ПО ЗОВУ БОГА

Јелена Гулидова
Свако има свој пут до Бога: неко до Њега долази кроз трагедију, код некога све почиње из обичне радозналости, нечија вера се ограничава одласком у храм, а неко кад крене овом стазом жели да сав свој живот посвети Богу и бира тежи пут — монаштво. Међутим, овакав избор није толико условљен човековом жељом колико промислом Божијим. Долазак Марте (Бескровне) у манастир представља упечатљиву потврду за ово. Она је кренула путем служења Богу пре 10 година, а прва степеница за ово било је њено прво Причешће које је, може се рећи, било случајно, чак се није ни спремала за њега. Међутим, код Бога нема ничег случајног, све је по промислу.

У свету се мати Марта звала Надежда и одрасла је у породици у којој су сви били крштени, али у Бога нису веровали. „Нисмо имали иконе, — сећа се она, — такође, није било разговора о храму. Знала сам да Бог постоји, али ме у том правцу ништа није занимало. Све се променило кад сам изгубила блиску особу: умрла ми је мама. Она је отишла из живота у току зиме, а у марту ми је на њен рођендан због нечега пала на памет мисао да одем у храм и да упалим свећу за покој њене душе. Кад сам ушла у храм обратила сам пажњу на то да људи прилазе свештеницима и да им нешто причају. У мени се тада појавила жеља да и ја приђем једном од свештеника, али сам се запитала: о чему да разговарам с њим? Ни о чему нисам могла да причам осим о својој несрећи. Гледам све то и не могу да се померим с места, стојим као укопана. А питала сам да ме пусте да изађем с посла да одем у храм и време већ одмиче… Спремила сам се да приђем једном свештенику, а други се ослободио и гледа према мени. Видим да сам само ја остала у реду. Пришла сам, рекла да ми је умрла мама, да стално размишљам о томе како је нисам слушала, често сам је љутила, била сам лења и тврдоглава. Кад сам то рекла расплакала сам се. А свештеник ми рече: ‘Идите да се причестите’.“

Надежда је отишла да се причести чак ни не знајући шта је Причешће и да се за њега треба припремати. Причестила се апсолутно ништа не схватајући. То је било њено прво Причешће које је касније променило сав њен живот. Шта се заправо променило? Надежда је веома туговала због ненадокнадивог губитка. Они који су доживели одлазак у Вечност блиског човека схватиће је без речи. „Мама је била слаба и стара, — каже мати Марта, — али сам живела с осећајем као да је испред мене бедем иза којег увек могу да се сакријем и одједном је овај бедем нестао. Нашла сам се сама пред овим животом са свешћу о томе да ћу сад о свему морати сама да одлучујем.

После Причешћа почели су унутрашњи ломови, није било мира у души и да бих се с тим изборила поново сам дошла у храм. У том тренутку се није одвијало богослужење, никога није било. У храму је владала тишина која се неприметно дотакла моје душе.“

Надежда је од тада почела чешће да долази у храм. То је био храм Светог Петра и Павла у Минску. Прво је просто свраћала да мало буде тамо, да поседи, да се смири, затим је почела да одлази на богослужења. Прво их је доживљавала као позоришну представу: излазили су свештеници у сјајној одећи, нешто су говорили, хор је певао, све је било упечатљиво и лепо, али Надежда ништа није схватала од онога што се говорило и појало, као да се богослужење одвијало на страном језику. Није могла дуго времена да остане у храму: с времена на време је морала да изађе, али је затим неко необјашњиво осећање поново вукло тамо. Тако је Надежда постала парохијанка овог храма. Са временом се упознала с неким верницима. И једном је једна од њих испричала Надежди нешто о манастиру Свете Јелисавете предложивши јој да заједно оду тамо и да се потруде у славу Божију.

„Кренула сам само да јој правим друштво, — каже мати Марта, — зато што је то желела моја пријатељица. Нисам имала неку посебну личну жељу: имала сам посао, породицу, и била сам свесна да ће ако у манастиру добијем неко послушање за то бити потребно додатно време. Управо тог дана кад смо дошле одржавао се састанак сестара. Тада су се ови састанци одржавали у припрати храма Свете Јелисавете. Сестара је било мало и све су могле да стану. Моја пријатељица и ја смо дошле много пре почетка састанка, отац Андреј Лемешонок је већ био тамо. Пришле смо му и моја сапутница је питала да ли могу да нам дају неко послушање. Отац је предложио да одлазимо у психијатријску болницу. И моја сапутница је изјавила да не може да иде зато што је боле ноге. Мени је било незгодно да одбијем. Отац је позвао једну од монахиња, представио ме је и благословио на ово послушање. Сутрадан су ме повели по болничким одељењима, испричали су ми о послушањима, видела сам како раде сестре.

Кад сам први пут дошла на одељење размишљала сам: „Шта да им причам ако ни сама још ништа не знам како треба?“ Понела сам књижицу, имала сам намеру да је читам. Плашила сам се да идем. Почела сам од тога што сам с једним попричала, с другим, а књижицу нисам ни читала. Кад сам се већ спремила да идем пришао ми је момчић ониског раста великих смеђих очију, гледа ме и пита: „А зашто нам нисте читали књижицу?“ Запањила сам се и помислила: „Ето ти сад! Откуд он може да зна да имам књигу у ташни?“ Тада сам отишла, а касније сам им читала књиге кад сам долазила.“

Касније, кад је Надежда постала милосрдна сестра, за њу је сашивена одећа у којој је наставила да обавља своје послушање. Њено име је уписано у поменик и одмах је осетила снагу сестринских молитава: оне су је укрепљивале на послушању.

Кад се Надежда већ привикла одлучила је да оде на ходочашће. Пријавила се за путовање, пришла је оцу Андреју, али уместо да замоли за благослов, рекла је: „Оче, имам две недеље одмора, дајте ми неко послушање при манастиру.“ Сестра Надежда није имала намеру да то каже, некако јој је само излетело. Ни дан-данас јој није јасно како се то десило. И отац јој је дао послушање у трпезарији где је прала судове. То је било њено прво послушање у манастиру. Сестри Надежди је овде било толико добро да је на путу до куће често размишљала: „Било би лепо да никуда одавде не идем.“ Ове мисли су је посећивале све чешће. Да би схватила одакле су биле и шта да ради даље написала је писмо старцу Митрофану који је тада живео у Жировичима и код којег су људи долазили по савет, којег су молили за молитве. Сестра Надежда му је написала о свом животу, рекла је да се појавила мисао да оде у манастир, замолила је за помоћ у решавању овог питања. Ускоро јој се писмо вратило с дописаним одговором: „Размишљај о Богу и Бог ће све уредити.“ Смирила се и почела је да размишља о Богу: читала је молитве, одлазила је на састанке сестринства, ишла је на послушање. Затим је почела да се исповеда код оца Андреја, да одлази на његове беседе. Једном му је рекала да јој стално долази мисао да оде у манастир. И отац ју је благословио да живи у обитељи.

Тако је 2004. године сестра Надежда дошла у манастир. Прво је била радница и имала је послушање у киоску свакодневно долазећи од куће. Отац је тада био на одмору и она је чекала да се врати како би се питање коначно решило. Било јој је тешко да сваки дан путује до манастира и ускоро се сестра Надежда сместила овде у кућици, а касније, кад је отац дошао с одмора, прешла је у келију.

Пре две године је примила монашки постриг с именом Марта — и с новим именом је за њу почео нов живот.