БОЛНИЦА ПОД ВАТРОМ (ДЕО ПРВИ)

Надежда Чегодајева: …Тако започети рат и убијати грађане своје земље… Ту нема никакве логике, никаквог објашњења. Није ми јасно одакле се појавио такав дух мржње. Оно што се сад дешава је најстрашнији грађански рат. Ма какве наредбе биле и ма ко да их издаје, како је могуће убити свог брата по крви, истог таквог Словена, као што си и ти, и који се разликује од тебе само по томе што има другачије погледе?! Сваки човек има право на своје мишљење. Тешко је поверовати у оно што се сад дешава. То је као кошмарни сан из којег човек жели да се пробуди. Жели да све буде као некад, да сви живимо обичним, мирним животом…

„Гледала сам како се овде све градило…“

Одрасла сам у овом насељу (насеље „Октјабрски“— Аут.), овде сам завршила школу. Мој отац је дошао у Донбас после рата. Овде је срео моју маму, овде су се узели. Имам још двојицу браће, они су својим рукама саградили кућу. Расла сам и заједно са мном растао је овај рејон. Овде су отваране школе, пролазиле су тролејбуске линије. Радовали смо се кад су пустили први тролејбус, кад је рудник почео да ради, кад је саграђена нова школа. После је отворен базен. Све је било тако стваралачки и радосно! Појавиле су се вишеспратнице…

Овде живе веома радосни, вредни људи. То су углавном рудари који су овде добијали станове. Ови људи се баве физички веома тешким, исцрпљујућим радом, али умеју добро да раде и добро да се одмарају. Овде је био саграђен културни центар: Дворац културе рудника „Октјабрски“, при којем су отворени многи студији, укључујући и дечје.

Отворен је Иверски женски манастир. Сећам се првих служби у шатору, које је у свако доба године служио архимандрит Антоније (Чернишов). Људи су долазили на службе, без обзира на такве услове. А касније се на месту где се налазио овај шатор појавио храм у име светитеља Игњатија Брјанчанинова. Људи су се одушевљавали тиме како је овај храм постепено био уређен. У принципу, свуда унаоколо је била стваралачка атмосфера. Али је дошао… рат.

„Мислили смо да је то неки авионски шоу“

Дана 26. маја 2014. године на небу изнад насеља угледали смо јуришне авионе. Кад су почели да бомбардују наше мирно насеље чак нисмо одмах схватили шта се дешава. Сви су излазили у двориште болничког насеља и мислили да почиње неки авионски шоу. Нико није могао да схвати какве су то светлеће кугле на небу… Али кад су почеле да се руше и да горе зграде, схватили смо да је рат дошао у Донбас. И то није било могуће објаснити ни на који начин.

Човеку бива страшно кад гледа украјинску телевизију, кад код водитеља, новинара, па и обичних људи не види самилост према људима који живе у Донбасу. Одакле такво отуђење?

Без обзира на то што су звиждале мине, што је било пуцњаве, запослени у болници су свеједно долазили на посао. Људи су ризиковали. Дана 24. новембра 2014. године отворена је ватра по градском аутобусу у којем су се налазиле три наше раднице. Рањене су.

„Ватра је отварана изненада“

Невероватно је тешко све то схватити и објаснити. Било је и сад је врло страшно. Вероватно је све то на нивоу хемије и не зависи од човекове воље. Кад експлодира пројектил, природно је да се појављује осећај страха. Али кад човек види да је некоме горе, да му је поребна твоја помоћ, све снаге усмерава на то да му помогне. Било је врло много рањених: повреде од експлозија, ране од гелера… Све се дешавало изненада: људи су били на пијаци, стајали су у реду за хлеб, возили се аутобусом, неки су једноставно ишли улицом.

Ватра по болници је први пут отворена 4. септембра 2014. године. Било је великих разарања: сви прозори су избијени, све је било у стаклу. Напољу је било већ хладњикаво и бринули смо се за здравље пацијената, за опрему, која је осетљива на промену температуре.

Касније је било још гранатирања. Две запаљене мине су 24. јануара пале на кров дома здравља. Кров је изгорео, ударни талас је избио сва стакла. Прозори су поправљени: хуманитарни конвој из Русије је довезао грађевински материјал, стакло. Само што смо све застаклили, опет је отворена ватра, опет су избијена стакла. После тога су поново уследила разорна гранатирња. Чак и на Васкрс, 12. априла, две мине су пале на кров дома здравља, две на саму зграду, а две на територију болнице. И то је само кад је у питању главна зграда.

Пет директних пројектила је погодило дечје инфективно одељење. Од пуцњаве „градом“ оштећени су кровови, фасаде зграда, зидови на трећем спрату, оштећена је и међуспратна конструкција. Зид смо сами поправили, а конструкцију је недавно заменила једна грађевинска организација.

Снажни духом

Стално се боримо с потешкоћама. Запањују ме чврстина и храброст људи. Они живе вером у бољу будућност, у то да све што је лоше мора да се заврши, да ће снаге добра и светлости свеједно победити, да се не може десити да зло и неправда тријумфују. Зло неће остати некажњено. Све то ће оставити траг.

