БОЖИЋ

Божић (грч: Χριστούγεννα), рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт 1,18-25). Највећи хришћански празник после Васкрса. Због посебног значаја Св. Јован Златоусти назива га „часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника“. То зато што је Божић извор за све друге хришћанске празнике, јер да није било Христовог рођења, не би било ни Крштења, ни Васкрсења, итд. Прославља се 25. децембра.

Дан Христовог рођења је тренутак промене у природи, крај једногодишњег циклуса и час када стара година препушта време новој. Празник се односи на догму ο двојној природи Христа, канонизованој на првим васељенским саборима Цркве, када је стављена граница према јеретичким учењима ο Христовој монофизитској природи. На иконографским представама слика се пећина у којој се Богородица одмара уз дете положено у јасле. У пећини или испред ње седи Јосиф и пастири задивљени божанским рођењем. Са друге стране, мудраци са Истока јашу да се поклоне тек рођеном Богу вођени звездом. Понекад слику прати натпис из Јеванђеља по Луци (2,37): „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“. Из средишта се, у млазу светла, појављује звезда усмерена према глави детета.

У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог Крштења, под заједничким називом Богојављење (грч: θεοφάνια – Теофанија), или тачније јављање (грч: επιφάνεια – епифанија). Према Св. Јовану Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Остатке те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића заједно са Богојављењем има јасних трагова и у беседништву – Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију, у које је укључивао оба мотива, и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Божић се издваја у засебан празник и слави 25. децембра, у време цара Аркадија, 379. године. На месту рођења Христовог, у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима озваничавају свеопште празновање дана Христовог Рођења.

Да би се Хришћани достојно припремили за Божић, установљен је Божићни пост од 15. новембра до 24. децембра, који није тако строг као Васкршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Сам празник Божић, је увек мрсни дан. На икони се Христово рођење представља пећином у којој су јасле; Пресвета Богородица са Јосифом и Богомладенцем Исусом; Пастири се клањају, а сјајна звезда својом светлошћу осветљава новорођеног Христа; На висини лете Анђели, за јасле су привезане мазге, а јагње је у првом плану. Ο Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са „Христос се роди“ и „Ваистину се роди“.

Тропар, глас 4.

Рождество Твоје, Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума: в њем бо звјездам служашчи звјездоју учахусја, Тебје клањатисја солнцу правди, и Тебје вједети с висоти востока, Господи слава Тебје
Тропар, глас 4.

Рођење Твоје, Христе Боже наш, дарова свету светлост разума: јер у њему они, који звездама служаху, од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу правде и да упознају Тебе, свисине истока, Господе слава Теби.

Кондак, глас 3.

Дјева днес Пресушчественаго раждајет, и земља вертеп Неприступному приносит: Ангели с пастирми славословјат, волсви же со звјездоју путешествујут: нас бо ради, родисја Отроча младо, превјечниј Бог.
Кондак, глас 3.

Дјева данас Надсуштаственог рађа, и земља пећину Неприступноме приноси. Анђели с пастирима славослове, а мудраци са звездама путују; јер се, нас ради, роди Детенце младо, превечни Бог.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