Један део самозване либерално-демократске елите Србије, потпомогнут, опет самозваним, независним и слободним медијима, телали овом земљом, богами и у региону, нарочито последњих двадесетак месеци, о томе како Србију прекрива плашт диктатуре, најцрњи мрак у којем није допуштено право јавног изношења мишљења. А како ми знамо за те и такве особе и ставове? Па из медија. Како сад то? Биће да се овде нешто не уклапа, није логично, али добро… Шта је у Србији логично, посебно у овој сфери.Дакле, горе споменути ору друмове тражећи право на став, мишљење, увреде, омаловажавање, псовање мртве мајке (лично искуство), право да онога с ким се не слажу повремено назову педером (иначе „гину“ за остварење циљева ЛГБТ заједнице), да пишу и говоре шта им је воља а да то неко други финансира и да их држава штити буквално од свега, укључујући оштре погледе. Истовремено, а то је повод за редове које читате, ова булумента одбацује сваку помисао да саслуша друго и другачије мишљење. То у њиховом поимању демократије, либерализма, слободног друштва… не постоји. Ко има став супротан њиховом, тај је антиевропејац, националиста (читај фашиста), продукт паланке, поражена снага из деведесетих, патриота (и ово читај као фашиста), кочничар Србије, радикал, напредњак, деесесовац, следбеник Добрице Ћосића. Иначе, на њиховој лествици највећих злочинаца двадесетог века, Ћосић је ту негде близу Хитлера, Мусолинија и Драже Михаиловића …
Никада се није десило да бар један из ове веселе, самодопадајуће дружине стане у одбрану некога с ким се не слаже, да брани право на друго, другачије мишљење. Можда стога што немамо традицију те врсте, никада нисмо имали интелигенцију која се принципијелно, без изузетака, залагала за слободно изношење ставова, политичких и других погледа. Па, неће бити, имали смо је. И то какву.
Група од двадесет врхунских српских интелектуалаца, на челу са, гле врага, Добрицом Ћосићем, основала је 1984. године Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања. Подсећам да је то још прилично вруће време титоизма, заклињања на верност покојном Брозу. Одбор је, примера ради, истим жаром, не слажући се ни са једним од њих, бранио право на став Владимира Шекса, Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана, Адема Демаћија, Војислава Шешеља, Тараса Кермаунера…
Упоредите „оно“ с „овим“, Ћосићев одбор и овај чемер од савремене самозване српске (гаде се овог префикса) културне и медијске елите. Знам, неупоредиво је, чак увредљиво сугерисати да се о томе и размишља. Ови данашњи се, будимо отворени, све време баве политиком. Једни у форми књижевности, неки као режисери, глумци, трећи лажно се представљајући као новинари. Ослобађање од стида, једина је слобода коју су они успели да остваре.
