МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: На Косову је све почело и на њему ће се РЕШАВАТИ СУДБИНА ЦЕЛОГ СВЕТА!

Већ две деценије имамо случај да се српско име у Црној Гори прогони, до сада се знало како се зове када некога гоните због имена, то је најкраћа дефиниција фашизма, рекао је између осталог у интервјуу за Спутњик академик Матија Бећковић

Да ли је девалвирала најскупља српска реч? Ако јесте, која је данас најскупља?
– Мени се чини да је та најскупља српска реч, како сам назвао Косово, у међувремену постала још скупља и да више није најскупља српска, него можда енглеска и руска, француска најскупља реч. Свакодневно се види да се на њој решава судбина света и да је баш на њој почео онај суноврат који траје до наших дана. Можда нисмо ни знали колико је скупа до ових деценија када је постала центар између Истока и Запада, међу цивилизацијама, међу верама.
Зашто, шта је то толико јако у корену те најскупље српске речи „Косово“?
– Једној земљи отета је њена матична, основна територија, на којој је тај народ постао хришћански, из које се он препородио и родио. Тај преседан који се десио у наше време, у сред Европе у 21. веку, где је игнорисана читава историја једног народа и поништена његова вера, знате да је само небо озвездано онолико колико је Косово онебесано српским светињама, манастирима, црквама, црквиштима и гробиштима.
Поништавање историје, када је Косово у питању, траје прилично дуго, али поништавање историје Црне Горе убрзано је, као ово време у коме живимо. Изјавили сте да је Његош издајник Црне Горе, ове данашње. А шта да је стварно сада тамо неки нови Његош, да ли би га Црна Гора препознала као генија?
– Његош је створио тај народ, тако да он не зна ни шта ће с њим, ни шта ће без њега. Он је учинио да тај народ има себе у свом језику и борба са њим траје до данашњег дана, трајала је за његова живота, а још више после његове смрти. Он је можда то и знао кад је оставио аманет да се сахрани на врху једне планине која је међа међу световима. Он је хтео да ту земљу брани и својим гробом. Мора да је био убеђен да народ који не може да одбрани један гроб нема разлога ни да постоји. Седам пута је сахрањиван, његов гроб рушен, али та битка још увек траје. Сад су Његоша истерали из школе, а Црна Гора је доживела да се зове страним именом, да јој се пева „Монтенегро и јуначко НАТО легло“.

Да ли Ви говорите црногорским језиком?
– То је једини страни језик који се говори и предаје на српском. Додана су два слова, али није пронађено ниједно презиме које почиње тим словима. Они који тај језик уводе никад јавно нису њиме проговорили. Не можете да замислите да неки вођа Црне Горе и новокомпоновани лингвиста каже „послије шједнице шјутра да шједнемо да нешта ижједемо“. Ако би тако нешто изговорио, вероватно би тог дана завршио своју каријеру.
Да ли мислите да су Срби у Црној Гори, уз све што се ради споља, а и унутар те земље на путу нестанка, да ће за сто година туристи у Боки одлазити у резерват да би видели како живе Срби?
– На томе се врло озбиљно ради, зато што је Црна Гора постигла своју независност тако што је Србима који тамо живе одузела право гласа. То је први случај да они којих се то највише тицало нису имали право да на том референдуму учествују. Резултат су постигли тако што су дали право другим заједницама, власт је покупила мобу по целом свету, довозила авионима све осим Срба, па су за пола процената извојевали независност. Али Црна Гора никада није била зависнија, сем кад је ту независност изборила од најразличитијих сила, осим од свог народа. Власт је победила свој народ помоћу других националних заједница и држи тај народ, такорећи ван закона. Најбизарније у тој ствари је што је Србија говорила да никада нису били бољи односи у историји те две земље, него баш у ово време када је укинут српски језик, кад је укинута ћирилица, када су уведена два нова слова, кад се оснива Црногорска црква, кад се Његош истерује из школе. Став Србије довољно говори о статусу Срба у Црној Гори и њиховим правима. Власт рачуна на гласове које има у Рожајама или у Плаву, Улцињу, а има више гласова у Рожајама него што има у седам црногорских брда. Они просто игноришу свој народ који живи изнад хиљаду метара надморске висине.
Велик је Ваш јед због уласка Црне Горе у НАТО и тврдњи да однос између Србије и те земље никада није био бољи. Како се Србија поставила на међународној сцени, влада тврди да никада није имала боље односе ни са Русијом, ни са САД. Каква је то политика?
– То је нека еквилибристика где се покушава опстати на трапезу, али не знамо докле ће то трајати, да ли ћемо моћи да одбранимо и одржимо неутралну позицију, да будемо оно што је рекао Свети Сава, Исток на Западу и Запад на Истоку. То је давно формулисано у темељу наше географије која је одредила и нашу историју. Али то се никад није односило на нашу културу која није знала за границе, на наше писмо, веру, национални идентитет. НАТО није мањи без Црне Горе, нити је већи са њом. Али они инсистирају да буду чланица, с једне стране више да се склоне, да добију азил код те агенције, него што су заинтересовани да сама Црна Гора уђе. С друге стране, НАТО више интересује та територија, него што их интересују Црногорци.

