То што у све чешћим медијским наступима лидер радикала тражи расписивање избора и владину политику назива „издајничком” није било довољно да у своју искреност убеди Санду Рашковић Ивић, која га је назвала „потрчком свог бившег потрчка”.
Да ли се Шешељ кандидује за омиљеног опозиционара Александра Вучића, као што је то био у неким периодима деведесетих, у време власти Слободана Милошевића? Јер од оштрине критике четничког војводе Вучићу нимало не пада рејтинг, напротив. А и сам Шешељ има користи – према истраживањима свих агенција лако ће прескочити цензус за улазак у парламент.
А кад се новембра 2014, с ореолом победника над „шевенингенском тамницом”, после скоро 12 година вратио у Србију, многи су веровали, попут социолога Јове Бакића, да „Вучића чека пакао ако се Шешељ домогне доста медија”.
После више од годину дана, вођа радикала је све чешћи гост не само у ток-шоу емисијама на ТВ већ и ријалитијима попут „Фарме”.
Да ли су се оштри зуби Шешељеве реторике иступили када је у питању Вучић. Од „отпадника и српског издајника који је продао част и постао слуга западних сила”, како га је окарактерисао у првом говору по повратку из Хага, премијер је сада само „политички син Томислава Николића”. Од Бакићевог предвиђања пакла није остало, изгледа, ништа.
Тезу да је Шешељ тако постао Вучићев омиљени опозиционар, као што је деведесетих био Милошевићев, прва је изнела председница ДСС-а оптужујући га да се „поново прихватио сарадње с влашћу и покушаја разбијања опозиције, као што је чинио деведесетих”.
Драматург Ненад Прокић за „Политику” тезу Санде Рашковић Ивић сажима речима: „Стара љубав заборава нема”.
„Очигледно је да Шешељ више не напада Вучића, што значи да је нека врста љубави успостављена. Да ли је то финансијска или политичка љубав, сазнаћемо с временом”, каже Прокић, додајући да лидер радикала има својеврсну конкуренцију. Према његовом мишљењу, „осим Шешеља, омиљени Вучићеви опозиционари су и Борис Тадић и Чедомир Јовановић”.
Све и да је тако, континуитет деловања лидера радикала с деведесетим, који наглашава ДСС, не постоји сасвим, сматра директор агенције „Прагма” Цвијетин Миливојевић, јер је оно за време Милошевића имало више фаза.
„Шешељ је најпре као лидер Српског четничког покрета био екстремни опозиционар, па је од настанка СРС-а до 1994. био кооперативан с СПС-ом и Милошевићем, а затим се с њима конфронтирао све до 1998. кад је и хапшен. Најзад, од 1998. Шешељ постаје конструктивна опозиција, а потом и партнер Милошевића у власти”, истиче Миливојевић.
У том шаренилу, додаје, Милошевић јесте повремено користио Шешеља као бич против остатка опозиције, али је и лидер радикала умео спорадично да буде конструктиван према осталим опонентима режима.
Да више напада Николића него Вучића, признао је и сам Шешељ у августу, у интервјуу „Информеру”. Истичући како Николића „мрзи из дна душе” јер је издао његово „бескрајно поверење и разболео се од похлепе”, за Вучића је казао да је „објективно радан и вредан, њему није циљ лично богаћење”.
„Замерају ми што Вучића не нападам оштро као Николића. И то је тачно. На Вучића сам киван што је напустио идеологију СРС-а и имам жељу што пре да га срушим с власти”, рекао је тада Шешељ.
Посреди је, сматра Миливојевић, својеврсни пакт о ненападању између премијера и лидера СРС-а, којем је примарни циљ прелазак цензуса.
„Тај пакт Шешељу омогућује сигурност јер га ова власт није испоручила поново у Хаг упркос таквим захтевима, а истовремено му допушта да се чешће од неких других опозиционара појављује у гледаним и читаним медијима”, каже Миливојевић.
С друге стране, додаје он, Вучић је свестан да је Шешељ непријатан сведок његових и Николићевих изјава из прошлости, које су понекад биле неопрезније и екстремније од оног што је причао лидер радикала. Осим тога, премијер ће са Шешељем у парламенту имати аргумент пред Европом да каже: ето, ако ја не останем на власти, они ће је преузети.
„Шешељ је и због тог разлога једно време био омиљена опозиција Милошевићу, који је могао да плаши Европу и САД шта би било кад би он дошао на власт”, наводи Миливојевић.
Шта ће бити кад радикали, извесно, уђу у парламент, зависиће од главне одлике њиховог председника – прагматизма.
„Не би ме чудило да под неким изговором прогласи Вучића за ’најмањег од свих издајника у парламенту упркос свим манама’, али ни да постане најљућа опозиција како би достигао успех својих некадашњих сарадника и постао председник или премијер”, закључује Миливојевић.
