ЗАШТО БИ РЕФЕРЕНДУМ О ЧЛАНСТВУ ЦРНЕ ГОРЕ У НАТО МОГАО ДА БУДЕ „МАЧКА У ЏАКУ“ – Владимир Трапара
Владимир Трапара
Тек што су се тензије у Црној Гори изазване октобарским антирежимским демонстрацијама малчице стишале, на помолу је њихово обнављање, и то поводом једног од питања које је и у октобру спадало међу основне мотиве за народни бунт – могућности да Црна Гора постане члан НАТО без да се народ о томе претходно изјасни на референдуму. На анти-НАТО скупу одржаном у Подгорици пре неколико дана као реакција на ову могућност, која је наговештена прилоком званичног позива Црној Гори да се придружи НАТО, чак су се могли чути и позиви на оружани устанак уколико одлука о чланству буде донета без референдума. Па ипак, постоји реална опасност да демонстранти својим ултимативним захтевом за референдумом сами себи „ускоче у уста“ и на посредан начин допринесу чланству Црне Горе у НАТО и опстанку Ђукановићевог режима. О чему се ради?
Проблем је у томе што демонстранти своју стратегију заснивају на некритичном очекивању да референдум сигурно не би успео, односно да би се на њему већина грађана Црне Горе изјаснила против чланства у НАТО. Такав исход је, међутим, далеко од извесног. Сетимо се мукотрпних преговора око одређивања прага за одлуку о црногорској независности, који је напослетку утврђен на 55 посто – таман толико колико присталице независности могу за длаку да прескоче (случајно?) – након чега више нико није могао да говори о независности Црне Горе као нелегитимној. Имајући у виду да је и неколико избора у току Ђукановићеве владавине било обележено сумњама у малверзације, поставља се питање како бити сигуран у то да би и референдум о чланству у НАТО био поштен до мере да се на њему утврди аутентична воља грађана? Али хајде да одмах поставимо и следеће питање: шта ако референдум буде крајње слободан и поштен, а на њему се већина грађана ипак изјасни за чланство? Зашто неко сматра да је то немогуће? Чињеница је да је огромна већина Срба у Црној Гори против чланства у НАТО, али њихов удео у укупном становништву земље се креће негде око 30 посто. Зашто би било немогуће да Ђукановићев режим агресивном про-натовском пропагандом – онаквом какву је водио и у корист независности – међу оних осталих 70 посто грађана, које чине Црногорци, Албанци, Бошњаци и други, оствари довољан степен подршке чланству? Напослетку, зар није већи део до тада уједињеног Демократског фронта управо бојкотовао анти-НАТО демонстрације, остављајући Новој српској демократији да их изведе уз помоћ неколико ипак минорних политичких странака и групација?
Мишљења сам да постоји реална опасност да Ђукановићев режим у неком тренутку позитивно одговори на захтеве демонстраната и по принципу „ево вам га, на“ распише референдум на коме би се већина грађана Црне Горе изјаснила за чланство у НАТО. Тиме би Новој српској демократији и Србима у Црној Гори у целини била запушена уста – тражили сте, добили сте, а сад поштујте одлуку већинске Црне Горе. Борба против Ђукановићевог режима би се вероватно наставила, али са Црном Гором у НАТО она за Србе не би имала исти значај како кад би земља остала изван западне алијансе. Јер, основни мотив Ђукановићевог режима (али и дела опозиције) да уведе Црну Гору у НАТО и јесте изворно антисрпски. Чланством у НАТО био би запечаћен процес формирања посебног црногорског националног идентитета, који би од својих западних патрона добио и институционализовану војну подршку. Српски народ у Црној Гори био би маргинализован, насилно одвојен од своје матице – војно неутралне и Русији блиске Србије, те осуђен на постепену асимилацију, односно утапање у јединствену црногорску нацију. Политичке вође црногорских Срба треба да се боре и изборе против тога, али на који начин?
Свакако не тако што ће тражити референдум свих грађана Црне Горе о чланству у НАТО, јер би се такав референдум на описан начин могао претворити у „мачку у џаку“. Неопходно је уместо тога отићи корак даље и тражити посебан референдум српског народа, како би се избегла могућност да овај буде прегласан по једном за њега овако судбоносном питању. Преседан за то већ постоји, у виду српског бојкота референдума о независности БиХ 1992, јер су Срби пре тога одржали сопствени плебисцит на коме су се изјаснили да не желе независност. Поступили су крајње логично, јер им није падало на памет да дозволе себи да буде прегласани од стране Бошњака и Хрвата. На то су имали потпуно право као један од конститутивних народа према тада важећем уставу БиХ, да би се када им је то право ускраћено и оружјем борили и на крају изборили за своју Републику Српску. То додуше значи да би и црногорски Срби, како би имали право да одрже сепаратни референдум на коме би ставили вето на чланство Црне Горе у НАТО, претходно морали да захтевају и уставно преуређење земље, којим би били признати за конститутиван народ. Потпуно је оправдано да Срби захтевају такав статус, јер је нелогично да са својих 30 посто буду сматрани мањином у држави у којој ни матични народ није већина (Црногораца има нешто преко 40 посто, вероватно мање него Бошњака у БиХ). Из статуса конститутивног народа произилазило би и да ниједна значајнија одлука централних власти у Црној Гори не би могла да буде донета без сагласности Срба и њихових представника, па макар квалификована већина свих грађана земље била за њу. Уместо већинске, био би успостављен модел консоцијационе демократије – какав постоји у дејтонској БиХ, а пре тога је успостављен у Белгији и Швајцарској – у коме се одлуке не доносе прегласавањем, већ консензусом конститутивних народа и њихових представника.
Ово је, по мишљењу аутора, једино решење које би гарантовало да Црна Гора неће ући у НАТО, те које у потпуности штити интересе Срба у Црној Гори. Након што би истакла захтев за оваквим решењем, Нова српска демократија би имала пуно право и да своје опозиционе колеге уцени иступањем из заједничког Демократског фронта уколико не подрже тај захтев. Тиме би можда већ и од Ђукановићевог режима могла да извуче неке уступке у правцу испуњења свог захтева, које би јој овај евентуално дао у нади да ће тако трајно разјединити опозицију. Наравно, да би ова стратегија успела, неопходно је да и Србија пружи суптилну подршку политичким првацима црногорских Срба, јер њихова заштита спада међу њене виталне националне интересе. Још ако би се каква-таква подршка добила и од Русије – која би тиме и делима стала иза оштрих речи које у последње време упућује на рачун црногорског режима поводом његовог приближавања НАТО – сва је прилика да би описана стратегија могла да се покаже далеко делотворнијом од једноставног захтева за грађанским референдумом неизвесног исхода.
Владимир Трапара
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
