Између Русије и Турске
По схватању Запада, лидери Азербејџана, Казахстана, Белорусије и Србије су или блиски савезници Русије, или лично „симпатишу“ Путина, или се превише трсе у одлучивању. Што је више но довољно за још који Мајдан. Азербејџански председник Илхам Алијев је већ рекао да су се деструктивне снаге на Западу ујединиле против Азербејџана. По њему, у Европи цветају фашизам, расизам, ксенофобија, исламофобија и антисемитизам: „Наравно, то су силе које не желе развој муслиманских земаља. Стога су се ујединиле против наше земље.“
Слична претња се надвила и над Србијом – земљом која важи за агента Русије на Балкану. Председник Србије је присуствовао паради Победе поводом 70-годишњице завршетка Другог светског рата. И одбио је да своју земљу уведе у НАТО, чиме је жртвовао чланство Србије у Европској унији. Приде, српски председник не жели да учествује у рату санкцијама против Русије.
Што се тиче Казахстана и Белорусије, обе државе су руски партнери у Евроазијском економском савезу и Организацији споразума о колективној безбедности. А Вашингтон снева да власт у Казахстану и Белорусији замени режимима налик ономе у Украјини.
Али, није ли за Србију и Казахстан важније да одржавају пријатељске односе са Русијом него са Турском, чланицом НАТО-а? Требало би да је јасно, да је Турска, пошто је оборила руски авион и за то се није извинила, Русији објавила рат. Донекле се може разумети што лидери турског порекла дају подршку Ердогану, али улизивање Лукашенка и Николића Турцима – не. Нарочито понашање нашег савезника Александра Лукашенка.
После обарања нашег авиона, Александар Лукашенко не само што је од Русије тражио да се с Турском помири, него је са њом још интензивирао односе – потписан је нови трилатерални споразум између белоруске Академије наука, Турског савета за научна истраживања и технологију (TUBITAK) и турске Академије наука. А онда, мирне савести, белоруски председник дође у Москву да тражи кредите.
Тако и други блиски пријатељ Русије, председник Казахстана Назарбајев. Он одмах после обарања авиона наложи да се потпише споразум о оснивању конзорцијума за превоз робе из Кине у Европу – који ће заобилазити Русију:
А пројекат је турски. Логично би било да се његово покретање одложи на месец или бар недељу дана. Али не, Назарбајев јал није смео, јал хтео. А зашто? Очигледно је научио „кинеску лекцију“. Си Ђинпинг је Турској увео санкције када је Ердоган прво потписао уговор о куповини кинеског противавионског система, а онда попишманио под притиском НАТО-а.
Мултивекторски пријатељи Русије
Зашто Русија не извуче наук из таквих реакција својих партнера? Јер треба, драги мултивекторски пријатељи Русије.
Основни спољнополитички принцип партнера Русије је мултивекторска оријентација. Потребна им је, наравно, али треба ли и Русији, сада када је у питању наша судбина у хибридном рату са Западом. Ријаду је било довољно само неколико дана да састави коалицију против Исламске државе, а исто важи и за Вашингтон. Али они су то платили, кажете? Зар Русија не „плаћа“ Казахстан и Белорусију разним трговинским повластицама, ниским ценама робе, кредита и, пре и после свега, готовошћу да у оквиру Организације уговора о колективној безбедности увек притекне у помоћ?
Русија сваке године Србији даје милионске кредите. Та земља има зону слободне трговине с Руском Федерацијом и очекује да ће драстично повећати свој извоз у Русију, а „Руска железничка међународна корпорација“ тренутно ради на имплементацији пројекта вредног 940 милиона долара, од чега је 800 милиона руски државни извозни кредит Србији.
Исто се може рећи и Азербејџан. Руски „Гаспром“ је дао кредит од 420 милиона долара азербејџанској државној нафтној компанији за реализацију пројекта за изградњу хемијске фабрике, „Kамаз“ u Гањи финансирао и покренуо производну линију…
Неко ће рећи да је то посао и да ту нема места за политику. Међутим, Казахстан води тајне преговоре за улазак у Светску трговинску организацију. Као резултат преговора, извозне царине за Казахстан су сада двоструко ниже од истих обавеза за Евроазијски економски савез. Казахстан је у прилици да зарађује на реекпорту робе. Да ли је то поштено пословање, да не говоримо о часном политичком партнерству?
У медијима ћете наћи масу информација о украјинској потрази за контактима у Казахстану и Белорусији, који би требало да помогну у реекспорту руских сировина – нафте и гаса. Да се приметити и зачуђујућа спремност председника Белорусије Александра Лукашенка да сарађује са украјинским колегом. „Шта год да затражите, ми ћемо посао завршити за један сат“, рече Лукашенко и продаде деривате од руске нафте Украјини, профитирајући на извозној царини на гориво.
Зашто Белорусији не укинути ову повластицу? Зашто се не инсистира да се тамо отвори руска ваздухопловна база? Ако се Белорусији таква идеја не допада, нек онда са Русијом послује у оквиру Светске трговинске организације, у којој исто важи за све чланице – све тарифе, прописи, речју, слободан проток капитала. Шта кажете? Москва неће савезнике? А какви сте ви па савезници?
„Москва би требало да поради на супротстављању „мултивекторству“ наших партнера у Евроазијском економском савезу, Са тим се изборити је преко потребно“, каже за „Правда.Ру“ Алексеј Бичков, директор Института за политичка истраживања ЗНД. „И у виду некаквог ултиматума рећи: или ћемо радити и развијати се заједно, или свако за себе, као пре. И то не би требало да увреди наше партнере у ЕЕЗ. Просто је потребно видети идемо ли истим путем. А Москва треба да разради стратегију сарадње, не само са економског, већ и политичког аспекта“, сматра Бичков.
