– Који су разлози да сте, након више деценија, прва особа у Србији која је ухапшена и која се терети за покушај ”подстрекавања на рушење уставног поретка”. Није ли то само еуфемистички кишобран за забрану слободе говора и мисли?
Србија поново има политичке затворенике. Али, Србија поново има и једнопартијски систем. Вучић је дошао на власт као конзервативац и родољуб. Али је након тога направио налево круг и практично спојио ДС и СНС у ДСНС. Тако смо од двопартијског система који су планирали да нам уведу по америчком моделу на крају завршили одакле смо и кренули, на титоистичком моделу. Добили смо једну партију, леву, несмењиву и тоталитарну. У складу са тим неистомишљенике опет проглашавају за реакционаре, фашисте и народне непријатеље. Мене је хапсила елитна јединица за борбу против организованог криминала, надлежна за најопасније криминалце, мафију, мреже педофила, али ето, и починиоце вербалног деликта на недељном одмору са породицом.
– Знамо да Вас хапшење неће поколебати. Да ли сматрате да је Ваше хапшење изведено првенствено са намјером да се усели страх код других, да се угаси било какав вид отпора?
Ово је, пре свега, притисак на моју породицу. Моја жена и деца не морају да буду на првој линији борбе као ја. Њима није било лако да гледају како им одред наоружаних људи упада у кућу и одводи оца. Али и то је школа коју су многи Срби прошли. Баш кад су ме одводили, моја мајка је рекла полицајцима – тако су му и прадеду хапсили Аустроугари. Заиста, Милош Ђуран је био секретар сарајевске Просвјете и ваљда је ухапшен у време оних велеиздајничких процеса, а доказ његовог „екстремизма“ је била реченица у љубавном писму мојој прабаби: „Да видим Грачаницу, па да умрем“. Добра паралела, и њега су хапсили због српства.
Затим је ту притисак на све остале. Мени је дата прилика коју други немају. Завршио сам највише школе, пропутовао свет, говорим језике, радим посао који ми омогућава да много читам и пишем. Ако ја као професор ућутим, како ће говорити онај који по читав дан ради заврнутих рукава?
Странци управљају Србијом
– Колико је оправдана оцјена да добрим дијелом медија и тзв. политичке елите Србије управљају стране обавјештајне службе, које су, како се каже, избушиле Србију као швајцарски сир. Какве све последице доноси такво стање?
Проблем је што Србијом не управљамо ми. Одрекли смо се свог суверенитета на толико начина да полако заборављамо шта значи бити свој на своме. Долази време када нећемо управљати ни својим домовима, ни својим телима. Погледајте само обавезне вакцине. Зар ће међународне корпорације одлучивати шта ће тећи венама наше деце? У ћелији су ме подсетили представници заштитника грађана Саше Јанковића и колико ми је било драго да ме неко посети толико ми је било мучно да гледам како полицајци обигравају око њих. После сам сазнао да Јанковић подноси извештај ОЕБС-у, свом бившем послодавцу, а ОЕБС врши контролу полиције, издаје дозволе… Чак ни полицајци не зависе од наше државе него од странаца. Замислите Вучића који отме пензионерима део пензије зато што траже неки странци. Па они су то зарадили, то је њихово власништво! Од толиких налога из иностранства ми никада нећемо доћи на ред да се питамо, па ни кад нам завуку руку у џеп, или иглу у вену.
– Да ли сматрате да садашња власт све отвореније и агресивније гура Србију у чељусти НАТО пакта, те да је само питање дана кад ће се то озваничити?
Садашња власт не гура Србију нигде, она само притиска грађане. Ту су тирани. Али кад треба гурати Србију, ту су мањи од маковог зрна, јер о томе одлучују странци који имају праву власт. У њих спада и НАТО, и ако НАТО зажели Србију, Вучић ће је испоручити на тацни као љубазни и одани лакеј.
– Некада је званична политике Београда поручивала да се „Србија неће сагињати“. Да ли се слажете са оцјенама да је актуелна власт „патосирала“ Србију и њене интересе прихватањем тзв. Бриселског споразума?
То је први Вучић поручивао. Бриселски споразум је његова прва и највећа издаја, на којој се заснивају све остале. Ту је на самом почетку своје власти направио заокрет и преузео штафету сервилности од Тадића, и са њом отрчао даље него што би се Тадић икада усудио. Тим споразумом смо странцима дали наше срце. То ваљда значи напредно, та спремност на сваки наредни корак, макар и у провалију, на дно. Срећом, за Бриселски споразум се још увек не зна ни да ли је уставан, ни да ли је важећи, он почива искључиво на личној власти Александра Вучића. Кад ње не буде било, неће бити ни споразума.
Борити се, а не бјежати
– Гдје и у чему видите излаз из садашње ситуације у којој се налазе Србија, али и читав српски народ. Има ли спаса?
Ми се фолирамо. Спас је крајње једноставан само што није популаран. У јеку беле куге треба правити децу, а не геј параде. Усред одлива мозгова, треба остати и борити се, а не бежати. У економској кризи треба бити радник и произвођач. Кад држава пропада треба је задржати, а не пустити. Све радимо наопако и онда се чудимо. Мислим да прво треба да престанемо да се фолирамо, онда ће веома брзо све кренути на боље. Само пазите, вредности имају цену и биће потребна лична жртва. Зато и није популарно. И новинаре портала ИН4С су хапсили и тукли, знате о чему говорим.
– Како гледате на положај и статус српског народа у Црној Гори, који преживљава голготу под Ђукановићевим режимом. Такође, има ли оправдања за више него пасиван однос званичног Београда према таквом стању?
Режим Мила Ђукановића је од Срба направио националну, и што је можда још горе, економску мањину. Клијентелистички систем запошљавања је страховит начин притиска на Србе. Слично видимо и на Косову, где они исти људи који су се голоруки бацали на оклопна возила сад роваре једни против других за запослење у Тачијевим установама. То смо пре тога гледали у Хрватској. А пре тога под свим другим окупацијама.
Под окупацијом је и званични Београд, једина разлика је што у том граду нема неке друге групе која би притискала Србе. Код нас у Новом Саду је стање већ другачије, тамо су ћирилицу прогонили исто као у Вуковару. Ми имамо те хибридне националне идентитете, Монтенегрине, Војвођанере. То у Београду за сада не постоји, иако има колико хоћеш бивших Срба, само још немају чиме другим да се прогласе. Сви ми једнако чекамо српску слободу, која за сада, каква-таква, постоји само у Републици Српској, али је и тамо угрожена.
– Шта очекујете као следећи потез режима везано за Ваш случај?
Ноћ пред хапшење сам изашао са породицом и када смо се вратили до кола један прозор је био спуштен. Падала је киша и сигурни смо да је био затворен. Сигуран сам и да сам закључао и да се није могао случајно отворити. Неко је ушао у ауто само да би дао контакт и спустио прозор. То је порука да увек зна где смо и може да уђе где хоће. Мајка ми је рекла плашим се репресије. Ја сам је исмејао а већ сутрадан се њен страх обистинио. Исто тако су говориле мајке под Хитлером и Стаљином. То је стање у којем Срби данас живе, али није то страшно. Страшан је живот у страху. Злочинац који нам прети треба да се плаши, а не ми. Ту бег не помаже, већ само борба. Биће нам само све горе и горе док се већ једном не побунимо и заслужимо слободу.
