„Зашто се неки Срби толико боје папиног доласка ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?“ – иза овакве замјене теолошких теза и изокретања логике крије се намјера релативизовања религиозних разлика, вјерске и политичке сукобљености православља и римокатолицизма. Заправо, злоупотреба црквеног учења у циљу стварања погрешне представе о узроцима вјековног сукоба православља и папизма.Наиме, пропапска пропаганда у програму папиног похођења Србије истиче да разлози ратовања Срба са комшијама римокатолицима нису вјерске природе – то јест одбрана од папског програмског пројекта „покрштавања“ и погрома „православних шизматика“ – већ племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских народа. Прикривају се религиозни разлози српско-хрватског сукоба, а вјековни ватикански прозелитизам према православним Србима се приказује као супротстављеност националних интереса Срба и њихових балканских сусједа.
По таквој претпоставци уређивању односа са Ватиканом приступају српски политичари ванправославних назора, заговорници евроатланских политичких и религиозних интеграција. Нажалост, поред политичара – који знају мало или нимало о православљу, а тим ни о последицама сарадње са римокатолицизмом – у томе послу учествују поједин „православни пастири“. Свођење папске посјете на политички догађај и међувјерски дијалог јасна је прозелитска намјера јер – као што осјете и неупућени – у чину папиног доласка има нечега много злокобнијег и мрачнијег него што је помирење са непријатељем у рату, има нечега што изазива душевни отпор.
Постављање питања односа са државом Ватикан и папских посјета као само политичког питања стратегија је српских прозападних партија протеклих 15 година, од доласкa на власт ДОС-а 2000. године. Први примјер те врсте је предлог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе – задуженог у црногорској власти за одвајање Митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог од декана Богословског факултета СПЦ по питању папске посјете – да држава Србија, пошто је и Ватикан држава, на државном нивоу позове папу као државника у Србију и тако избјегне расправе са „светосавцима“ у Српској цркви. Исти принцип је касније на власти користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете, бивши предсједник Србије Б. Тадић је више пута позивао папу у Србију на истим основама, као и други функционери ДОС-а, уз активно лобирање у Српској цркви.
Данас тај принцип папистичке пропаганде у Србији примјењује шеф дипломатије Србије, који је изјавио ,,да Србија има односе са Светом столицом на политичком плану, не као са верским поглаварима, већ као са државницима“. Практичан примјер је потписивање Споразума о сарадњи у области високог образовања јануара прошле године између Влада Србије и Ватикана, које су потписали шефови дипломатија Србије и „Свете столице“, као и споразум Ватиканске библиотеке са Народном библиотеком Србије – која је склопила више споразума са Ватиканом него са свима културним установама православних народа заједно.
Након потписивања споразума, шеф српске дипломатије је изјавио ,,да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу“, додавши ,,да не може да говори о односима између католичке и православне цркве“, нагласивши: „У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера“. Дакле, садашње српске партије на власти се не разликују по питању религиозних евроатланских интеграција и религиозној равнодушности од Владе ДС-а, као и занимању за протестантске религиозне доктрине. Такође, интереси актуелне власти у Србији се поклапају са антиправославном праксом и интересима црногорске власти по питању папизма, то јест са курсом конкордата какав је 2012. године направила Влада Црне Горе са Ватиканом, игноришући православну Митрополију црногорско-приморску, којим су римокатоличкој цркви дата већа овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него у римокатолчкој Пољској и Хрватској.
