ЛАЗАНСКИ: Северној Кореји се неће десити ни обојена револуција, ни „милосрдни анђео“!

Северна Кореја је свету честитала Нову 2016. годину пробном експлозијом атомске или хидрогенске бомбе.

Пише: Мирослав Лазански

Честитка је, наравно, узбуркала политичку јавност Јапана и САД, огласили су се и Пекинг и Москва, па и Савет безбедности УН. Американци нису сигурни да ли је реч о проби атомске или хидрогенске бомбе, иако је јасно да онај ко поседује технологију за производњу атомске бомбе у року од годину дана може да направи и хидрогенску бомбу. А Пјонгјанг атомску бомбу има већ неколико година, технологију за производњу нуклеарног оружја стално усавршава, па је и евентуална проба хидрогенске бомбе само завршетак једног циклуса у наоружавању Северне Корeje.

Званично саопштење из Пјонгјанга говори о проби „мале” хидрогенске бомбе. Термин „мала” могао би да се односи на програмирано редуковану снагу бомбе, јер полигон где је извршена подземна експлозија не дозвољава пробу „нормалне” снаге бомбе, или се под термином „мала” мисли и на физичке габарите бомбе. Габарите који омогућавају њено постављање на ракете које би могле да добаце до западне обале САД. Заправо, Северна Кореја има добро искуство у пробним експлозијама нуклеарног оружја редуковане снаге, експлозија њене атомске бомбе од 9. октобра 2006. године имала је снагу од само 0,5 до 1 килотона. Бомба која је разорила Хирошиму августа 1945. била је снаге 10 килотона. Садашњу експлозију су сеизмолошке лабораторије у Јапану и у Јужној Кореји регистровале као потрес од 4,8 степени по Рихтеру.

Зашто је Пјонгјанг управо сада извео нуклеарну пробу? Велики вођа Ким Џонг Ун воли спектакле на одређене датуме, обожава да нервира Запад, да изненађује и своје комшије, али и да на тај начин свом народу даје игара, када већ нема стандарда. Осим тога, он је на време схватио да онај ко има атомску бомбу неће бити предмет било које „обојене револуције” наметнуте споља. Јер, Садам Хусеин није нападнут зато што су Американци посумњали да има атомску бомбу, већ зато што су добро знали да је нема.

Претпоставка је да су севернокорејске ракете већ усмерене на циљеве у САД, само је проблем како да их погоде, јер највећи домет севернокорејског пројектила типа „таеподонг-2” је око 6.000 километара. Ракета „нодонг-1” лети до 1.000 километара, а „таеподонг-1” нешто више од 2.000. Откако је 31. августа 1998. године севернокорејска ракета „таеподонг-1” прелетала преко Јапана, домети тих пројектила права су ноћна мора и Вашингтона и Токија. Ови у Сеулу о томе и не брину превише, они су ионако у домету мало бољих севернокорејских далекометних топова.

Пјонгјанг се у једном тренутку понаша попут разјареног бика који прети ратом, да би већ у следећем тражио од САД и Јужне Кореје храну и нафту у замену за мир на Корејском полуострву. Прилично шизофрена политика, али која последњој стаљинистичкој диктатури у свету за сада пролази. Но, због свега тога Северна Кореја је подвргнута вишегодишњим санкцијама УН, при чему се тим санкцијама својевремено придружила и Кина. Вероватно само формално, јер је Кина и главни заштитник Северне Кореје на међународној сцени.

Заправо, свако тргује оним што има. Северна Кореја има атомске бомбе и ракете разних домета. То знају сасвим солидно да направе, а могу и да извезу, што је Пјонгјанг и чинио извозећи раније ракетно-нуклеарну технологију у Пакистан, после и у Иран. У данашњем свету силе и јаких, сасвим довољна монета за поштовање и трговину. Наравно, ако немате нафту, дијаманте или доларе. Није баш утешно, али је тако.

Пјонгјанг демонстрацијом војне силе жели наставак директних преговора с Вашингтоном, преговора који би довели до дефинитивног скидања Северне Кореје с америчке црне листе „држава осовине зла”. Истовремено, Северна Кореја користи и годину у којој су амерички председнички избори, па су маневарске могућности Беле куће донекле ограничене. Пјонгјанг жели укидање санкција и економску помоћ у замену за одустајање од производње нуклеарног оружја и ракета средњег и великог домета. Вашингтон је својевремено то и обећао Северној Кореји, то су обећавале администрације и Била Клинтона и Џорџа Буша млађег. Северна Кореја је пре више година демонтирала свој нуклеарни реактор у Јонгбјону и остале нуклеарне центре отворила за међународне инспекторе. Но, са америчке „црне листе” није била скинута.

Време је пролазило, режим покојног лидера Ким Џонг Ила, за кога су Американци мислили да ће бити „слабашан син” великог вође Ким Ил Сунга, неколико је пута упозоравао да ће обновити свој војни нуклеарни програм ако му се не скину све врсте санкција и ако хитно не добије економску помоћ. Јер, производња ракета и нуклеарног оружја несумњиво да кочи економски развој Северне Кореје и јасно је да због нуклеарно-ракетних амбиција режима становници имају мањи животни стандард. У међувремену је „слабашни син” преживео дуго на власти и имао времена да види како је прошао Садам Хусеин без атомског оружја. Како Вашингтон, ипак, не одбацује могућност овакве или онакве смене режима у Пјонгјангу, сваки се диктатор осећа несигурним ако нема атомску бомбу.

Северна Кореја жели да јој други хране народ, и да други потврде ауторитет њене владајуће елите са лидером Ким Џонг Уном на челу. Те жеље подупрте су с нуклеарним оружјем и ракетама. Колико је то у овом часу ирационално, а колико само симпатично дрско, видеће се убрзо. Режим у Пјонгјангу је само делимично предвидив…

Извор: Ослобођење