Драган Милашиновић: Бoжић у Завету косовском

категорија Мишљења / дана 08/01/2016 у 19:53 часова /

Већ шеснаест лета, ево, увек о Божићу, присетим се Косова…

… греха нашег. Остављеног прага небеског. Издатог рода сопственог. Распетог срца народног. Несталог у Вучићевим маглама лондонским и Дачићевим издајама бриселским. И обузме ме туга и стид…

Упитам се коме Бадњак палимо, ако нам други беру божуре? Кога, у свето јутро божићно чекамо ако смо Пећку Патријаршију и Богородицу Љевишку оставили? И коме харач плаћамо, ако нам први властодржац, онај коме је Вебер милији од Светог Саве, отворено каже да протестанти требамо постати…?

kosovo-je-srce-srbije

И чиме ћемо пред Спаситеља у божићно јутро МИ који заборављамо Завет косовски и сва знамења да Косово није само земља већ капија у којој се вековима, просторно и временски, спајају Небеска и Земаљска Србија као доказ да су и једна и друга постојеће и истините. Да једна без друге не може опстати. И као доказ да не постоји Мит који нема Стварност, нити Стварност која нема Мит.

Да народ који нема Бога и Небо, ни Земљу не може имати, а да Народ који нема Земљу ни Небо не може заслужити. И зато се земља не поклања, нити оставља. Ни роду, ни изроду. Ни слабијем, ни јачем. Јер народ који земљу своју изгуби постаје роб, а затим и нестаје. Прво национално, затим социјално, а на крају и биолошки…

Не пишу о томе Вебер ни Киплинг, већ Свети Сава и Владика Николај. Не спознају то Вучић и Дачић, али знали су то Цар Душан и Кнез Лазар. И народ зна. И историја. Знају да кад год смо имали Косово имали смо и државу и били свој на своме. А када га нисмо имали, нисмо имали слободу, већ хаос или ропство. Сада имамо и хаос и ропство! И што нам мање Косова остаје, то нам глади више даривају. Што Европи све ближе крочимо то нам Бога све више нестаје. Што Нечасног кроткије трпимо то нас смрти све више бацају…

А долази нам још један Божић на рањену и, од власти, остављену земљу косовску. Долази у Призрен, српски Јерусалим, долази у Самодрежу, српску причесницу и Грачаницу српску насушницу.

Долази и овде у све ужу, све безвољнију и тужнију Србију. Чекам га, будан, крај свог нагорелог Бадњака, тужан због Косова, али чистећи своје грешно срце молитвом и вером да је рођење Спаситеља Светлост која ће вечно сијати, а Косово небеска капија која нам се никада неће затворити.