У ком друштвеном уређењу живимо? Некада сте живели у нади да ће Милошевић бити наш последњи председник, да ли је у Вама остало наде да ће Срби икада више видети крунисање свог краља, да ли би то нешто променило?
– Да је Титу пало на памет да се прогласи за краља, сви наши републиканци би преко ноћи постали монархисти. И кад би било коме од ових наших успешних политичара то пало на памет, то би био много мањи проблем него да краљ буде онај ко је заиста краљ. Проблем је што је наш краљ прави, ако је он прави, онда би сви други морали бити прави, а то би био велики преврат, нешто на шта нисмо спремни. Ми смо један од ретких народа који има своју националну династију, али десило се да њу укине један туђин и апостата, за кога још увек не знамо ко је и како се звао. Мислило се, ако пропадне тај поредак, Срби ће се сетити себе и свог историјског државног уређења. Али чули смо да је главни проблем: зашто би краљ био краљев син, а не било ко други. У том смислу се овде још увек води та кампања. Ми никада не кажемо Краљевина Белгија или Краљевина Норвешка, Краљевина Шпанија, јер би тако подсећали како су то модерне европске државе, са високим стандардом и највишим ступњем демократије, него још увек причамо како би краљевина била нека реконструкција доба у коме је краљ седео у прочељу, где би била његова главуџа и запоњак, а другима би давао ако нешто од њега преостане. Да је то један симбол који српски народ има, то нико не говори, а да су ти симболи тако важни за наш национални идентитет и наше постојање, то нико и не спомиње. Да је све што је погинуло у нашој прошлости, погинуло за краља и отаџбину. Одржати ту свећу непретуљену и имати тај симбол жив, то ниједан народ не би пропустио да обнови, сем нас који смо се нашли у беспућу и изједначили са голим долинама, са новокомпонованим државама и њиховим историјама, да крећемо из почетка да тражимо неки облик, као да га нисмо имали кроз векове. Та пропаганда која траје од 1941. године, то живи и данас. Нико није завршио говор на српском језику кроз векове, да није завршио речју „„Живео краљ“. Нико се није ни сетио да би Србија могла бити нешто друго, то је просто природни облик постојања српске државе. Данашња краљевина и краљ били би по мери овог времена, не би били ништа друго него што је краљ у државама које сам набројао. Нити је видљив, нити одлучује о било чему, он просто постоји као симбол јединства и трајања те земље и у том смислу би за Србију било најприродније, најлакше да раскрсти са комунизмом. Био би то најубедљивији доказ да је раскрстила. Када данас говоримо о рехабилитацијама, томе се највише противе они који су против реституције, да наставе да живе у туђим кућама.
Да ли Вам се чини да су Срби са простора који су у неку руку изгубљени – неки су и трајно изгубљени јер, иако су српски у земљишним књигама, Срби тамо више не живе – увек имали већу жељу да Србија буде краљевина? Зашто?
– Зато што је председник Србије, председник Србије, а краљ Србије краљ свих Срба. Он их држи на окупу, то је постало такође један од проблема у време када је српска кокарда постала туђе, а петокрака домаће знамење. Многи би помислили да смо петокраку ми измислили, а да нам је кокарда наметнута. У том смислу се много страдало и много је било страха, јер можда ниједна реч није толико клеветана као реч „краљ“. Само ми је жао што нека од ових наших бивших република није имала сто грама неке круне да покаже шта би то њој значило, шта би они од тога направили. А ми имамо круну коју нико не спори која је аутентична, одавно призната, под којом смо постигли све што смо постигли у историји. Ми хоћемо републику, а хвалимо се оним што смо постигли као краљевина. Немамо ништа што би смо рекли да је за понос и дику од кад је Србија република. Кад би Руси имали краља, мислим да се не би двоумили ни минут, јер то је природан облик њихове државе, њиховог царства.

