Шта је Свето Причешће и шта њиме добијамо?

Смирење треба да је основна врлина сваког православног хришћанина. Она је основи темељ читаве зграде нашег спасења коју градимо целог живота. Ви, иако почетник у вери, ту врлину показујете још у самом почетку Вашег питања, признањем да Вам „многе ствари у Цркви нису још довољно јасне“. Јер смирење и јесте познање свога несавршенства, свога незнања, и своје немоћи. Значи, на добром сте путу да постанете добра хришћанка. Ако се правилно схвати Крштење, као духовно рођење, онда је ово друго сасвим природно. Вама тек предстоји узрастање у вери и у познању Сина Божијега.

Ваша жеља да „одмах“ схватите и појмите сав значај Светог Причешћа, колико је узвишена, толико је и смела. Ако је Крштење, као што рекосмо, рођење за духовни живот, Причешће је савршенство и круна тога живота. Између та два момента уризничено је сво богатство и раскош хришћанских истина и хришћанских врлина. Оне се освајају и усвајају постепено, неприметно, онако као што дете неприметно расте и узраста у зрелог човека. Без свега тога тешко је потпуно схватити и појмити Свето Причешће и његов значај за нас. Ипак, покушаћу да што је могуће краће и простије удовољим Вашој племенитој жељи и објасним колико је то речима могуће учинити.

Метод „познања“ (стицања знања) у Православљу је опит, лично искуство. Чувши од Филипа вест о појави Христа Месије, и то из Назарета, Натанаило изражава отворену сумњу питањем: „Из Назарета може ли бити што добро“? Филип му на ту сумњу кратко и једноставно одговара: „Дођи и види“ (Јн. 1, 46). За време причешћивања верника најчешће се за певницом поји: „Вкусите и видите јако благ Господ“, што значи да само учествујући активно у тој заиста најсветијој тајни, можемо схватити и осетити „шта је Свето Причешће“. То сазнање, стечено опитом, није могуће пренети другоме путем речи (усмене или писане, свеједно). Стога, све даље што будемо изнели као одговор на Ваше питање може у најбољем случају задовољити само Вашу интелектуалну страну.
Дакле, Свето Причешће јесте најсветија Тајна коју је Господ Христос установио и својој Цркви у наслеђе оставио. Та света тајна је установљена на Тајној Вечери, непосредно пред Христово страдање и распеће на Голготи. На тој последњој пасхалној вечери, Христос је, поред осталог, благословио хлеб и вино, назвавши
их телом својим и крвљу својом, разделио својим Ученицима и Апостолима (Мт. 22, 26-28),
и заповедио им да и они то убудуће чине (Лк.22,19).

Та света Тајна, у којој ми под видом хлеба и вина примамо само истинито Тело и Крв Господа нашега
Исуса Христа, назива се свето Причешће или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. У свим другим светим Тајнама постајемо заједничари и причасници нетварних енергија
Божјих, које се једним именом зову „благодат Божија“, а која нам је неопходна за узрастање у духовном животу, док у светом Причешћу постајемо причасници самога Тела и Крви Богочовека Христа, примамо га целосног у себе и сједињујемо се са Њим на најприснији и најсавршенији начин.

Без Светог Причешћа Телом и Крвљу Господа Христа нема хришћанског и духовног живота. Они који се достојно Причешћују осигуравају себи бесмртност и вечни блажени живот. Кроз Свето Причешће православни хришћанин стално обнавља свој савез са Господом Христом, и свој завет Господу Христу дат у светом Крштењу, То ми чинимо и као појединци и као „Народ Божји“, „Нови Израиљ“. Света Литургија, накојој се причешћујемо, продужетак је оне Прве Тајне Вечере, и њено непрекинуто присуство у свету.
Иако је Христос свету Тајну Причешћа установио при крају свога домостроја спасења људи, Он је о њој раније често говорио и напомињао је. Једном приликом рекао је присутним Јеврејима: „Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6,53), а затим продужио: „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“ (Јн.6, 54). То је оно што ми добијамо светим Причешћем и од светог Причешћа. А живот Вечни? Шта је то? – То је оно што око не виде, и ухо не
чу, и у срце човеку не дође, а што Бог уготови онима који Га љубе.

Међутим, кроз свето Причешће ми не само да добијамо ова неизрецива и вечна духовна блага него и постајемо заједничари у Христовом животу, смрти, али и у слави. Јер Он је даље рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“ (Јн. 6,56). Постајемо, дакле, сутелесници Христови и сунаследници са Њим његове вечне славе и блаженства, јер нас Он на тај начин усиновљује Оцу своме и Богу нашем.

У светом Причешћу остварује се неизрецива тајна. Као што деца, узимајући млеко од својих мајки, уствари се хране телом и крвљу својих матера, и тако расту, тако и ми у светом Причешћу узимамо Тело и Крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. Рекли смо овде „наше душе“, јер тела наша су од земље и
хране се земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном јер је Христос и рекао: „Ово је хлеб који сиђе с неба“ (Јн. 6,58).
Из реченога је јасно да је неопходно да се причешћујемо ради узрастања у духовном животу и задобијања вечног и блаженог живота.

Извор: Практична веронаука