Јеванђеље о опраштању – Mт. 18, 23–35

Епископ Николај

Kад је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама
трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о
људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је
уопште дао човечијем роду. То је наука о опраштању. Оче опрости им, јер не
знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч.
На против, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или
криви, призивали су богове и људе на освету. „Освети ме“, то је реч, која се до
Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим
племенима, чак и оним који се крсте светим Крстом Христовим. А Христос
при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама,
моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још поврх тога налази извињење
за њих — не знају, вели, шта раде!
Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од
безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову
поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на
самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти
и испуни. У незаслуженим мукама на Крсту, величанствен над сваким
величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима
и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима
и бунџијама. Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје
Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати,
нити судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и
сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори
и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без
опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити — још мање —
испунити.
С речи о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања
завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе,
које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања.
Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног
зверињака.
Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их
не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и
пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не; опраштање чини
главни садржај свих ових назвања.
Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот био
би савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати
ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те
школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим
без вежбања у опраштању.
Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању
опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед?
Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није
сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.
О, кад бисмо ми знали, колико се нама тренутно опрашта сваки дан и
сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом
пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо,
на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних
покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога,
не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању
Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да
опише неизмериву дубину Божијег милосрђа и Божијег опраштања. Такву реч
исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао
исказати и описати оно што је у Богу, осим једнога Господа Исуса, превечнога
Сина Божијега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11,
27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом
дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико
пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ
одговорио знаментиом речју: не велим ти до седам пута, него до седам
пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између
човека и Бога. Петар је мислио, да је додирнуо врхунац милости, када је рекао
до седам пута. Господ Исус одговара — до седам пута седамдесет! И као да
Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је
следећу причу.
Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим
слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно
се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори
у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога
света. Овај свет је помрачен и онакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио
сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света —
далеко од тога — него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити
уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке.
Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама
Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала
на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више
опраштати, нити ће се нама опростити. Слава и хвала божанскоме Учитељу и
Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим — тројици
једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Сабрана дела, књ.VI , стр. 212