Споразуме са Ватиканом су правиле и православне Краљевине Србија и Црна Гора, али на нивоу уређивања међудржавних односа без иницијатива о међурелигиозним односима и папским посјетама. Али, Срби памте југословенско-ватикански конкордат, Конкордатску кризу, познату по Крвавим литијама и убиству тровањем српског патријарха Варнаве 1938. године, када се српски патријарх супроставио конкордату који је омогућавао спровођење унијатске мисије над православнима на подручју Краљевине Југославије. Патријарх и Синод су свим средствима грађанског протеста протестовали против ратификовања конкордата у Скупштини Југославије, а посланицима који гласају за ратификацију је запријећено избацивањем из Српске православне цркве. У познатој посланици против конкордата, коју је писао на самрти, патријарх Варнава је на крају поручио: „Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.“
ДЕМАГОГИЈА ПАПИЗМА
Друга римокатоличка екуменистичка мантра је „забринутост“ пропапских „православаца“ због „угрожености хришћанског свијета од радикалног ислама“, ради чега је „неопходно“ зближавање папизма и православља. Иста пропаганда се користи у НАТО кампањи у Србији, док се у Црној Гори и Украјини у НАТО кампањи подстиче страх и од наводних освајачких планова Русије и Србије, од којих ће их штитити НАТО, а папизам од „притиска великоруског православља“.
Од крсташких похода, до стварања ИСИЛ-а, евроатланска политика манипулише муслиманским фактором на Истоку. Од латинског освајања Константинопоља 1204. године и седамдесетогодишње окупације, а потом поступног османског освајања византијског царства и Константинoпоља 1453. године, папска политика је уцјењивала византијске цареве да признају папски примат за војну помоћ европске алијансе у одбрани од османске опсаде. Од крсташких похода до данас, евроатланска религиозна идеологије и војна стратегија су компатибилни и узајамно условљени процеси. Када у крсташким походима на Исток и Русију евроатлански пакт није могао да савлада војну одбрану наступала је папска подршка – римокатоличка „мека сила“.
У евроатланској колонијалној стратегији папство наступа и прије војне „интервенције“, као предлагач иновјерним народима добровољног покоравања светој војно-вјерској алијанси. Народи који не прихвате папску политичко-пастирску препоруку третирају се као „јеретици“ и предају суду инквизиције, гдје као јеретик на мукама „увиђају истину“, кају се и прихватају „праву вјеру“. Као у средњем вијеку, папизам и данас долази на стратишта која је инспирисао да поражене народе „покрштава“. Или, да их из „хришћанског милосрђа“, као инквизиција „покајаног јеретика“ после мучења „спасава огњем очишћења“, пошто по расистичко-религиозној теорији евроцентризма нису сви народи достојни „изузетности“ папско-протестантске заједнице.
Трећа демагошка мантра подвођења православних под папско окриље јесте приказивање папских посјета православним народима као прилике да се демистификује папски култ. Наиме, као начин да православни у непосредном сусрету са папом коначно разагнају фаму папског мита. У ствари, ради се о психолошком трику којим се православни вјерници наводе на раскид са православним мистицизмом и било каквим озбиљним и смисленим доживљајем вјере. Заправо, реч је о начину увођења религиозног плурализма међу православне вјернике, што подразумјева релативизовање вјерских истина и моралних норми, а затим западање у религиозну равнодушност и конзумеристички однос према вјери. Свођењу вјере на психолошку раван, на ниво морализма којим се у психолошком смислу увијек може манипулисати релативизовањем моралних критеријума, посматрањем једне Истине са више страна, у односу на различите друштвено-политичке околности и интересе.
Четврта и најперверзнија папистичка мисионарска мантра је предочавање „потребе“ приближавања папизма и православља ради одбране „хришћанских вриједности“ на Земљи, које су угрожене у евроамеричком секуларистичком свијету, а које ће бити ојачане унијом православних са римокатолицизмом. Које су то „заједничке хришћанске“ вриједности православља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок свеколике духовне и моралне пропасти?
Наиме, пошто су у Европи и Америци цркве „празне“ и нестала је хришћанска вјера, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ посусталом папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И таква комична пропаганда „православних“ присталица папизма одише злодухом самопорицања, антихришћанским негирањем смисла хришћанске саборности и Предања; паничном потребом бацања у ванправославни западноеропски свијет религиозне равнодушности, а бјежања од обавезујућег православног предања.
