Шта је света тајна исповести? Зашто, коме и када треба да се исповеда православни хришћанин?

Ваше питање захтева извесну допуну, како би и одговор на њега могао бити потпун, а самим тим и душекористан. Наиме, „света тајна исповести“ сама за себе не постоји. Њој увек претходи искрено и дубоко ПОКАЈАЊЕ, без којег нити има исповести, нити би таква исповест (без покајања) имала икаквог значаја. Стога први део Вашег питања требало би да гласи: „Шта је света тајна покајања и исповести“?

То, пак, питање, само по себи, представља „насушни хлеб“ за сваку душу која се пробуди за живот вечни. „Пробуди“, од чега? Од сна греховног и самртног. „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос“ (Еф.5,14). Пробуђење за живот вечни исто је што и обраћање или повратак Богу кроз свету тајну покајања и исповести. То је једини пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога, јер „Бог не жели смрти (ни једног) грешника, него да се обрати и буде жив“. Грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба, од вечног живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. „Плата за грех је смрт“ (Рим 6,23) опомиње свети апостол Павле. Тиме се грех показује као највећи, чак једини противник и непријатељ нашег спасења.

А грех? шта је управо грех? Грех је када неко мисли, говори или дела оно што Бог забрањује својим заповестима, или пак када не мисли, не говори и не дела оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је, дакле, не само преступање заповести Божјих него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла него и не чињење добра. „Уклањај се од зла, и чини добро“ (Пс, 36, 27) саветује старозаветни Пророк. А новозаветни Апостол захтева исто, само друтим речима: „Мрзећи на зло, држите се добра“ (Рим. 12,9).

Ако је, дакле, тачно, а тачно је, да нема човека да живи а да не греши (као што се стално слуша у молитвама за умрле), и ако нас само грех лишава спасења и одваја од Бога, онда је тачно и то да нема другога пута и начина за очишћење грехова и повратка Богу сем свете тајне Покајања и исповести. У овој светој Тајни човек се чисти од свих оних грехова које је учинио после светог Крштења, због чега се често и назива другим крштењем, крштењем у сузама покајања.

Покајање је угаони камен духовног живота и нашег спасења. Спознање своје грешности, жалост због тога што смо гресима нашим увредили Бога, одлука да учинимо једну суштинску промену у нашем животу, и смирено прибегавање светој тајни Исповести пред свештеником (= духовником) представљају сами почетак нашег спасења.

Свети Јован Претеча, а и сам Господ наш Исус Христос, почели су своју проповед призивом на покајање. „Покајте се и верујте Еванђеље“ (Мк. 1,15), често је понављао Господ Христос у току своје проповеди. Јер, нико се не може спасти, ако се не покаје. Отуда је велика демонска превара да се хришћани немарно односе према Покајању и исповести. Не говоримо овде о онима који упорно тврде да нису грешни, или о онима који смишљају „своје начине“ исповедања, јер не желе да се „понизе“ и сагну главу своју под епитрахиљ духовника, као што налаже богонадахнути поредак Цркве. Овде говоримо углавном о оним многобројним хришћанима који се задовољавају обављањем других „верских дужности“ (свећења водице, слављењем крсне славе, одласком повремено у цркву, држањем неких посних дана, и тд), учествовањем у некој мисионарској или хуманитарној акцији, вођењем „магловитих“ разговора са духовним Старцима, без и најмање намере да се држе „ускога пута“ истинског покајања. Тако они сматрају, нажалост, да су достигли у саме врхове духовности, док, уствари, лутају по смртоносним странпутицама непокајања, неосетљивости и самодопадљивости. Немарност наша за једно одлучно покајање показује се најјасније нашим интересовањем за живот и погрешке других и не обраћања пажње на своје личне грехе.

Грех је страшно зло и опака болест душе. И то зло које зависи од наше воље. То је плод нашег слободног опредељења. Страшно је зло грех, али не неизлечиво. Док неко држи жеравицу у руци, она га неминовно пече. Чим је, међутим, баци, престаје да га пече. Исто тако бива са грехом, који је такође једна врста жеравице која пече човека. За оне, наравно, који не осећају ово, говори овако Свето Писмо: „Држаће огањ у недрима, и одело његово неће изгорети“ (Приче 6,27).

 Грех није неки непријатељ који те напада споља, него зло које ниче и расте унутра у теби. Гледај целомудрено“ (Приче 4, 25) па нећеш осетити срамну жељу. Сећај се будућег Суда, па ни блуд, ни прељуба, ни убиство, ни безакоње неће овладати тобом. Али, чим заборавиш Бога, тада почињеш да мислиш о злим стварима и да чиниш безакоња.

