Хрват спасао слике и заслужио одликовање СПЦ

Прошло је нешто више од 20 година од тог хладног јануара 1992. године. Професор Иван Хити из Вараждина, тада на дужности помоћника заповедника оперативне зоне Бјеловар, ушао је у Пакрац и видео оштећену српску цркву и Владичански двор. Књижно и уметничко благо Српске православне цркве (СПЦ) лежало је разбацано у дворишту. Снег је падао на старе књиге и слике, већ посуте камењем, циглама и прашином.

„И црква је била минирана. Али када сам погледао прекрасне књиге и уметничке слике около и у цркви, заборавио сам на опасност и ушао унутра“, каже Иван Хити (66), сећајући се тог догађаја.

Први пут говори о операцији спасавања црквеног блага СПЦ из Пакраца, којом је лично командовао, због чега је касније у свом Вараждину доживео голготу: наредних 16 година, све до пензије, нигде није могао да се запосли, иако је Хрватска, заправо, требало да се поноси са њим. Његов подвиг ипак није остао непримећен: прекјуче му је патријарх Иринеј уручио орден Светог цара Константина у београдској Патријаршији.

Хити је дошао у Београд, примио једно од највиших одликовања Српске православне цркве, а потом се вратио у Вараждин. Професор гимназије и струковних школа, био је и државни службеник у граду за просвету и културу када је избио рат.

„Тај несрећни рат ја зовем ‘грађански’, иако га овде зову ‘домовински’. Мене су мобилисали и поставили на дужност помоћника оперативне зоне која је покривала територију од Вировитице, Пакраца, Дарувара, Бјеловара… Свега 45 дана сам био у том рату, јер су ме отерали“, прича Хити.

Пре одласка у војску, сматрао је да свака јединица под његовом командом мора да има изводе из Женевске конвенције.

„Ни са једне стране, ни хрватске ни српске, није се водило рачуна о тим женевским прописима. Када сам видео та разбацана уметничка дела, сетио сам се чувене Келтске катедрале у Немачкој, која је за време Другог светског рата била практично неоштећена, иако је Келн био готово разорен савезничким бомбардовањем“, каже наш саговорник.

Одмах је натерао своје бивше ученике из Вараждинске бригаде да му се закуну да се ништа неће десити са црквеним благом, док он не реши шта да учини са драгоценостима – историјским црквеним списима и сликама.

„Вратио сам се у Бјеловар и поднео извештај свом заповеднику оперативне зоне пуковнику Јерзечићу. Он је устао од стола и рекао ми да има пречих послова и брига од спасавања блага СПЦ. Причао је да има рањеника, избеглица и заробљеника. Ја сам му рекао да уз све то, треба спасавати и уметничко благо СПЦ, јер оно припада целом свету. Пуковник ми више није рекао ни речи. Телефоном сам позвао Свеучилишну библиотеку у Загребу и објаснио им проблем. Прихватили су моје аргументе и двоје људи је одмах стигло у Бјеловар. Заједно смо пошли за Пакрац. Нисмо имали возило за транспорт, па сам ангажовао војне и цивилне камионе. Моји момци из бригаде су скупљали списе по улици и двориштима и утоваривали у камионе“, прича професор о операцији која је трајала неколико дана.

Неколико камиона превезло је драгоцености СПЦ у Универзитетску библиотеку у Загребу. После недељу дана, Хити је позвао тадашњег директора библиотеке, како би добио писмену потврду да се благо налази тамо.

„И данас поседујем тај документ. Фотокопију тог документа сам послао и патријарху Павлу поштом, али никада нисам сазнао да ли је он то писмо добио“, говори Иван Хити о догађајима који су потом уследили.

Одмах је истеран из хрватске војке, проглашен за издајника.

„Речено ми је да такву особу која радије спасава уметничке књиге и културна добра, уместо да се ухвати пушке, они не требају. Ја сам им рекао да се у рату не бори само оружјем, већ и пушком, пером, добрим делима. Вратио сам се у Вараждин, на радно место шефа за просвету, културу, спорт и техничку културу града. Али, градоначелник и остали у тадашњем извршном већу града су ми рекли: „Професоре, таква будала нам не треба овде” – без трунке горчине прича скромни професор.

Прехрањивао је породицу радећи на грађевини, орао је и копао. Највише га је заболело, признаје, што му његова Хрватска није захвалила за подвиг који је учинио. Заболело га је и то што је чекао две деценије да његов људски гест ико примети.

Нисам спасао српско, већ људско благо

„Видим да сам патријарху Иринеју био посебно драг, јер сам ваљда једини Хрват који је примио то одличје“, каже професор Хити.

Док је то говорио, његова супруга се расплакала.

„Нико ме није питао у Вараждину имамо ли шта јести, да ли сам гладан…  Вређали су ме иговорили: ‘Ти си спасавао српско благо.’ Ја сам им говорио: ‘Нисам спасавао српско, већ људско и светско благо’“, прича добитник признања СПЦ.

Александар Апостоловски / Политика