Пошто је православље очувало хришћанско предање захваљујући и раскиду са папизмом, потребно је данас – ради очувања „хришћанских вриједности“ – да уђе у заједницу са папством, чиме би православље било „заражено“ римокатоличким тумачењем хришћанства, које је довело до европског антихришћанског секуларизма. Такав фатализам је очит када СПЦ саопштењима апелује против прозелитизма према преосталим православним Србима на подручју републике Хрватске где се преводе у римокатолицизам, а истовремено се залаже за побољшање односа са Ватиканом.
Да ли се неко запитао какав је то „хришћански“ великодостојник којега није брига шта у православним земљама изазива и најава о његовом доласку, а какве последице може изазвати његов долазак? Или, какав је то глобалистички „хришћански“ циљ који оправдава сва средства и жртве ради папског похођења православних и иновјерних земаља и народа? Није нико поставио то питање, јер се ради о „светој ствари“, папском праву на пастирско-политичко похођење планете.
Јединствен примјер српског самопонижења такве врсте, не само у националном него и у људском смислу, унижења самог човјековог достојанства, хришћанске и ванхришћанске представе о човјеку, јесте српско политичко трговање са жртвама јасеновачког геноцида. Наиме, када се у „високоморалном“ превјерништву папско похођење српских земаља условљава „поклоњењем папе у Јасеновцу“, квазиморалним оправдању политичке продаје вјерског и људског достојанства народа и државе, због чега смо презрени у атеистичком и хришћанском свијету, на Истоку и на Западу.
Данас, за разлику од средњовјековног ширења папизма страхом и силом, римокатолицизам води мисију изграђивања лидерске позиције папа „демократским“ средствима. Изграђује се позиција папе као покровитеља свих „хришћана“ и нехришћана, чије се религиозне разлике могу толерисати уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере, већ признавање папског примата, папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта све грехове свим поштоваоцима папског патернализма. Што подразумијева прихватање папског прејемства на пастирке покровитељске посјете, обиласке свијета и народа, домаћинске дочеке и испраћаје, политичку и пастирску васељенску власт.
Најновија и најперфиднија римокатоличка мисионарска мантра међу православним Србима је „непризнавање“ самопроглашене „државе“ Косово од Ватикана. Наиме, да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и духовно-историјски континуитет и цјеловитост Србије. У питању је папска пракса подилажења православним народима, нарочито војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља.
Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Југославије, и тиме благословио почетак ратног разарања СФРЈ, на шта хрватски предсједници приликом прославе дана хрватске државности увијек подсјећају – ,,на несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске“. Поред Ватикана то је урадила и Њемачка, али – и уз подршку атланске алијансе – њемачко признавање не би имало морални значај без подршке Ватикана, као предводника Свете алијансе и атлантистичке антикомунистичке кампање.
Дакле, папизам је предао православне Србе суду евроатланске инквизиције, а данас их сатјеране у ужу Србију подводи наводним непризнавањем „државе“ Косово – ради лакшег превођења у унију, што је с проширена позната клероусташка стратегија, јавно прокламована у НДХ и од Мила Будака министра вјера: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“. Папско наводно непризнавање „државе“ Косово је у том правцу подршка проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима као оправдање за покретање евроатланских и религиозних интеграција, а што је према најновијим информацијама предложено у Ватикану и од српских пропапских и проевропских кругова послије окупације Косова и Метохије.
У одређеним политичким околностима потписивање споразума са НАТО-ом би се могло оправдати као попуштање пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај; али потписивање пакта са папством представља одрицање и духовне суверености, добровољно признавањe религиозног и духовног евроатланског патернализма, што је погубније од признавања и пристајања на војно ропство. Признавање папства подразумијевало би одрицањe ослобођења од ропства, јер је залог ослобођења од ропства у очувању духовне слободе и суверености, духовно-историјској свијести и предању, а тиме и духовно- историјском праву. Учлањењењем у унију држава папског пастирског похођења признаје се етичко и политичко право европском хуманизму то јест, римокатоличком колонијализму и евроатланском војно-вјерском интервенционизму.
