У Приштини сви Срби стану у три собе

Јутро у Приштини. Људи и возила сливају се улицама Боба Дола, Ричарда Холбрука, булеваром Била Клинтона… У центру града, у Улици Љуана Харадинаја, некада Крагујевачкој, зграда главне полицијске станице. Тик до улаза у њу, бордо обојен део фасаде и одшкринута врата. Иза њих допире разговор. На српском. Полако куцамо.

– Изволите, изволите – чује се “хорски” одговор.

У малој просторији, много саксија цвећа, два троседа, сто, пет-шест столица, на зиду Карађорђев портрет, икона Светог Саве…

– Добро нам дошли – озарена лица, чврстим стиском руке дочекује нас старији господин. – Ја сам чика Александар Аца Јанићијевић, стари Приштевац од 87 лета. Много сте нас обрадовали што сте свратили. Одавно нас нико није посетио. Ова лепа госпођа је моја супруга Драгица, пет година је млађа од мене. А, две дивне даме су Вера Николић и Живка Бараћ, наша медицинска сестра. Њихове године кријем.

И оне нас дочекују са широким осмехом. А, чика Ацин стисак руке не попушта ни после руковања. Говори више од његових речи.

Ево, овде смо вам ми Срби, преостали Приштевци – наставља старина. – Пре НАТО агресије, у нашем граду живело је више од 40.000 Срба. Сада нас је хиљаду пута мање, четрдесетак. Остало нас је толико да сви можемо да станемо у ове три собе које припадају Центру за мир и толеранцију, али су уступљене за амбуланту Дому здравља у Приштини измештеном у Угљаре. У првој просторији се окупљамо, у другој нам је кухињица, а трећа је амбуланта за нашу Живку и драгу докторку Славицу Чанковић, које су свако пре подне са нама.

Свакодневно смо овде – додаје госпођа Драгица. – Долазимо ујутро око осам и поседимо два-три сата. Докторка Славица и сестра Живка нам донесу београдску штампу, измере притисак, попијемо кафу… Слободно разговарамо на свом језику. Онда мало прошетамо, одемо до пијаце, у продавнице и враћамо се кући. Поподне читамо новине. После… Не излазимо из куће.

Говоре нам да их се свакодневно окупи и по петнаестак, али се баш овог јутра спремају да иду у Угљаре на месечни систематски преглед. А, кажу, иду и до Грачанице, два пута месечно, кад им јаве да су пензије стигле…

– Сад смо овде ми који живимо у центру града, чекамо да нам стигне амбулантно возило, па ћемо да свратимо по наше у приштинска насеља Улпијана и Сунчани брег, и продужавамо за Угљаре – каже Вера Николић. – Са два одрасла сина живим у свом стану у Приштини који је био наш и пре рата и погрома. Радим, момци приводе крају студије у Митровици.
Додаје чика Аца да је данас друго време, готово их нико не дира, али се терор, ипак, не заборавља. После дубоког уздаха и неколико минута тишине, током којих као да је сабирао мисли, старина “отвара душу”:

– Срби се, децо, од покојника опраштају пољупцем у чело. Те злокобне 1999, Драгица и ја смо се договорили да остајемо у Приштини. Пољубио сам је у чело и она мене. Прекрстили смо се и опростили. Од тада, смрти се не бојимо, али нисмо више живи људи. Огуглали смо на све. И ми и сви наши у Приштини. А из године у годину у нашем граду нас је све мање. Нестајемо.

Али, медицинска сестра Живка Бараћ не да чика Аци да “падне духом”. Уз осмех га подсећа да и она са четворо деце, два студента и два школарца, живи у Приштини и да свој град никад није напуштала. Чак ни када је било најтеже.

– Идемо даље, стрпљен је спасен – говори Живка. – Док нас има овде, Приштина је и наша. Сада провокација имамо само спорадично, али их игноришемо. Позивам Приштевце да се врате. Треба да се врате. Још није касно. Овде има ко да их дочека. Ми ћемо их дочекати.

Брзом “терапијом”, вратила је Живка осмех на лице својим суграђанима. Стиже и возач из Угљара. Поздрављамо се и обећавамо једни другима да ћемо се поново срести.

У центру Приштине приметили смо и једну стару кућу. На свим прозорима спуштене ролетне, а на зиду стоји избледела плоча – Улица Козарачка. Назив исписан на српском и албанском језику. – То је кућа Дрмончића, једине српске породице која је у центру Приштине остала у својој кући – прича Живка Бараћ. – Ролетне су спустили 1999. и никада их више нису подигли. Ипак, у њој живи најстарија Српкиња у Приштини – Смиља Дрмончић, рођена 1925. године. Пре две године преминуо је њен супруг Боро, недавно и ћерка Миљана, а сада је ту са сином Батаном. Други син не живи овде. Од 1999. нико осим Миљане није излазио из куће, осим на сахрану чика Боре.

ХРАМ ХРИСТА СПАСА

Поред Библиотеке у Приштини, у окружењу многобројних старих и нових зграда, у метежу и вреви пролазника самује недовршена Црква Христа Спаса. Од 1999. непрекидно је скрнављена, претварана у сметлиште, јавни ве-це… Сада, уместо двери – решетке и катанац. Испред улаза дим од недавно угашене ватре, две кошуље окачене на даску, кесе… Улаз у Цркву Хруста Спаса, сазнајемо, место је спаса за једног старог приштинског бескућника…

Јелена Матијевић

Извор: Корени