Но, о пријатељима са Босфора, који Космет не виде у саставу Србије, при крају текста. Да протумачимо претходну активност нашег председника Владе. А има их у изобиљу свакодневно и не можемо их побројати и испратити како треба.
Александар Вучић је у новогодишњем интервјуу руској агенцији „Спутњик“[i], између осталог одговарао на питања која су се тицала будућег учлањења Црне Горе у НАТО и утицаја на нашу безбедност, могућег посредовања Србије у сређивању затегнутих односа те балканске државице и Русије, о наоружавању Хрватске и слично. У вези са свим тим је као из топа испалио:
„Ми се не мешамо у жеље других држава. Србија има своју жељу, а то је да буде војно неутрална. То је наша жеља, имамо скупштинску декларацију, тако се понашамо“.
Да га одмах демантујемо – Србија нема скупштинску декларацију, већ је српски парламент на седници одржаној 26. децембра 2007.године, уочи проглашења независности „Косова“ усвојио документ под називом: „Резолуција Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије.“ Разлика између декларације и резолуције је значајна и толико би морао знати.
Оно што је најважније у тој резолуцији (све је важно и све је дословно погажено у минулим годинама), а што се тиче теме – „војна неутралност“ – регулише тачка 6. која гласи:
„Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО „коначан орган” власти у „независном Косову”, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.“
Обратимо пажњу – у наведеној резолуцији се јасно, да јасније не може бити, констатује како је НАТО противник Србије и како чланице тог савеза намеравају да признају независну државу „Косово“ као свој ратни плен, а онда се у другом делу тачке 6. налаже да се пређе на војну неутралност и то у односу на постојеће војне савезе у свету.
У том тренутку, а тако је и сада, постојао је само још један војни савез. Онај који предводи Русија под називом ОДКБ, чије чланице нису признале независност „Косова“ нити ће то икада урадити.
Дакле, потрпали смо тада „и бабе и жабе у исти кош“, то јест, определили смо се да војно будемо неутрални и у односу на оне који су извршили ампутацију Космета и истовремено и идентично према онима који су преко Савета безбедности и Резолуције 1244 бранили територијални интегритет Србије. И једне и друге смо ставили у потпуно исту раван. Крајње неправедно, непоштено и некоректно.
Е, сада, да је бар било (и да је сада) тако, ни по’ јада. Напротив, било је врло перфидно и нема бољег израза – самоубилачки. Данас је куд и камо и несразмерно теже, а Вучић по налогу својих ментора тако нешто и даље форсира.
Шта је спорно са такозваном војном неутралношћу?
Уместо да је тадашња скупштина одлучила да се прекину НАТО реформе и да се Војска враћа у пређашње стање макар фигуративно (јуна те 2007.године погашени су последњи оперативни састави а војна „сила“ сведена на декор), макар да се запрети и „празном пушком“, да се у дипломатској сенци преговара са Русијом о војном савезништву – легитимном међународноправном институту, видимо у Сирији како то изгледа – наши тадашњи парламентарци су прихватили Коштуничин и Тадићев предлог (а у стварности – лукаву подметачину НАТО-а како се не би угрозио програм „Партнерство за мир“ и евроатлантски окупациони утицај, уз истовремено замајавање и обмањивање народа), који је сам по себи био парадоксалан.
О евентуалном захтеву и организованој акцији да се на Космет врати војно-полицијски контигент према Резолуцији 1244, јер то је дефинитивно била иделна прилика за дипломатски притисак, не вреди ни трошити речи. Сви су тада ћутали као заливени – и позиција и тзв. опозиција.
Војна неутралност не постоји као појам у међународном праву и међународним односима (противна је чак и логици), нити историја такав случај бележи.
Постоји „неутралност“ (стална и привремена) као одредница и пракса, али тако нешто се не односи само на војне активности, већ на свеукупност државе која се проглашава неутралном. И то искључиво у односу на ратни сукоб који је у току или онај оружани сукоб који се у перспективи може догодити, као што су светски, регионални, локални, грађански и слични ратови.
Неутралност (а не „војна неутралност“) је врло прецизно регулисана нормама међународног (ратног) права, оне су ригорозне, веома бројне и углавном дефинишу шта неутрална држава не сме да чини у ратном сукобу који траје или у оном који ће започети. И такав статус, пасиван и подједнак у односу на све сукобљене стране, мора бити признат у писаној форми од осталих чланица међународне заједнице и поготову од стране великих сила.
Дакле, не постоји неутралност као циљ по себи, као превентивни политички, дипломатски, државни или неки други курс, као политичка егзибиција, из које се себично извлачи економска или друга добит у међународној и то зараћеној арени (да поновимо – неутралност се дефинише искључиво у односу на рат а не у односу на стање мира), па још такво опредељење подиже на пиједестал врхунског умећа. Онако како непрестано истичу српски апартчици и пратећи режимски хор.