***
Однос православних према папизму донекле можемо упоредити са односом према расколницима у Српској православној цркви – македонским расколницима и рашчињеним калуђером који се ставио на чело самопроглашене „црногорске цркве“, то јест у политичку службу атеистичке партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство расколника на црквеним скуповима – да им својим присуством и заједницом са њима не би давали административни и вјерски легитимитет – такав је вјековима био канонски однос православних према папи и папизму. Али, рашчињени свештеници који су прогласили „црногорску цркву“, засновану на племенско-политичком престижу и атеистичком сукобу партије на власти са православном црквом, у вјерском смислу се не могу упоредити са папским расколом, јеретичким идејама, то јест погрешним учењем о Богу и Цркви. На државном нивоу поређење можемо направити са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово, када неће да присуствују званичним скуповима у присуству представника „државе“ Косово, или када са „косовским“ званичницима праве споразуме и тако признају државни легитимитет самопроглашеној држави Косово.
ПАПСКИ ПРИМАТ И ТЕОРИЈА „ИЗУЗЕТНОСТИ“
Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх – папа, после самокрунисања првосвештеничком круном, што знамо из историје папског прозелитизма, крунише се политичком непогрешивошћу и влашћу, те се поред вјерске прогласио и сувереном војне власти, што знамо из историје крсташких похода. Будући „непогрешив“ у вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо и из историје ломача.
Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставити однос толеранције, већ самопроглашени суверен васељенске власти. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку саборност (грч. католичност), из чега је изведен догмат о непогрешивости римског понтифекса као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве.
Стога су сусрети православног свештенства, као и политичких представника православног и неправославних народа, са папом – ако нису само на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа – увијек знак признавања пастирског и политичког поглаварства институције папства. Зато је одлазак у Ватикан увијек поклоњење, а дочек папе увијек признавање духовног и политичког ауторитета Ватикана, повиновања папској прелести и политици, а одрицање хришћанског Предања. Папске посјете увијек имају политичко-религиозно значење одређено римокатоличким тумачењем вјере и политике, тј. како своје европско историјско-религиозно право тумачи папизам, законодавац духовних и земаљских закона, а не како то „домаћин“ доживљава.
„Непогрешиви“ научник и свештеник, „намјесник божији на Земљи“, са кључевима раја и пакла, и неприкосновеним познавањем природних и друштвених наука, своје „свезнање“ је у римокатоличкој историји посвједочено ритуалним спаљивањем свих који су одрицали папски примат. Књижевници, умјетници, државници, научници, богослови у времену владавине папизма у западној Европи, који нису хтјели да се покоре папској „светој“ самовољи, какве није било ни код римских Царева, уточиште су једино налазили код независних Краљевина. Од кога независних? Од папског поретка, прве орвеловске глобалне пастирске присмотре „великог брата“, првог политички и религиозно прокламованог права на познавање приватног и друштвеног живота, контроле свијета и свијести, која је подразумијевала и обавезу исповијести мисли и осјећања.
Више на свијету не постоје владари са таквим самопроглашеним прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу америчког предсједника, који је духовно-политичка последица папизма, то јест религиозне римокатоличке идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма протестанти. У протестантизму, као примијењеном папизму, сваки је Европљанин себе видио као малог папу – непогрешивог Европљанина, а протестантска теолошка теорија предодређења (предестинације) религиозно-политички је појачала пројекат евроцентричног поретка свијета. Демократско-протестантски принцип је проширио право правовјерних на све папо-протестанте у односу на ваневропски „варварски свијет“, а што је касније пренесено у протестантско-америчку теорију о изузетности.
