују, иначе је немогуће напунити затворе са толиким бројем неподобних. Ријалити „Фарма“ је један од начина да се пасивизирају, али недовољан.

Други начин је да им се поставе лидери, жестоког вокабулара, који би их водили и заводили, и тако изморили док се воља за одбраном не би амортизовала и истрошила.

Превише је српски народ неподобан да би се преко њега ишло точковима без амортизера. Зато су се појавили амортизери који служе да народну вољу сведу на естрадни патриотизам без ефекта. Папство је тако, током Другог светског рата, користило мировне конференције да би дезавуисало и амортизовало државе које су ратовале против Немачке (погледати о томе).

Можда би се рекло да су Тесла и Пупин највећи српски генији. Они су радили са материјом и од ње направили невероватне изуме. Ипак, шта је теже радити него са људима, са живом душом, и обликовати их као пластелин? Зато би се могло рећи да су, ипак, највећи генији српског народа Амфилохије Радовић и Атанасије Јевтић. Они су успели немогуће, превели су Србе жедне преко воде. Тесла, да их је познавао, тражио би од срамоте да избришу његов лик са 100 динара. Он је у односу на њих другоразредни научник.

Амфилохије Радовић је постигао са Црногорцима оно што нико у историји Срба није успео. Он се просто поиграо са Србима Црногорцима као жонглер Дејан Савићевић са лоптом. Огромну енергију Срба у Црној Гори који су желели обнову своје отаџбине и својег сна о јединственој држави Срба, којем су тежили и владика Његош и краљ Никола он је на волшебан начин амортизовао. Врхунац његове амортизације био је покрадени референдум о независности када се поставио на чело опозиције, позивајући народ да не прави протесте због покраденог референдума „да не би дошло до крвопролића“. Тако је геније Радовић огроман капитал који је стекао запаљивим патриотским изјавама злоупотребио на најефективније погубљење Срба у Црној Гори. Њихов број се од тада драстично смањио, а сада је Црна Гора успешна НАТО држава, која својим антисрпством пркоси у конкуренцији са усташоидним представницима Хрватске и терористима са Косова.

Колики је значај православног свештенства у интегрисању Срба у антихришћанску државу, њихово пацификовање и амортизацију, довољно говоре и речи комунисте Јосипа Броза који је поводом комунистичких попова, посетивши Златибор и проту Михајла Смиљанића који је био председник СУБНОРА-а за Сирогојно, каже: „Добар поп више вреди међу људима него пет политичких…“ (погледати о томе)

У последњој фази еутаназије српског народа, вредност и кредит који има свештенство треба се утрошити ради амортизације народних маса у којима постоји савест, порив за родољубље и оданост према Русији. Један од разлога за рушење, ако не и главни, последњих епископа који су смењени (Сава, Константин, Василије, Филарет, Георгије) је тај што су пријатељски расположени према Русима. Западни фактор је усредсређен на слабости руског деловања, као што су дилетантски екуменистички курс митрополита Илариона Алфејева и прилична наивност у односу на препредени и поткупљени црквени врх код Срба.

Српски амортизери морају бити максимално искоришћени да би се стало на чело родољубивог дела јавности. Последњи пример „епископа низ длаку“ Теодосија Шибалића и његово присутство на добродошлици генералу Лазаревићу из Хага у том смеру је управљено.

ГАЛЕРИЈА САЛОНСКИХ БУНТОВНИКА

Треба да се зна: свештенство на Косову и Метохији је максимално сервилно према чиновницима из СНС партије. Ово свештенство је прочишћено до степена стерилности од несервилних брзом акцијом два амортизера – Атанасија Јевтића и Амфилохија Радовића током 2010.

Атанасије је свој кредит и углед „патриоте“ и „поганог језика према непријатељима Српства“ искористио током рушења Епископа Артемија, јединог по свему судећи бескомпромисног борца и за Косово и за Православље међу епископатом, не рачунајући хорепископе. Постоје и други борци осим њега, али су компромисни.

Епископ Атанасије је урадио исто оно што је урадио и м. Амфилохије током референдума: у одлучном тренутку за утакмицу промашио пенал. Они који су учествовали у намештању утакмица разумеју о чему говоримо.

Тиме је Атанасије ушао у галерију салонских бунтовника, у којој осим њега још стоје и кипови Вука Драшковића – који је некада најављивао да ће сећи руке које подижу зелену заставу у Новом Пазару, а онда постао подржавалац теорије о сребреничком геноциду над муслиманима, Александра Вучића – који је најављивао убијање 100 муслимана за једног Србина, а онда почео да гради исламски „Београд на води“ са америчким исламистима; м. Амфилохија – по потреби и Србина и Монтенегрина; и наравно Драгана Марковића Палме – који је некада био Арканов тигар, а онда постао подржавалац Бориса Тадића и осталих робова идеја о Евроунијатству, и који би свима њима могао и воштане кипове да излије у истом реду у свом музеју.

У том смислу би могли да се тумаче и ћорци које је умировљени епископ- салонски бунтовник употребио против Александра Вучића, као и лепе речи патријарха Иринеја о Републици Српској, док се њихови свештеници са члановима Вучићеве номенклатуре појављују на свим јавним свечаностима и радовима, здружено и једнодушно. Јалово бунтовништво је преузимање Мојсејевог штапа од стране службеника египатског фараона.

Све је о томе боље знао Дон Ђерђи, римокатолички бискуп из Призрена и врли подржавалац отимања православних цркви од Срба, и очигледно је да је ово познавање ствари разлог за толику његову радост приликом доласка Атанасија Јевтића у Призрен 2010. када је оно са члановима Демократске Странке Бориса Тадића рушио Српског православног епископа (видети о томе).

Свештеник! Првосвештеник! – Сам назив означава и позив и дужност: да буде свештен, свет човек. Свештеник је, пре свега и изнад свега, свети човек. А испред њега – првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске.

-Св. Јустин Ћелијски

Извор: Православље живот вечни