Тако нешто је, осим што је генерално израз најприземнијег кукавичлука и тоталне љигавости (у односу на шта смо војно неутрални – правду и неправду, ропство и слободу, агресију и одбрану, удар на православну браћу, на отимање највећих косметских светиња?…) и строго забрањено. Мислим на извлачење користи.
Тачно супротно од онога како наш премијер нескривено наступа широм света делећи лекције. А Србима у Црној Гори (и онима разборитима који се осећају Црногорцима) недвосмислено поручује, као што је учинио и у интервјуу „Спутњику“, да га њихова судбина у НАТО канџама апсолутно не интересује. Без обзира што види снажно противљење том злу и колективни јаук под стегама монтенегринских марионета.
Не може се бити војно неутралан а политички и по свим питањима, дакле државним деловањем које подразумева и усаглашену спољну и безбедносну политику, сврстан на страну Европске уније као званичног и најважнијег савезника НАТО. Па још редовно учествовати на састанцима Војног комитета те организације (као и у раду Војног комитета НАТО, али и самита Алијансе на највишем нивоу – Гашић у Велсу), где се примају и прихватају конкретни, да несрећа буде већа, задаци војне природе и извршавају бројне обавезе у вези са тим.
Не може се бити војно неутралан и аплицирати у НАТО програму „Партнерство за мир“ свих ових година без прекида, који налаже да се тим чином прихвата улазак у евроатлантску сферу утицаја и подручје. Затим, да се под окриљем тог војног савеза врше такозване војне и реформе система одбране, прихватају апсолутно сви њихови стандарди и процедуре, уграђују механизми контроле и директног руковођења „одбраном“ Србије од стране наведеног војног савеза, одређује јачина оружане силе, начин и величина опремања (видели смо како су нас технолошки оснажили и модернизовали), изводе заједничке вежбе и стотине других војних активности и то у највишем – ИПАП стадијуму за нечланице.
Не може се бити војно неутралан а имати двоструки СОФА споразум са САД и НАТО – онај први који су потписали Вук Драшковић и Борис Тадић и који се односио на транзит трупа кроз Србију, и онај други из 2014.године, који је потписао Вучићев министар одбране Небојша Родић, а српска скупштина ратификовала јула 2015.године[ii], који је далеко садржајнији, с обзиром да је заокружио српску НАТО „неутралну“ бајку. Њихове трупе сада могу боравити у остатку Србије, изводити вежбе и маневере, користити војну и сву осталу инфраструктуру и логистички се припремати за даљи продор на Исток.
Не може се бити војно неутралан, ако због ничега другог, зато што тако нешто успављује не само народ и грађане и убија борбени морал и слободарски дух, већ и уљуљкује какву такву војну „силу“ и све државне полуге, које морају непрестано процењивати ситуацију у свету и окружењу и бавити се одбраном земље изнад свега.
Вирус „војне неутралности“ је опасан зато што је, као и сваки вирус – заразан. Уместо Х1Н1 или како га већ називаху, актуелан је овај, који такође не видимо и не осећамо али итекако делује.
Тако је, ових дана, тачније, на осму годишњицу наведене Резолуције о непостојећој војној неутралности, захваљујући којој смо између осталог и остали без Космета, одржан почасни „експертски“ скуп у Сава центру.
Према извештајима[iii] могли су се чути разноразни „стручни“ налази, све подупирући тезу о потреби не само очувања војне неутралности, већ и то да се она мора и даље неговати па чак и јачити. Вероватно да укинемо војску декретом, то би била најоригиналнија икада војна неутралност.
Затим, чуле су се идеје да војну неутралност треба озаконити. Неки други су заговарали „активну неутралност“ (е, то је тек удар на здрави разум), док су они трећи истицали потребу да се „војно неутралисање“ мора „љубоморно чувати“. Као зеница ока, што би рекао друг Тито.
Не мање су били активни и они који су истицали да треба јачати војну сарадњу са Русијом и наоружавати се чак и разноразним „главама“. Ваљда тајно, да НАТО не види допремање силне борбене технике у српску недођију, по принципу – ал’ смо их прешли.
Ипак, најачи утисак је оставио најпознатији српски војни коментатор који је дословно изјавио следеће: „Све што се збива и на Балтику и око Сирије и око Украјине је заправо покушај Америке да заустави Русију у поновном успостављању статуса светске економске, политичке и војне суперсиле. А Русија је увек и била суперсила, без обзира на распад СССР“.
Значи, није проблем што је НАТО агресиван савез, што је тако нешто звнично прокламовано у њиховим стратегијама и доктринама, што се шири на Исток, што деловање последњих двадесет пет година све то потврђује у пракси, већ је проблем у Русији која поново успставаља статус економске, политичке и војне силе.