Наиме, као што данас себе види просјечни амерички потрошач у односу на ванамерички „варварски“ свијет, по америчком протестантско-потрошачком праву на располагање Земљом, прејемству на већу потрошњу, политичко-потрошачком праву да потроше планету, а одакле је и изведена „доктрина о изузтности“ Америке. Теорију и доктрину о америчкој изузетности данас јавно прокламују не само протестантски фанатици већ и званичници америчке администрације. То је оно „ново“ што евроамеричка политика нуди и намеће свијету, „реформисану“ папску доктрину крсташких војно-вјерских и пљачкашко-прозелитских похода, и насилног религиозног „спасења“, то јест уједињења човјечанства у форми хегемоније принудног добра демократизма.
ПЛОДОВИ ПАПИЗМА
Крваве трагове католичког колонијализма историјски пратимо од крсташких ратова, од када папство дјелује кроз „свету“ војно-вјерску мисију покоравања Истока и освајања „новог свијета“. Позната је папска духовна доктрина мисије „милосрђа“ према „варварима и шизматицима“, изливање „божије правде“ и силе на „кривовјерне“; што се у нашем времену спроводи евроатланским „интервеционизмом“, као походом „милосрдног анђела“ на Србију и Црну Гору, то јест војно-вјерским походима „свете алијансе“ од Србије, до Сирије.
Под игом отоманског мањег зла српски народ је био заштићен од папског планетарног „покрштавања“; али, после ослобођења од отоманског ропства, под прозелитским и освајачким походима папско-протестантске Европе, Срби су доживјели већа страдања него за пет вјекова под отоманским ропством. У два свјетска рата Срби подносе милионске жртве у геноцидним војно-вјерским римокатоличким и клеро-фашистичким пројектима. Пројекат погрома над православним Србима кулминира геноцидом у комплексу логора Јасеновац у Другом свјетском рату, а крунишу се 1995. године протјеривањем православних Срба са подручја данашње државе Хрватске у војној операцији евроатланске алијансе Олуја, и на крају 20. вијека спектаклом злочина – НАТО бомбардовањима Републике Српске, Србије и Црне Горе.
Злодјела инспирисана папским погрешним тумачењем Светог Писма никада нијесу осућена у папској доктрини, напротив, оправдана су римокатоличким учењем. Цјелокупну политичко прозелитску праксу папизма крајем 19. вијека је аболирао Први ватикански сабор 1870. године, проглашењем догмата о непогрешивости римског папе, а потврдио га Други ватикански сабор 1962. године. Прокламујући ,,јерес над јересима“, како је свети Јустин Поповић називао догмат о папском примату, Ватикан је прогласио за безгрешна сва папска прошла и будућа поступања, историјска и будућа недјела.
Тако и геноцид почињен у Другом свјетском рату над православним Србима из те перспективе добија другу димензију, зато 1998. године папа Јован Павле Други проглашава блаженим Алојзија Степинца – римокатоличког идеолога геноцида над православним Србима. Његов наследник папа Бенедикт пише ,,да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опјевао у последњем пјевању Раја у Божанственој комедији“, а најновији папа га коначно канонизује.
Историчарима цркве је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као у Украјини и на Балкану, као што историји није позната тачка на земаљској кугли на којој мисионари папизма нијесу посијали зло, раздор и сукобе. Свједоци смо учинка украјинског унијатизма, злочина украјинских унијата над властитим народом. Али, и оно што вјековима нијесу успјели душмани силом, што је одбрањено борбом и сачувано прегалаштвом православних пастира, наумили су да ураде Срби колонијалног карактера, а космополитских назора, до данас најбољи извођачи европског и екуменског скеча у Србији и Црној Гори.
Дозивање Ватикана дозивање је несреће, сукоба и ратова. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни или непосредни инспиратор немира и крвопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке „просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека папски мисионари су на бродовима освајчких евроатлантских сила стизали у најудаљеније европске колоније и крајеве свијета, али су трезвени народи успјевали, уз Божију помоћ, да се одбране од најезде папских мисионара; ријетки су примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи, потписивања споразума о дугорочној сарадњи – као што данас раде партије на власти у Србији и Црној Гори.