Често чујем питање: који је узрок рата? Узрок је у томе што овде живе људи потпуно другачијег менталитета. За Донбас знамо да је интернационални крај (овде живе припадници преко 100 националности), овде никад није било и неће бити духа национализма. У рудницима су радили и оснивали су их представници свих република бившег Совјетског Савеза. Породице су се асимиловале. Овде никад, ни у које доба није било националних несугласица. Људи поштују културу других, зато им се не могу наметнути идеје национализма. Рудари се свакодневно суочавају са смрћу и зато их је веома тешко заплашити. Истовремено, то су људи који по својој природи ни из далека нису агресивни, али умеју да се бране и да бране своје мишљење. Ето зашто се дешавају ова војна дејства. Још увек не можемо да схватимо: зашто нас убијају и зашто руше наше куће? Тим пре што нас није напао неки спољни непријатељ, већ сопствени народ.

Како неко може да остави старце без крова над главом? Људи у тренутку остају без станова, претварају се у бескућнике. Зашто? Целог живота су стварали, градили су своје куће, а онда су у тренутку остали без игде ичега. И ко их руши? Сопствени народ. То је страшно и несхватљиво. Како је дошло до такве збрке у главама? Одакле све ово зомбирање? Где је извор свега тога? Ко култивише ову мржњу? Ко стоји иза тога и које режисер читаве ове зле представе? Не разумемо.

„Жао нам је“

У нашим душама нема ни злобе, ни мржње; жао нам је. Нас, лекаре, не занима ко има какве погледе, ко је које вероисповести. Ако код нас дође болестан човек морамо му помоћи. По Женевској конвенцији из 1949. године лекари морају да пруже помоћ свим сукобљеним странама. Ми не правимо разлику између људи, за нас нема непријтеља, сви смо један народ.

Неки измишљају да овде има руске војске, праве непријатеља од Русије. Али зашто би Руси требало да буду наши непријатељи? Због чега? То су наша браћа по крви, исти Словени као ми, то су људи исте вере. Русија нам никад неће бити непријатељ, ма колико да то неко жели. Зато што смо људи једне културе.

Владари долазе и одлазе, а народи остају. Они ће живети, дружити се, стварати породице, рађати децу. У свачијој породици има и Украјинаца и Руса. И понекад је човеку тешко да одреди да ли је више Рус или Украјинац. Међу нама нема разлике. Ми смо били и бићемо братски народи.

„Историја не опрашта овакве ствари“

На овом свету је све пролазно. Сваки човек треба да има несаломљиви морални ослонац. Недопустиво је да човек изврдава и да данас мисли овако, а сутра онако. Морају постојати морална опредељења која се не смеју издавати, која прелазе из века у век. Човек никад не сме да жели некоме смрт, не сме да започиње рат. Оне који су заподели рат очекује Божији суд.

Руководилац на сваком нивоу пре свега треба да размишља о добробити људи с којима ради, како би им било лепо да живе, како би имали добре услове за рад и одмор. Али ако је човек веома амбициозан, то ништа добро неће донети. Тим пре ако се иза њега вуче шлеп смрти. Историја не опрашта такве ствари. И то је тешко…

Остати човек

За време рата сви запослени су показали толико доброте и спремности за помоћ!… То је дивно. У одсудним тренуцима људима није требало нешто говорити, објашњавати, молити. Све се радило без панике, без ужурбаности, без падања у несвест, без хистерије. Кад су довожени рањеници лекари су остајали да раде у свим сменама. Све је било усклађено: једни су превијали, други су радили анализе, трећи су снимали кардиограме, четврти су одмах давали инфузију. Све је било без непотребних емоција. И све се то дешавало под ватром. У томе се показала људска храброст. Мислим да нема веће искушења него што је рат. Многим радницима су изгореле куће, остали су без ичега и сад заједно с члановима својих породица живе у болничким собама.

Притом нису постали озлојеђени на цео свет, нису пали у неку крајност, остали су радосни и одани свом послу. Не само то, сматрају да тако треба и да буде. А заиста и треба тако да буде. То је понашање нормалног човека. Седамдесет одсто запослених је остало на својим местима, нису се уплашили, нису отишли. Иако се, наравно, сви плаше.

Кад је у септембру престала централизована испорука хране у нашем блоку за храну су остали само уље и рибље конзерве. није било ни хлеба, ни брашна, ни соли, ни шећера, ни чаја. Сами шефови одељења су морали да купују хлеб како би нахранили болеснике. У октобру-новембру, кад су кренули хуманитарни конвоји из Русије, постало је лакше. Сад болесници добијају пуне оброке. Русија нам много помаже, нема збора, и кад је у питању исплата плата, и кад се ради о намирницама и лековима. Сад имамо бољи асортиман лекова него што је то било у миру. Наши болесници добијају потпуну негу.

Било је врло дирљиво кад смо добили хуманитарну помоћ и отварали пошиљке од деце из Русије. Тамо је било честитки са жељама, неких бомбоњера или чисто дечјих поклона. Видело се да људи нису равнодушни према судбини народа који живи у Донбасу…

Наставак следи…

Разговор је водила монахиња Јована (Панкова)

Извор: obitel-minsk