Е, алал ти га, мајсторе. Да не обрну тезе пропао би скуп.
Но да се вратимо премијеру Вучићу.
У делу интервјуа, када је изразио забринутост што „неке земље у окружењу“ (упорно избегава да каже да је реч о Хрватској), имају намеру да се наоружавају балистичким ракетама, те како ће због тога морати да се разговара на највишем нивоу или да се нађе противмера, ваља га приупитати апро-по такозване војне неутралности – ако су нам сви признали такав статус, ако нас уважавају као носиоце мира, ако су сигурни да нећемо никога нападати – зашто онда забринутост премијеру?
Када је то званична Хрватска наговестила да ће ракете употребити противу војно неутралне Србије, осим што је тако нешто освануло у загребачком „Јутарњем листу“ као најобичнији трач?
Е, сада, супозиција која је још смешнија од оне претходне – ако смо у „Партенрству за мир“ са НАТО савезом, ако је тамо Хрватска, ако су односи партнерски и савезнички, ако је и на папиру и у пракси усаглашена мирољубива политика и ако смо се и они и ми обавезали на пријатељске односе, јер то је смисао ПзМ, откуда уопште и помисао да ће се наш западни сусед отргнути контроли и кренути ракетама на нас?
Дакле, или је (неутрално) партнерство са НАТО дружином превара и несигурна опција, или су сви од петог октобра до данашњег дана, највећа превара у историји Србије. Трећег нема.
Успут, а биће да је то најдуховитије (или најтужније) – ако ће нас шеснаест лансирних оруђа већ застарелог америчког вишецевног ракетног система МЛРС-270, све и да их набаве (само једна ракета кошта око два милиона долара, а то би финасирала Хрватска), одбрамбено угрозити, онда Срби и не треба да имају државу.
И на крају, да се вратимо Турској чијег председника Владе и стотинак привредника гостимо.
Познато је колико нас они уважавају. Толико, да то никада нису крили, штавише предњачили су и у разбијању СФРЈ на страни муслимана, учествовали у агресији 1999. када су тукли наше градове авијацијом, признали су „Косово“ међу првима и уложили стотине милиона долара (а можда и више) да та нарко држава заживи са што мање Срба, и свим силама се недавно потрудили да нам отму манастире и остале светиње кроз УНЕСКО.
Ипак и изнад свега, они поштују нашу војну неутралност, тачније неутралисаност. Подупиру је на све могуће начине, све питајући – треба ли још?
У складу са тим, а имајући у виду да смо ми дигли руке од Косова и Метохије, они настоје да нас на том простору замене и максимално помогну Арнаутима. Поред економске и сваке друге сарадње, ту је на првом месту војна сарадња са „Министарством безбедносних снага Косова“.
У склопу тога су бројне активности и директна финансијска и материјална (наоружање и опрема) и свака друга помоћ (обука, вежбе и сл.) која се перманенто упућује формацији под називом – „Безбедносне снаге Косова“ (БСК). Иако стоји „безбедносне“, у пракси је то класична и модерна војна фаланга, која је устројена на НАТО принципима и стандардима. Претеча будуће, већ припремљене „Војске Косова“. Тако поодавно и функционишу и изгледају.
Само ове године, дакле, пред дочек „пријатељске“ делегације коју предводи Давутоглу, регистроване су две врло значајне војно-безбедносне активности између Турске и „Косова“.
Прва је – додела нове и издашне новчане донације „Безбедносним снагама Косова“, коју су потписали косовски надлежни „министар“ Хаки Демоли и амбасадор Турске на „Косову“ госпођа Кивилчим Килич[iv].
Друга је – званична посета команданта „Безбедносних снага Косова“, генерал-потпуковника Рахмана Раме (бивши командант терористичке ОВК, оперативна зона „Шаља“), Оружаним снагама Турске, кога је дочекао и гостио пуна два дана, како и приличи, тамошњи начелник Генералштаба, генерал Хулуси Акар[v].
Ово су слике и прилике како нам изгледа „војно неутрална“ Србија без „Косова“, олупина од окупираног провизоријума, која шири пријатељство и мир широм Балкана. Зар не?
Хоћемо ли коначно извући поуке и преокренути ствари?
[i] http://www.mksf-ks.org/?page=3,131&offset=60
[ii] http://rs.sputniknews.com/multimedija/20151228/1102096491/Vucic-intervju-rakete-susedi-Sputnjik-Rusija-CrnaGora-sankcije.html
[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-okupacija-u-sofa-stilu/
[iv] http://www.samostalnidss.rs/doneti-zakon-o-vojnoj-neutralnosti/
[v] http://www.mksf-ks.org/?page=3,131&offset=20