На грех те води и гура свезли сатана. Гура те, али не може да те примора да грешиш. Не може ти штету нанети, ако те и низ година саблажњава, ако ти држиш своје срце затворено за његове распаљене стреле. Међутим, ако без отпора прихватиш неку злу жељу, коју ти он предлаже и сеје у твој ум, заробиће те и бацити у вртлог грехова. Стога, не примај семе греха, јер ће он разорити твоју душу. Ишчупај зло из себе пре но што се расцвета, да не би, показујући у почетку немарност, касније био кажњен „секиром и огњем“ (Лк. 3,9). Труди се да се излечиш благовремено, док је болест твога ока у зачетку, да не би касније узалуд тражио лекаре, када већ будеш ослепио.

 Шта нам, дакле, ваља чинити? Згрешили смо, зар не постоји за нас спасење? Отпали смо од Бога, еда ли Му се не можемо вратити? Ослепели смо за духовну реалност, зар не можемо поново прогледати? Умрли смо за живот вечни, зар не можемо васкрснути? Можемо! Све можемо милошћу Божјом кроз свету Тајну Покајања и исповести. И једино тако. Стога, не губимо наду, не падајмо у очајање. Страшно је изгубити наду на опроштај. Онај ко не очекује спасење, греши неизмерно, а ко се нада на спасење, хита на покајање. Змија свлачи и оставља у жбуњу своју стару кожу. Зар ми нећемо свући и одбацити од нас грехе наше? Њива која је пуна трња, ако се добро обради (што не бива без знатног труда), постаје прекрасни врт. Како да се ми не можемо поправити?

 Можемо, и хоћемо. Јер Бог наш је човекољубив, неизмерно човекољубив. Греси једног човека, и свих људи скупа, не могу да победе бездну милосрђа Божјег. Наше ране (духовне) никада не могу превазићи Његову исцелитељску моћ. Само му се предајмо са поверењем, и завапимо у покајању као Давид: „Казаћу Господу безакоња моја“ (Пс. 31,5). И ондаће уследити оно даље из тога стиха: „И Ти остави нечистоћу срца мога“.

 У светлости до сада реченога налази се одговор на све што Ваше питање садржи. Конкретно: Зашто треба да се исповеда православни хришћанин? – За грехе своје, јер „много пута грешимо сваки дан“. Зато морамо увек осећати себе грешним и кајати се. „Нема краја покајању до саме смрти“, вели преподобни Марко Подвижник.

Коме (или пред киме) се треба исповедати? Пред Богом живим и свевидећим, од кога ништа није утајено ни сакривено, и пред његовим представником на земљи – православним свештеником (=духовником). Јер, свету Тајну покајања и исповести, као Тајну Цркве, установио је сам Господ наш Исус Христос, рекавши својим Ученицима: „Примите Дух Свети, којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20,22-23). Ово право „опраштања и задржавања“ грехова људима који се кају и исповедају, преносило се од Апостола Духом Светим на све њихове наследнике – епископе и свештенике – до дана данашњега, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри и човекољубиви Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење буде доступно, приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне Покајања и Исповести.

 И најзад – када треба да се исповеда православни хришћанин? Увек када осети за то потребу. Када постане свестан свога неког пада, своје греховности, а поготову када га греси почну да пеку као живо угљевље. Никада покајање не одлагати „за сутра“, за „касније“, за „старе дане“. „Данас“ је у нашој власти, а „сутра“ је у Божијој руци. Нико од нас није сигуран да ће му сутрашњи дан бити дарован. Нека нас на ревносно покајање и на исповест без одлагања побуђује и чињеница да „без покајања нема спасења“, као и то да „после смрти покајања нема“. Господ у чему затекне, у томе ће нам судити, вели Свето Писмо.

 И још нешто, што у питању нема, а што је неопходно знати: „Како се исповедати“? Наш народ је по том питању, најчешће, тотални аналфабета, и ако он (опет најчешће) није за то крив, бар не једино он. На исповест се треба навикнути, треба научити исповедати се. Али, као што се све вештине у животу уче праксом (ходање, говор и др), тако и само исповедање. У томе нам помажу наши исповедници и духовници. Ипак, за саме почетнике, ево пар практичних савета:

1. Пре саме исповести треба се потрудити да се сетимо свих својих грехова, испитавши пажљиво свој прошли живот од најранијег детињства.

2. Исповедај грехе своје отворено, подробно, без стида и самооправдања, знајући да их говориш не човеку, но Самоме Богу.

3. Не мешај у исповест друга лица, не жали се ни на кога, и не старај се да правдаш себе за учињене грехе.

4. Без питања духовног оца (=свештеника), не говори оно у чему ниси грешан, или што ниси радио, да не би био сличан Еванђелском фарисеју.

5. Треба се исповедати са тугом и скрушеним срцем због грехова којима смо увредили и ражалостили Бога. И најзад,

6. Исповедај грехе своје с вером у Исуса Христа и с надом на његово милосрђе. Јер само ако верујемо у Исуса Христа и надамо се на Њега, ми можемо добити опроштај грехова својих. „Ако исповедамо грехе наше, он ће нам, као веран и праведан, опростити грехе наше и очистити нас од сваке неправде“ (I Јн. 1,9).

Мир ти и спасење од Господа.

Извор: Практична веронаука