Велика Србија је распарчана, те парчиће и даље кидају. Ви сте недавно били на једном делу које се сада бори за нешто што одавно има. Да ли можете да нам откријете како ће изгледати прослава рођендана Републике Српске?
– Херцеговина је подигла, како је израчунао академик Екмечић, једанаест устанака за своју слободу. Имао сам сада прилику да будем у Требињу које је вероватно најлепши град, не само у Републици Српској. Ту је после толиких деценија неправди на брду изнад града сахрањен Јован Дучић, који је умро 1943. године у Америци, а већ 41. године је написао песму „Врбас“, о страдању Срба у НДХ. Али та песма је била забрањена, мада у њој нема ничега сем оплакивања невиних жртава. И те жртве и те јаме у које су бачени биле су бетониране, нису никада пописане. Срби немају свој Јад Вашем. Нису пописали своје невине жртве да се не замере онима који су те јаме напунили људима. Дрина је постала много већи и тврђи зид него што је берлински. После толиких жртава створена је Република Српска и она је толики проблем. Показало се да је она нека међа међу верама и цивилизацијама, између супериорних и инфериорних цивилизација, нација и вера и да је сад та метафизика некако угрожена тиме што су ови људи изборили толиким жртвама, да могу да слободно живе у 21. веку. Ту се покреће неки закон старији од људског разума, сад то боде очи. Приговара им се зашто славе свој рођендан и славу, што је запамћено само у најнеславнијим и неслободнијим временима.
Да није било Јевреја који су поред оне вечне ватре у Јад Вашему исписали „Јасеновац“, то би се избрисало, као што је на неки начин избрисано на јасеновачком пољу где је подигнут цвет. Гледао сам сељаке са Козаре који кад дођу не знају где да запале свећу, јер то није предвиђено!
Поменули сте списак српских жртава, оне не застаревају, а та успомена? Зашто Србија коначно не направи списак жртава?
– То је велика грешка и велики грех, да не само што то не зна свет, него скоро и да Срби заборављају. Кад кажете да је само за Србе било сто за једног, сто за убијеног, педесет за рањеног, то мало ко зна. Кад се каже да је бомбардована Југославија, није, бомбардована је Србија. Па и сад кад је НАТО бомбардовао. Авиони су прелетели целу Југославију да би изручили те бомбе на Београд. Ми смо то у име братства и јединства сакрили од самих себе, да би смо данули душом и живели сношљивије, али то је резултирало тиме да се тврди да тих жртава није ни било. Да су неки други били жртве, а да смо ми поробили оне за које мислили да смо их ослободили. Немање те читуље, небрига о толиким невиним жртвама нам се осветила. Да није било Јевреја који су поред оне вечне ватре у Јад Вашему исписали „Јасеновац“, то би се избрисало, као што је на неки начин избрисано на јасеновачком пољу где је подигнут цвет. Гледао сам сељаке са Козаре који кад дођу не знају где да запале свећу, јер то није предвиђено. Не знате да ли је то симбол за песму лета или ће ту да се људи венчавају или ће бити једно од највећих стратишта у Европи, као што је Аушвиц или Матхаузен.

Извор: Информер